Karte su, izgleda, potpuno otvorene: nakon što je ministarka državne uprave i lokalne samouprave Snežane Paunović izjavila da bi etnički očistila Kosovo, prva reakcija iz vlasti bila je podrška njenog partijskog šefa Ivice Dačića, koji je kritike sporne izjave nazvao “sramnim i licemernim”.
Dobili smo, dakle, priznanje da imamo posla sa istinskim naslednicima crveno-crne koalicije zbog koje smo devedesetih onoliko propatili. I šta ćemo s njim?
I naročito – šta ćemo s činjenicom da je, verovatno s razlogom, procenjeno da, u stanju u koje je dovedeno, društvo neće negativno reagovati na povratak najmračnije retorike, zbog koje su visoku cenu već mnogo puta platili upravo Srbi?
Dobili smo, dakle, priznanje da imamo posla sa istinskim naslednicima crveno-crne koalicije zbog koje smo devedesetih onoliko propatili. I šta ćemo s njim?
Šta je tačno rekla ministarka: “A sad, o našim nedostacima i o našoj gluposti: da sam bila Slobodan Milošević, etnički bih očistila Kosovo ’98. I ovo je najgrublja kvalifikacija koju sam ikad u životu rekla“, rekla je Paunović u intervjuu za TV Kurir koji je emitovan 11. jula. Dodala je kako Albance ne bi “likvidirala onako kako se oni trude da do danas očiste etnički Kosovo, nego na način da svako onaj ko se oseća manje kao stanovnik Savezne Republike Jugoslavije, napusti istu i ide u svoju matičnu zemlju”.I još: “A, oni koji su se opredelili za terorističke akcije (da) budu likvidirani na način na koji se obično obračunavaju sa teroristima i danas, a kamoli u to vreme“.
Tri dana kasnije, nakon uznemirenja dela javnosti i zahteva više opozicionih stranaka da bude smenjena, saopštila je: “Ne odričem se ni strategija svoje stranke koje su bile izabrane za okolnosti oružane pobune na delu kuće koja se zove Srbija. Istovremeno, ne odričem se ni svog prava da govorim o greškama koje smo činili, kao ni da analiziram šta je, eventualno, moglo biti drugačije”.
Šansu da se minimalizuje skandal, zbog koga je reagovala i Evropska komisija stavom da u EU “nema mesta retorici koja zagovara etničko čišćenje”, ukinuo je Dačić, insistiranjem da se oglašava kao potpredsednik vlade.
Ministarkinom retorikom i Dačićevom podrškom sa državne funkcije, cela vlast mogla bi da, bar donekle, neutrališe optužbe zbog odluka vezanih za Kosovo i tradicionalne političke (zlo)upotrebe tamošnjih Srba.
Njegovo oglašavanje je spakovano po proverenom modelu “a šta su oni nama”, kojim se, u uzavreloj atmosferi, obično uspešno poništava svaki “naš” greh: “Sramno je da sa strane domaćih političara nijednom do sada nisam čuo reči kojima se osuđuje etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije”, rekao je Dačić. Podsetio je da je „240.000 Srba proterano 1999. sa Kosova i Metohije, a da je vraćeno manje od 10.000“ i ocenio da su “napadi na ministarku Paunović pokazatelj mržnje sa Kosova, ali i pokazatelj razmere domaće izdaje koja postoji u našim redovima u Srbiji”.
Biće, ipak, da u svemu ima neke predizborne računice, jer niko tu nije naivan: ni ministarka (poznata po velikom “patriotskom” dometu, u vidu naplate 12000 evra za putne troškove od Peći do Beograda i nazad 2021, iako je tada već živela u glavnom gradu) ni Dačić, ni Aleksandar Vučič koji se, u trenutku pripreme ovog teksta, još nije bio oglasio. Jer, ministarkinom retorikom i Dačićevom podrškom sa državne funkcije, cela vlast mogla bi da, bar donekle, neutrališe optužbe zbog odluka vezanih za Kosovo i tradicionalne političke (zlo)upotrebe tamošnjih Srba.
A cena? Nebitno, neće je oni platiti. Ili tako još uvek veruju.
