Malo je umetničkih pokreta čiji su predstavnici s tolikim samopouzdanjem verovali da umetnost može da promeni svet kao što su u to verovali umetnici ruske avangarde. Nisu želeli samo drugačije slike i skulpture – zamišljali su drugačije gradove, svakodnevne predmete, odeću, želeli su da promene odnos prema prirodi, pa čak i naše mesto u kosmosu. Verovatno najznačajnija izložba ovog leta u Grčkoj, izložba The Avant-Garde World. City, Nature, Universe, Human, koja se do 27. septembra održava u Nacionalnoj galeriji u Atini, predstavlja mnogo više od pregleda jednog od najuzbudljivijih poglavlja umetnosti 20. veka. Ona pokušava da rekonstruiše čitav jedan pogled na svet – trenutak u kome su umetnost, nauka i društvena utopija izgledale kao segmenti istog projekta.
Pre trideset godina upravo je u Nacionalnoj galeriji prvi put u velikom obimu predstavljena Kostakisova kolekcija ruske avangarde, danas jedna od najznačajnijih takvih zbirki izvan Rusije i deo kolekcije muzeja MOMUS-a u Solunu. Termin „ruska avangarda“ pritom treba shvatiti geografski, a ne nacionalno: ovaj izuzetno heterogeni pokret stvarali su umetnici različitog porekla koji su delovali na ogromnom prostoru nekadašnje Ruske imperije i Sovjetskog Saveza.
A priča o tome kako su dela ovih umetnika dospela u Grčku gotovo je podjednako fascinantna kao i sama izložba. Georgij Kostakis, rođen 1913. u Moskvi u porodici grčkih emigranata, nije bio ni istoričar umetnosti ni profesionalni art diler. Radio je kao običan vozač u grčkoj, a zatim u kanadskoj ambasadi i u početku se nije previše interesovao za umetnost, ali je po prirodi svog posla često pratio diplomate u njihovim obilascima umetničkih ateljea i antikvarnica. Kada je 1946. godine, tokom jedne takve posete, video sliku Olge Rozanove, doživeo je neku vrstu prosvetljenja koju će kasnije nazvati neobjašnjivom. Krenuo je da traga za delima avangardnih umetnika koji su u Sovjetskom Savezu već bili gotovo zaboravljeni, i ubrzo se taj „hobi“ pretvorio u strast i opsesiju. Tokom narednih tridesetak godina obilazio je porodice umetnika, ateljee i stanove, nalazeći radove po tavanima i podrumima – kako sam kaže u jednom intervjuu – mogao si da kupiš Šagala po ceni džaka krompira. U to vreme, zvanična kulturna politika vezivala se za socrealizam te nije pokazivala nikakvo interesovanje za period ruske avangarde, niti su umetnička dela tog perioda bila izložena po muzejima, niti se zvanična istorija umetnosti bavila njima. Kostakisov moskovski stan je stoga šezdesetih i sedamdesetih godina postao svojevrstan nezvanični muzej moderne umetnosti. Kada je 1977. napustio Sovjetski Savez, veliki deo zbirke, gotovo tri četvrtine, ostavio je Tretjakovskoj galeriji, dok je ostatak poneo sa sobom. Grčka država je 2000. otkupila 1.277 dela, koja se danas nalaze u Solunu, u MOMUS muzeju. Kostakis je verovao da će ljudima ova umetnost „jednog dana biti potrebna“ – Atinska izložba pokazuje koliko je bio u pravu.
Umesto očekivane podele na suprematizam, konstruktivizam i druge pravce, kustoskinje Sirago Cijara i Marija Cacanoglu organizovale su izložbu oko četiri pojma: Grad, Priroda, Univerzum i Čovek. Rezultat je zanimljiv upravo zato što dela poznatih umetnika poput Maljeviča, Rodčenka, Tatljina ili Popove sada vidimo u mnogo širem kontekstu, kao deo umetničke scene koju su i te kako stvarali i manje poznati umetnici.
Georgij Kostakis, rođen 1913. u Moskvi u porodici grčkih emigranata, nije bio ni istoričar umetnosti ni profesionalni art diler. Kada je 1946. video sliku Olge Rozanove, doživeo je neku vrstu prosvetljenja koju će kasnije nazvati neobjašnjivom. Krenuo je da traga za delima avangardnih umetnika koji su u Sovjetskom Savezu već bili gotovo zaboravljeni
Grad je, po umetnicima ovog perioda, svet koji čovek može ponovo da konstruiše po svojoj meri. Letonski umetnik Gustav Klucis u delu Dynamic City (Dinamični grad, 1919) zapravo ne slika grad: dijagonale, geometrijski oblici, pesak i piljevina stvaraju osećaj energije, materije i neprekidnog kretanja, to je grad, to je život kako ga umetnici ovog perioda vide. U istoj celini Spatial Force Construction (Konstrukcija prostorne sile, 1921) Ljubov Popova pokazuje koliko se granica između slikarstva, arhitekture i mašine tada činila nevažnom. Umetnost više ne treba da imitira stvarnost već da učestvuje u njenom stvaranju.
Avangardu obično povezujemo s fabrikama, mašinama i tehnologijom, ali krug umetnika oko Mihaila Matjušina tragao je za zakonitostima, vezama koji povezuju čoveka i organski svet oko njega. Te veze su teme segmenta izložbe Priroda. U Movement of an Organic Form (Kretanje organske forme, 1919) Borisa Endera priroda više nije pejzaž koji treba naslikati, već ona postaje sistem koji se neprestano razvija, u ritmovima i s energijom koju treba razumeti. Dok Kandinski u apstrakciji traži duhovno, Matjušin i njegovi učenici do apstrakcije dolaze gotovo eksperimentalnim posmatranjem boje, svetlosti i načina na koji oko opaža svet.
U celini Univerzum, ta potreba za prevazilaženjem granica – ljudskih, prirodnih pa i kosmičkih – postaje još radikalnija. Dok je Maljevičev suprematizam otvorio slikarstvo prema beskonačnom prostoru, manje poznati umetnik Kliment Redko u delu Dynamite pretvara svetlost i energiju u samu temu slike. Elektricitet, nova naučna otkrića, četvrta dimenzija i ideje ruskog kosmizma u delima izloženim u ovom segmentu izložbe stapaju se s umetnošću koja zamišlja čovekov put u svemir decenijama pre no što se to zaista i desilo.
I konačno Čovek, koji je zapravo prisutan i u svim prethodnim celinama. Revolucija je obećavala „novog čoveka“, sposobnog da izgradi bolju budućnost. Ali u Red Figure (Crvena figura, 1927) Solomona Nikritina taj čovek više ne izgleda kao samouvereni stanovnik utopije. Usamljena, deformisana figura deluje ranjivo i gotovo zastrašujuće. Kao i kod Pavela Filonova, ljudsko telo kao da se raspada pred našim očima. Krajem dvadesetih u optimističku sliku budućnosti se postepeno uvlači nešto mnogo mračnije, Staljinizam diže svoju glavu. Kako će se to završiti – znamo.
Upravo zbog toga izložba danas ima i jedan neskriven melanholičan podtekst. Utopija kojoj su ovi umetnici davali oblik uskoro će se okrenuti protiv njih. Početkom tridesetih prostor za eksperiment naglo se zatvara, socrealizam postaje zvanična estetika, a brojni umetnici bivaju marginalizovani, progonjeni ili jednostavno izbrisani iz istorije. Ali gledajući danas dela ovih umetnika dobijete neobičan utisak savremenosti – pitanja koja su umetnici tada postavljali ponovo su, na neobičan način, postala naša. Sto godina posle njihovih umetničkih eksperimenata, ponovo se pitamo kako će izgledati naši gradovi, kakav odnos možemo imati prema prirodi, dok istovremeno tehnologija menja samu predstavu o čoveku, a pogled ponovo usmeravamo prema svemiru. I zato atinska izložba ne deluje kao arheologija jedne propale utopije, već kao jedan savremen, uzbudljiv, neočekivan pogled na svet u kome živimo.
