Dobro, nije li Marin le Pen do pre neki dan insistirala da, ukoliko joj presudom apelacionog suda u Parizu – po žalbi koju je uložila na prošlogodišnju prvostepenu presudu – bude naloženo nošenje nanogice, neće biti kandidatkinja Nacionalnog okupljanja (RN) na predsedničkim izborima naredne godine, smatrajući da pod takvim uslovima ne bi mogla da u punom kapacitetu vodi predizbornu kampanju? I da u slučaju da ponovo bude proglašena krivom ne namerava da podnosi novu žalbu, ovog puta najvišoj pravosudnoj instanci za ovakve slučajeve, Kasacionom sudu? Pa kako onda – nakon što joj je ove sedmice kazna redukovana, ali je i dalje osuđujuća, te ponovo uključuje kućni pritvor i nošenje nanogice – sada tvrdi da će biti (odnosno da već jeste) predsednička kandidatkinja svoje stranke, i najavljuje da će se na novu presudu žaliti Kasacionom sudu?
Eh, kako.
Potpuno je besmisleno i nesvrsishodno političarima zamerati neprincipijelnost. Svaki političar će pre ili kasnije pogaziti datu reč, i činiće to tokom čitave karijere – neki put zato što mora, drugi put zato što hoće, često prosto zato što mu/joj se može. Ali pre svega zato što je menjanje pozicija neizostavni deo bavljenja politikom. Manimo se, dakle, coktanja i kolutanja očima.
Sve dok Kasacioni sud ne presudi po žalbi Le Penove – a do toga će proći još nekoliko meseci – kazna jednogodišnjeg kućnog pritvora i nošenja nanogice ne postaje pravosnažna, pa kampanju može da vodi u punom kapacitetu
Podrazumeva se, ipak, da nemaju svi zaokreti i predomišljanja istu težinu. Koliko će se značajnim pokazati ovaj koji je upravo načinila Le Pen? To će se saznati tek u narednim mesecima – ili možda tek nakon što bude poznat ishod izbora čiji prvi krug sledi u aprilu 2027, a drugi dve sedmice potom. Sada prvo treba utvrditi kakve su neposredne implikacije njenog odgovora na novonastalu situaciju, nastalu time što joj je izrečena lakša kazna od one incijalne.
Suočenoj s nepobitnim dokazima da je stranka (tada još Nacionalni front) u vreme kad ju je vodio najpre njen otac, Žan-Mari le Pen, a potom ona, novac namenjen podmirivanju potreba funkcionisanja njene delegacije u Evropskom parlamentu duže od decenije (2004-16) zloupotrebljavala za plate svojih funkcionera kod kuće u Francuskoj, trostrukoj neuspeloj predsedničkoj kandidatkinji je moralo biti jasno da se nekažnjeno neće izvući. I nije. Ali prvostepena presuda kojom je osuđena na četvorogodišnju zatvorsku kaznu (dve godine kućnog pritvora i dve godine uslovno) sada je svedena na trogodišnju (dve godine uslovno, nakon što prvih godinu dana mora da provede u kućnom pritvoru i nosi nanogicu). Ipak, drugi deo kazne, onaj koji se tiče zabrane kandidovanja za javne funkcije, jeste taj koji je kreirao intrigantnu situaciju: da može sama da odlučuje o tome hoće li se kandidovati, ili preći na tzv. „plan B“ i povući u korist naslednika na čelu stranke, mlađanog Žordana Bardele – koji je, mora biti, sebe već video kao predsedničkog kandidata: u anketama, uostalom, stoji i bolje od svoje mentorke.
Presudom iz marta 2025. Le Penovoj je izrečena petogodišnja zabrana kandidovanja za javne funkcije, i to bi je, da je tako ostalo, automatski isključilo iz predsedničke trke. Apelacioni sud je, međutim, tu kaznu sada sveo na 45 meseci, od čega 30 meseci uslovno – pa kako je zabrana tekla od trenutka izricanja prvobitne presude, to znači ne samo da joj je otvoren put ka kandidaturi, nego da ima vremena i za vođenje kampanje u punom kapacitetu i bez ikakvih ograničenja. Ali (a to je potencijalno veliko ali) samo dok Kasacioni sud ne donese konačnu odluku.
Na ovom mestu, naime, nastupa logika koja stoji iza predomišljanja Le Penove. Sve dok Kasacioni sud ne presudi po njenoj žalbi – a do toga će proći još nekoliko meseci – kazna jednogodišnjeg kućnog pritvora i nošenja nanogice ne postaje pravosnažna. Prema tome, sve do tog trenutka ona je slobodna da kampanju vodi kao da joj kazna nikada nije izrečena, ili da joj nije ni suđeno; i omogućava joj da, iako je faktički pogazila reč, i dalje može da tvrdi da nije. Nema nanogice, nema ni prekršenog obećanja.
U slučaju da Kasacioni sud usvoji njenu žalbu i ukine joj zatvorsku kaznu, Le Penova bi, dakle, s još većim zamahom – i oreolom pravednice – mogla da odradi i ostatak kampanje. Ali šta ako joj kazna bude potvrđena? I koliki su uopšte izgledi da ne bude, kad su već dve sudske instance utvrdile da jeste odgovorna za pomenute zloupotrebe? Da li će onda kampanju ipak nastaviti i s nanogicom? Jer se čini nezamislivim da bi usred kampanje mogla da kaže kako pod takvim uslovima ne može da je nastavi i štafetu prepušta Bardeli.
Moglo bi se naoko učiniti kako i nije toliko ni bitno (osim, jasno, samoj Le Penovoj) ko će predstavljati RN: čije god ime da figurira u istraživanjima javnog mnenja – njeno ili Bardelino – kandidat ove partije viđen je za sigurnog pobednika u prvom, te verovatnog pobednika u drugom krugu glasanja, u svim varijantama osim jedne. (Taj jedan izuzetak javlja se u slučaju da u se finalnoj rundi nađu kandidat RN i Eduar Filip, prvi od sedmoro premijera koliko ih se na toj funkciji izređalo otkako je Emanuel Makron predsednik. Barem prema dosadašnjim projekcijama, gradonačelnik Avra jedini je koji može da spreči trijumf RN; samo što je ulazak Filipa u drugi krug sve samo ne izvestan.)
Da li bi, međutim, Bardela favorit kakav je danas bio i za deset meseci? Njegova mladost (u septembru će napuniti 31), uglađena pojava i isti takvi javni nastupi dosad su mu išli u prilog. Ali kad realnost da bi neko poput njega zaista mogao da zasedne u predsedničku fotelju stigne na potvrdu, stvari bi mogle da se promene. Mladost bi mogla da bude poistovećena s neiskustvom, a njegova veza s italijanskom influenserkom – pa još princezom! – i životni stil koji uz ovo ide protumačeni kao znaci odrođavanja od biračke baze RN, dobrim delom sastavljene od pripadnika nižih socijalnih slojeva. Nagoveštaja da bi problema s percepcijom moglo biti već ima: jedno istraživanje, prenosi Politiko, pokazalo je da samo 25 odsto Francuza Bardelu vidi kao na antisistemskog kandidata, dok ga 27 odsto njih doživljava kao pripadnika establišmenta.
Sad kad je Le Pen ponovo u igri, na svog štićenika Bardelu iznova gleda samo kao na kandidata za premijera u njenoj budućoj administraciji. A premijeri se u Francuskoj u današnje vreme brzo menjaju
Najveći problem za Bardelu bi, ipak moglo biti to što – za razliku od davno „brendirane“ Le Penove, oko koje im je sve jasno – Francuzi zapravo još ne znaju kakvi su njegovi stavovi po mnogim bitnim pitanjima, što onda otvara i mogućnost da se, izjašnjavajući se o njima, na nekom i fatalno oklizne. Mada bi se, s druge strane, moglo tvrditi i kako je brend Le Pen iz istorijskih razloga i dalje toksičan, dok Bardelu po prirodi stvari takva stigma ne prati.
Ali sada možda sve te nedoumice vezane za Bardelu više nisu toliko ni bitne, jer je Le Pen ponovo u igri, i na svog štićenika iznova gleda samo kao na kandidata za premijera u njenoj budućoj administraciji.
A premijeri se u Francuskoj, kao što smo se tokom Makronovih deset godina uverili, u današnje vreme brzo menjaju.
