U vremenu u kojem kulturna scena Srbije sve češće ostaje bez prostora, podrške i sigurnih adresa, jedan nezavisni kolektiv pokušava da napravi svoje mesto. U tom mraku, posle godinu dana bez stalne scene, Reflektor teatar pronašao je novi dom u nekadašnjoj upravnoj zgradi farmaceutskog giganta Srbolek u Sarajevskoj ulici u Beogradu. Za pozorište koje već trinaest godina spaja umetnost, aktivizam i obrazovanje, to nije samo rešavanje prostornog problema. To je pokušaj da se napravi mesto slobode, susreta i zajednice u gradu u kojem takvih prostora ima sve manje.
Na 365 kvadratnih metara stare zgrade nastaje, kako su najavili, Reflektor Space – prostor sa velikom i malom scenom, studiom za snimanje podkasta, kafeterijom i infrastrukturom potrebnom za predstave, radionice, probe, debate, izložbe, filmske projekcije, koncerte i druge javne programe. Ali ideja Reflektor teatra nije da napravi samo svoju novu adresu, već je njihova zamisao da to bude otvorena kuća za umetnike, organizacije, kolektive i građanske inicijative kojima nedostaje prostor za rad i susret.
„Ovaj prostor se dogodio nakon godinu dana kako nismo imali svoje mesto da izvodimo predstave. Tako smo se našli u situaciji da tragamo za svojim domom“, kaže za Radar Minja Bogavac, rediteljka, dramaturškinja i umetnička direktorka Reflektor teatra. Ta potraga, dodaje, ličila je na potragu za nečim što se u velikom gradu podrazumeva, a zapravo je postalo teško dostupno: „Često se šalim i ponavljam onu našu narodnu poslovicu – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Tako smo mi maštali o svom prostoru slobode. Čim negde vidimo četiri slobodna kvadrata, trčali smo da proverimo da li tamo mogu da se izvode predstave.“
Dugo nisu imali sreće. Sve dok se nije pojavila zgrada Srboleka: „Tu su počela da se oglašavaju neka događanja, a sve je bilo vezano za art. Blizu živim, proveravala sam, bukvalno smo fizički došli da nađemo kontakt sa kim možemo da pričamo, da vidimo prostor i da nešto osmislimo. I kada smo pogledali unutrašnjost zgrade, bili smo fascinirani. U tom trenutku počele su da se rađaju ideje. Još više nas je obradovalo što su svi prostori trenutno izdati, rade se, renoviraju, i to za slične delatnosti kao ono čime se bavi Reflektor teatar. Svi su povezani sa kulturom i nekom vrstom okupljanja. Tako smo shvatili da je to to, jer postaje svojevrstan kulturni centar.“
Za Minju Bogavac je važno i to što nijedan kolektiv u toj zgradi nije starosedelac: „Dobro je što niko nije došao u već gotovu priču, nego svi entuzijastički krećemo od početka da stvaramo svoju priču.“
Zgrada Srboleka u tom smislu nije samo prostor koji dobija novu funkciju. Kompleks je nastao između dva svetska rata za potrebe farmaceutske kompanije Mišković i kompanija, a posle Drugog svetskog rata nacionalizacijom je postao Srbolek, jedan od najvećih farmaceutskih sistema nekadašnje Jugoslavije. Tokom osamdesetih arhitekta Tomislav Marković povezao je stare objekte novim interpoliranim delom, stvarajući celinu koja je spajala istorijsku arhitekturu i savremeni izraz.
Često se šalim i ponavljam onu našu narodnu poslovicu – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Tako smo mi maštali o svom prostoru slobode. Čim negde vidimo četiri slobodna kvadrata, trčali smo da proverimo da li tamo mogu da se izvode predstave
Minja Bogavac
„Čujem da je još uvek među nama i nadam se da će doći na svečano otvaranje“, napominje Minja Bogavac za arhitektu Markovića i naglašava da je upravo ta istorija ovog zdanja dodatno privlači: „Koliko sam uzbuđena oko prostora, toliko sam uzbuđena i oko teme koju on donosi. Sada još to istražujem, uzbudljivo je. Posebno mi je zanimljivo što se u zgradu koja je nekada proizvodila lekove sada useljava pozorište. Jer, ona je rađena za farmaceutsku industriju, a interesantno je da su ti neki stari farmaceuti koji su gradili zgradu prezivali Mišković i Karić. Bila je na strateškom mestu, gde su se opremali lekovi, zbog teretne pruge gde su se dopremale sirovine. Tokom Drugog svetskog rata bila je pod okupacionom upravom, a nakon oslobođenja nacionalizovana. Tako je nastao Srbolek kao farmaceutski gigant. I ovo što se dogodilo sa Beogradskim apotekama je, čini mi se, završni udarac farmaceutskoj industriji. To je velika tema, zločin.“
Ali upravo to što je taj prostor prošao kroz različite faze propadanja i promena, za nju ima posebnu simboliku: „Drago mi je što ovo zdanje baštini tu priču i čini mi se da posle svih načina na koje je minirana odslikava nas na koji smo isto tako minirani. Stvarno mislim da je simbolično što imamo u imenu Reflektor reč ‘lek’ i da ćemo da pravimo neke drugačije lekove u ovoj zgradi za naše društvo. U rečima Srbolek i Reflektor postoji lek.“Osnivači Reflektor teatra, međutim, nisu želeli da novi prostor bude samo njihova sigurna luka. Ideja od početka nije bila da naprave još jednu zatvorenu adresu jednog kolektiva, već mesto koje će moći da koriste i drugi ljudi kojima je potreban prostor za stvaranje: „Mi smo iznajmili centralni, najveći prostor koji ima 365 kvadrata i odgovara svim našim potrebama. Zato nam nije ideja da pravimo mesto samo za nas, nego za šire okupljanje svih kolega sa nezavisne umetničke i kulturne scene, koji rade produkcije a nemaju gde da ih pokažu. Takođe, bićemo otvoreni za sve druge građanske inicijative, pojedince, formalne i neformalne kolektive koji su u potrazi za slobodnim prostorom“, objašnjava Bogavac.
Reflektor teatar od početka je vezan za mlade, pa je i novi prostor zamišljen kao mesto gde će oni imati važnu ulogu. U adaptaciji učestvuju profesori i studenti Odseka za umetnost i dizajn – SCEN pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, koji projekat rade pro bono
Taj prostor trebalo bi da bude ono što u Beogradu poslednjih godina sve više nedostaje – mesto susreta. Ne samo scena na kojoj se izvode predstave, već adresa na kojoj se ukrštaju umetnost, obrazovanje, razgovor i različite vrste društvenog angažmana. Reflektor teatar je zato pokrenuo kampanju „Gradimo pozorište zajedno“, pozivajući građane, firme i sve koji veruju u značaj kulture da pomognu u opremanju prostora. Njihova ideja nije samo da prikupe novac za renoviranje, već da od početka stvaraju zajednicu oko tog mesta.
„Za mene je jedno neverovatno iznenađujuće iskustvo, i opčinjeni smo nekim novim entuzijazmom i odgovornošću, što se veliki broj građana odazvao da nam pomogne, odnosno pridruži se našoj akciji. Mi smo i pre, u nekim kriznim periodima, animirali našu publiku za pomoć, i to je bilo iscrpljujuće iskustvo“, priča Bogavac, a razlog je, kako kaže, i to što u Srbiji nije razvijena kultura podrške nezavisnoj umetnosti: „Jer mi nismo imali tu kulturu, niti sistem da se takva podrška razvije. Zato smo sada morali mnogo da se potrudimo da animiramo zajednicu da se potrudi na takav način. Ova priča je prosto eksplodirala, a podržali su je ne samo naši prijatelji i kolege, nego potpuno nama nepoznati ljudi.“
U toj reakciji vidi nešto šire od same pomoći jednom pozorištu: „To nam je dokaz da naša zajednica vapi za nekim dobrim vestima i da želi da bude deo toga. Mislim da je razlog za to što nam je ovih dvadeset meseci studentskih protesta donelo osećaj solidarnosti i empatije i da se taj osećaj nastavio razvijati. Znam da trenutno nije dobra faza i da čekamo šta će se dalje događati, ali mislim da ljudi žele da vratimo taj osećaj pripadanja.“
Za Minju Bogavac novi prostor nije odvojen od grada u kojem nastaje. Naprotiv, on je odgovor na osećaj da se kulturni život Beograda poslednjih godina sužavao: „Ono što je meni lično mnogo važno, a verujem i drugim ljudima, jesu nekako sve promene koje je prošao Beograd kroz ovih trinaest godina. Baš je postalo teško voleti ga, kad imaš osećaj da te je ispovraćao i da za tebe tu nema mesta, i da stalno bez nečeg tu ostaješ.“
To „nešto“ za nju nisu samo zgrade i institucije, već mogućnost da ljudi stvaraju i sarađuju: „Bez institucija kulture, bez ikakvih mogućnosti da sarađuješ sa ustanovama kulture. I ovo je i za mene i za neke druge ljude pravi pokušaj da napravimo neko mesto u ovom gradu gde se osećamo sigurno.“
Reflektor teatar od početka je vezan za mlade, pa je i novi prostor zamišljen kao mesto gde će oni imati važnu ulogu. U adaptaciji učestvuju profesori i studenti Odseka za umetnost i dizajn – SCEN pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, koji projekat rade pro bono. Kada prostor bude završen, studenti će u njemu imati praksu i učestvovati u tehničko-dizajnerskim poslovima.
„To je normalno jer Reflektor teatar od početka radi sa mladima i radujemo se što će mladi inženjeri biti deo naše zajednice. Divim se šta oni na katedri SCEN rade, što su to unapredili u pozorištu i pokazali da to više vredi nego neki umetnici koje vidimo kao autore“, ističe Bogavac. Plan je bio da se najveći deo posla završi za sto dana, ali jasno je da ovakav poduhvat zahteva vreme: „Sigurno neće biti sve do tada urađeno, veliki su radovi, tako da je to neki oktobar. Važno je da se završi Velika scena, ostalo ćemo polako.“
Kada bude otvoren, Reflektor Space neće biti samo nova scena jednog pozorišta. Njegova ideja je da bude dokaz da kulturni prostori mogu nastajati i onda kada ih institucije ne stvaraju, da mogu da se izrode iz potrebe ljudi koji ih koriste i iz zajednice koja ih prepoznaje. U nekadašnjoj fabrici lekova tako neće nastajati samo još jedno pozorište. Nastaje pokušaj da se pronađe novi lek za grad kojem nedostaju mesta za razgovor, susret i zajedničko stvaranje.
