Bilo je to najboljih 39 dana, bilo je to najgorih 39 dana – započeo bi možda svoj završni izveštaj za neke engleske novine Čarls Dikens, da se kojim slučajem reinkarnirao kao izveštač sa Svetskog prvenstva u fudbalu. Uostalom, pre nego što će postati čuveni pisac, autor Priče o dva grada bio je novinar; a kao pronicljivom društvenom hroničaru ne bi mu promaklo da je šampionat održan u Kanadi, Sjedinjenim Državama i Meksiku od početka do kraja bio fascinantna mešavina najboljeg (makar na mahove) i najgoreg što globalno daleko najpopularniji sport i takođe bez konkurencije najveći sportski događaj na svetu mogu da ponude.
U znaku tog dualiteta prošla je i finalna utakmica, u kojoj je Španija golom Ferana Toresa u prvom minutu drugog produžetka savladala Argentinu i tako osvojila drugu titulu svetskog prvaka, posle one iz 2010. izborene u Južnoj Africi: dikensovski rečeno, bio je to najlepši mogući epilog, i bio je to najružniji mogući epilog. A svakako jedini pravedan, u ovom i svim drugim potencijalnim paralelnim univerzumima, od kojih jedan malecki izgleda naseljavaju pretežno igrači i stručni štab argentinske reprezentacije.
Da bude kako treba da bude ponovo su se, kao pre dve godine na Evropskom prvenstvu, pobrinuli Španci. I finalni meč oposlili su onako kako su odigrali čitav šampionat: igrajući ni blizu tako atraktivno kao pretprošlog leta (kad su bili jedini koje je bilo uživanje gledati), ali zato demonstrirajući čak i za njihove standarde fenomenalan nivo kontrole, organizacije i podređenosti pojedinca kolektivu. Jeste da su to kvaliteti na koje se mnogo više lože treneri i fudbalski analitičari nego laička fudbalska javnost, koja bi naprosto da uživa u igri. Ali imali smo na ovom prvenstvu Francuze koji su igrali ubedljivo najlepši fudbal – čak je i većina golova koje su postigli bila poput umetničke instalacije u realnom vremenu – pa smo videli kako se to završilo kad su zakazali prvo na tehničko-taktičkom planu u polufinalu, a onda i na onom voljnom, u utakmici za treće mesto.
Nije Španija ni u finalu mamila uzdahe (ipak je o finalu reč), a trebalo je i da utakmicu reši mnogo ranije: argentinski golman Emilijano Martines zabeležio je 11 odbrana, najviše u istoriji finalnih mečeva svetskih prvenstava, no nijednu spektakularnu, pošto ni šutevi koji su im prethodili nisu bili dovoljno dobri. Ali je nastup Španaca i ovog puta bio u skladu s jednim od zakona hegelijanske dijalektike, onim o prelasku kvantiteta u kvalitet: kad jedna reprezentacija na osam mečeva svetskog prvenstva dopusti ukupno samo 10 šuteva u okvir gola – dakle manje nego što će ih sama uputiti u finalu – i za sve to vreme primi jedan jedini gol, pred takvom statistikom možete samo da skinete kapu. ¡Estupendo!
Ipak, ni briljantnost španske selekcije, maksimalna posvećenost svih igrača, te velemajstorsko vođenje s klupe – Luis de la Fuente je za samo tri i po godine na mestu selektora osvojio sve što se moglo: redom, Ligu nacija, evropsko i sada svetsko prvenstvo – ne bi sami po sebi bili dovoljni da onaj (nepodeljeni) utisak o pravednosti ishoda finala bude tako snažan kao što jeste da naspram njih nije stajala Lionelom Mesijem predvođena, a od strane Svetske fudbalske organizacije praktično otvoreno protežirana Argentina. I to u svom najgorem mogućem izdanju.
Bili su Argentinci kao i uvek maksimalno motivisani i fanatično borbeni; šteta samo što su na teren istrčali nezainteresovani da igraju fudbal. Možda su unapred računali s tim da im Španci, čija se igra zasniva na posedu, to ionako neće dopustiti; a svakako s tim da će, kao i u prethodnim rundama, u nekom trenutku Mesi uzeti stvari u svoje ruke i ponovo ih nekom magijom izbaviti iz nevolje ako se u njoj nađu, kao što je to dotad činio u eliminacionoj fazi.
Dodatno ohrabreni time što im sudije dotad za pogibeljne startove nisu dodeljivali ni žute, a kamoli crvene kartone, i u finalu su imali isti pristup, koji je i slovenački sudija Slavko Vinčić, kao i oni pre njega, tolerisao preko svake mere. Ignorišući činjenicu da su Engleze u polufinalu pobedili tek kad su prestali da ih tuku i krenuli da igraju kako umeju, od početka do kraja demonstrirali su sve najgore s bogatog repertoara svojstvenog im fudbalskog nitkovluka: od sitnih provokacija i udaranja, preko bezobraznih pa i opasnih startova, sve do Mesijevog pokušaja – bednog da bedniji ne može biti – da Vinčića ubedi kako španskog krilnog beka Marka Kukurelju treba da isključi jer je tobože prekršio za ovo prvenstvo uvedenu zabranu prekrivanja usta rukom ili dresom kako bi se protivniku reklo nešto uvredljivo. (Reakcija Španaca – onih 11 na terenu – na sve ove podlosti: skoro pa nepostojeća. Barem do poslednjeg sudijskog zvižduka.)
Za sve to vreme, Mesi i drugari loptu jedva da su videli, da bi regularnih 90 minuta završili blamažom za sva vremena: prvi put u istoriji svetskih prvenstava, neki od finalista nije uputio nijedan udarac na gol rivala. (Tek pred sam kraj drugog produžetka zabeležiće dva šuta, od kojih je onaj drugi lako mogao da im donese izjednačenje i dovede ih do penala, na koje kao da su sve vreme računali.) Ovo je nešto što bi ubuduće Argentincima trebalo nabijati na nos stalno iznova kad krenu da se bune – ili plaču, poput selektora Lionela Skalonija, koji je konferenciju za medije posle finala napustio pošto nije mogao da prestane da rida: aman ljudi, s Mesijem (makar i 39-godišnjim) u timu, niste šutnuli na gol do 117. minuta! Pa Zelenortska Ostrva su u meču grupne faze protiv Španije – svom prvom na svetskim prvenstvima – imala šest udaraca na gol…
Bilo je stoga mnogo poetske i svake druge pravde u tome što se Argentincima njihovo sramno ponašanje – samo za nijansu kontrolisanije od dripačkog nastupa Paragvaja na utakmici sa Francuskom – na spektakularan način obilo o glavu kada je Enco Fernandes sa zakašnjenjem startovao na španskog centralnog beka Paua Kubarsija i lansirao ga u vazduh, zbog čega je zaradio drugi žuti karton i isključenje. Prvi put na ovom prvenstvu neki sudija nije imao kud nego da jednog Argentinca pošalje u svlačionicu; ispostaviće se da je to prvi put još od Nemačke 2006. godine – kad Mesi još nije postao Mesi – da je neki argentinski fudbaler na svetskom prvenstvu dobio crveni karton. Nije ni čudo da su na tu odluku njegovi saigrači, od kojih nijedan tako nešto na terenu dotad nije doživeo, reagovali kako su reagovali: sa zaprepašćenjem i tragikomičnom indignacijom.
Ono što će uslediti po završetku utakmice, kada su pojedini argentinski igrači i članovi stručnog štaba načisto poludeli – ponajviše Leandro Paredes, koji je nasrnuo na dvojicu španskih igrača – sve je učinilo još mučnijim, devalvirajući nešto što je trebalo da bude trenutak španskog slavlja. Ali je to divljanje bar poslužilo kao prečica ka povratku u realnost: institucionalizovane sportske nepravde, besramne amerikanizacije i skaredne komercijalizacije, te umalo fatalne politizacije ne samo prvenstva, već i internacionalnog fudbala generalno. A sve to, jasno, u režiji FIFA i njenog predsednika Đanija Infantina, za ovu priliku udruženog sa Donaldom Trampom.
Nakon što je po izlasku na teren dočekan salvom zvižduka, odurni dvojac uspeo je da do neke mere upropasti i uručenje trofeja Špancima: prvi put prisutan na nekoj utakmici ovog prvenstva, Tramp je ponovo pokušao da se, kao što je pre godinu dana učinio na završnoj ceremoniji takozvanog Svetskog klupskog prvenstva (još jednog čeda Infantinove nezasite pohlepe), nacrta ispred kamera zajedno s pobednicima. U nešto manjoj meri nego tada, u tome je i uspeo: španski kapiten i zvanično najbolji igrač prvenstva, Rodri, pokušao je da ga na fin način udalji s bine, da bi na kraju Infantino bio taj koji ga je, nakon kratkog oklevanja, praktično odvukao sa nje – no nedovoljno brzo i nedovoljno daleko: egomanijak nad egomanijacima je u trenutku kad su konfete poletele i dalje bio u kadru. I to sa Špancima, čiju zemlju omalovažava na svakom koraku. (Fudbalski savez Španije će mu naknadno uzvratiti tako što će ga na fotografijama objavljenim na svojim zvaničnim nalozima jednostavno izrezati iz slike.)
I tako se prvenstvo od početka obeleženo skandalima, skandalima i završilo. Počelo je ludačkim cenama karata i transporta, zabranom ulaska somalijskom sudiji, sistematskim maltretiranjem iranske reprezentacije; nastavilo se neviđenom brukom u vidu Trampove intervencije koja je rezultirala suspenzijom crvenog kartona dodeljenog američkom fudbaleru kako bi mogao da nastupi na sledećem meču (koji će reprezentacija SAD na opštu radost izgubiti), bizarnim biranjem nedoraslih sudija za najteže utakmice i duboko perverznim uzdizanjem čipa ugrađenog u loptu na nivo nepogrešivog apsoluta. A završilo uličarskim nastupom Argentinaca i Trampovim cirkusiranjem.
Sreća pa postoji ono što se zove kompartmentalizacija: odbrambeni mehanizam koji nam omogućava da različite aspekte svakojakih životnih situacija – pa što onda ne i velikog sportskog nadmetanja koje, doduše, s našim životima nikakve veze nema – razvrstavamo u zasebne fioke i tako se lakše nosimo sa svakodnevnim stresom i traumama. Jer, uprkos svemu ružnom s njim u vezi, bilo je ovo ipak dobro, u pristojnoj meri i uzbudljivo svetsko prvenstvo, pa još okončano trijumfom onih koji su taj trijumf apsolutno i zaslužili, uz sportsku odnevši i moralnu pobedu nad nedostojnim protivnikom. U doba kad svetskim fudbalom – kao i svetom generalno – vladaju najgori, to nudi izvesnu utehu.
A Mesi, Skaloni i ostali iz argentinskog tabora? Neka ih neka plaču; biće im posle lakše od toga.
