za Radar iz Kijeva
Ponekad je veoma teško razumeti da je rat unutar zemlje. Restorani, kafići, javni prevoz – sve izgleda skoro normalno. Ali, istovremeno je opasno. Istina je da nema bezbednog mesta u celoj Ukrajini, zaokruživao je razgovor Dmitro Lisovij, vlasnik kompanije za prozvodunju baterija za dronove.
Veče se bližilo tog 1590. dana rata, od kada je Rusija napala Ukrajinu. Svaki sloj vazduha u centru Kijeva nosio je teskobnu napetost, pritajen nemir, uznemirujuću pretnju krhkoj normalnosti. „U poslednjim velikim napadima na Kijev rakete su pogađale različite delove grada. Mnogi su ponovo počeli češće da odlaze u skloništa“, i proživljeno i proročki, obrazlagao je Lisovij.
Melanholične note krimskih Tatara Dok idem ka Uskudaru, dobro poznate melodije i na Balkanu, presekao je oštar, automatizovani glas Air alerta, ukrajinskog Avrama Izraela: „Pažnja! Upozorenje na vazdušni napad! Krenite do najbližeg skloništa.“
Malo posle sedam, u satima sumraka, 1. jula 2026. godine počeo je gotovo dvanaestočasovni najsmrtonosniji i najmasovniji vazdušni napad na Kijev. U ofanzivi 70 rojeva dronova isprepletanih sa udarima balističkih i krstarećih raketa ubijena je 31 osoba, a 102 su povređene. Te noći užasa oko nije zaspalo u prestonici Ukrajine. Histerija brutalne longitudinalne mehanike, zaglušujuća tutnjava, prodorni zvižduci i udarni talasi, metalni zvuci projektila, sirene, tupi udarci, kao da se sam vazduh fizički detonira. Potres betona i lom stakala gušila je zvonjava akustičnog šoka.
Oštri blesci bojili su nebo u crveno.
Noć u skloništima
Više od 52.500 duša, uključujući 4.500 dece, čitave noći provelo je ispod tavanice 46 podzemnih stanica metroa, u najvećem kolektivnom gradskom skloništu. Neki na podu, neki na dušecima, umotani u ćebiće, sa jastucima na grudima, neki u improvizovanim šatorima, sa kućnim ljubimcima. Bilo je i onih koji su ostali u stanovima. U sobama daleko od okna, na dvosedu sa dušekom iznad glave, u kupatilu bez prozora, organizovali su male pobede nad geometrijom straha. Svi su osetili ubojiti pečat bezdušne ratne mašinerije.
Najstrašniji je zvuk rakete u letu. Ne znaš gde će udariti, a čini se da ide pravo ka tvom prozoru. Tih deset do 15 sekundi je šokantnije od zvuka drona, priča ukrajinski novinar Sergij Tomilenko
Napad je počeo rojem jurišnih dronova na istorijski deo Kijeva, jasno poručujući da su mete civilne. Gorelo je delo čuvenog kijevskog arhitekte Josipa Zekcera, danas City Hotel Residence na Bulevaru Ševčenka. U momentu napada tu je boravilo i osoblje Evropskog parlamenta.
Količina botova koji su delili lažnu fotografiju sa porukom da su tri balističke rakete uništile drugi hotel, uz objašnjenje „da su u njemu ukrajinski zvaničnici“, označila je i istovremeno digitalno bombardovanje morala.
U betonskim tunelima skloništa – strah. Neslišne suze. Tišina. Brojale su se eksplozije, minuti. Pisalo se najmilijama. Svake sekunde budne su bile četiri najvažnije Telegram info grupe.
„U periodu između 1.30 i 2.30 planirana je upotreba 22 balističke rakete na region Kijeva“, prostrujalo je virtuelnim kanalima. Desetine brzih balističkih i krstarećih raketa simultano su pogodile prestonicu. Prethodno je novi udarni talas naprednih šahid dronova „čistio put“ parališući gradski sistem protivvazdušne odbrane. Oko tri ujutru, nalet krstarećih raketa je isparao nebo.
Zora nikako da svane.
Poslednje masovno jato dronova besomučno je gađalo i po izlasku sunca.
Rusija je Ukrajinu napala sa kopna, mora i iz vazduha sa 570 različitih sredstava: 74 rakete i 496 različitih tipova dronova. Ukrajinska odbrana je oborila ili omela 524. Ipak, 25 balističkih raketa i 12 dronova odneli su živote pogađajući 33 lokacije. Ostaci oborenih letelica oštetili su još 18. Razmere nesreće bile su jasnije kako se jutro probijalo kroz razvaljene, zjapeće stanove. Devetospratnica prekinuta je napola. U trenu su 64 doma pretvorena u šut. Spasilačke ekipe izvukle su 17 osoba zarobljenih pod tonama betonskih ruševina. „Deset osoba je izvučeno mrtvo“, kazala je Državna služba za vanredne situacije Ukrajine. Oštećeno je još 60 stambenih zgrada. Goreli su krovovi, skladišta humanitarne pomoći, centar za logistiku Nove pošte, privatne poštanske i kurirske kompanije.
Svuda histerija brutalne mehanike, zaglušujuća tutnjava, prodorni zvižduci i udarni talasi, metalni zvuci projektila, sirene, tupi udarci, kao da se sam vazduh fizički detonira
Uništeno je glavno skladište Crvenog krsta sa oko 320.000 predmeta humanitarne pomoći, vrednih oko 1,7 miliona evra. Spaljeno je oko 800.000 skladištenih knjiga, saopštila je ukrajinska izdavačka kuća BookChef. Više od 350 tona naftnih derivata i emulzije iscurilo je u Kirilivsko jezero, po napadu na benzinsku stanicu u Obolonu, na severu grada, na desnoj strani Dnjepra. U sedam sati i pet minuta ujutru, 2. jula, glasom i rečenicom Marka Hamila: „May the force be with you“, oglašen je prekid vazdušne opasnosti. Dva sata kasnije, gradonačelnik Vitalij Kličko proglasio je Dan žalosti. „Napadi su bili zaista teški“, kazao je za Radar nekoliko minuta po okončanju vazdušne opasnosti, jedan od vatrogasaca, satima već na terenu.
Jutro posle užasne noći
Težak miris paljevine okupirao je jutro u Kijevu.
„Oko 2.30 probudile su me jake eksplozije i sirene. Bilo me je strah“, priča za Radar Sergij Tomilenko, predsednik Nacionalnog udruženja novinara Ukrajine i u dahu dodaje: „Najstrašniji je zvuk rakete u letu. Ne znaš gde će udariti, a čini se da ide pravo ka tvom prozoru. Tih deset do 15 sekundi je šokantnije od zvuka drona.“
Razmere nesreće bile su jasnije kako se jutro probijalo kroz razvaljene, zjapeće stanove. Devetospratnica prekinuta je napola. U trenu su 64 doma pretvorena u šut
Od 24. februara 2022. do danas procenjuje se da su Kijevom sirene na vazdušnu opasnost upozoravale više od 2.500 sati, najmanje 105 dana ozbiljne ugroženosti. Uoči napada 1. jula, predsednik Volodimir Zelenski pozivao je Ukrajince na poseban oprez, da zaštite porodice, obavezno odu u skloništa. Na zaklon su satima pozivali i drugi zvaničnici. „Ne odlazim uvek na stanicu metroa. Mnogi od nas su umorni od stalnih uzbuna. U petoj smo godini invazije. Iscrpljujuće je reagovati svaki put“, kaže Tomilenko ujedno upečatljivo ilustrujući i drugu stranu promene pojma normalnosti u Kijevu:
„Imam prijatelje kojima je, poslednjih godinu i po, dve, stanica metroa jedini način da se opuste i naspavaju. Svake večeri se spuste u 22.30, spavaju do pet ujutru, pa se vraćaju u svoje stanove.“
Od početka ove godine Rusi neprestano napadaju Kijev. Početkom januara, u jednom momentu, pola prestonice je ostalo bez grejanja. Početkom februara, dogodilo se da ozbiljne nestašice struje svedu dotok električne energije i na do dva sata dnevno. U maju je Rusija najavljivala vazdušnu odmazdu i pozivala strane diplomate i civile da se evakuišu iz ukrajinske prestonice.
„Boravak u Kijevu je svojevrsna lutrija, jer ne znaš koliko će blizu eksplodirati raketa. Prošle godine, dron je eksplodirao na tri metra od moje kuće, a ove je raketa uništila objekat na oko 500 metara“, podvlači Tomilenko.
Značajni razlozi za nastavak rata povezani su sa Putinovim ličnim shvatanjima i idejama, a kompromisi su nemogući upravo zbog njegovog ličnog doživljaja Ukrajine ili samog Zelenskog, objašnjava profesor Mikola Kapitonenko
Tri sata po okončanju horora, već je na radnom mestu udruženja sa oko 12.000 članova, u Centru za solidarnost novinara. „Samo želimo da nastavimo svoje mirne živote. Čak i nakon masovnih napada, restorani, prodavnice, autobusi normalno rade. Građani se trude da se ne fokusiraju na opasnost, jer je ratna stvarnost naša svakodnevica. Moramo da se prilagodimo“, naznačava i poredi:
„Dva ili tri meseca nakon početka invazije Kijev je bio pust grad. Sada svi pokušavaju nešto da stvaraju. Fokusiram se na podršku povređenim kolegama, izveštačima u zonama blizu fronta, porodicama pritvorenih novinara.“
Kijevska svakodnevica
Niz glavnu Hreščatik ulicu ka kijevskom Trgu nezavisnosti, gužva automobila usporava kolovoz. Kraj neutešnih cvetnih leja sa strane Muzičke akademije Čajkovski, a do 62 matera visokog Spomenika nezavisnosti, ispred spomen-obeležja sa fotografijama, imenima, zastavama ubijenih vojnika neko je već i tog prepodneva zapalio sveću, zastao, pomolio se.
Vidljivi su bili jasni otisci pokušaja da se pod grčom straha i jezom tragedije, čvrsto drže konci normalnosti.
Sa druge strane ulice, ispred apoteke, na improvizovanoj tezgi, delu nevidljive infrastrukture otpora, važnom kao i protivvazdušna odbrana, stajala je Olga. Utučenim osmehom nudila je zastavice, ogrlice, narukvice, ambleme Ukrajine. U blizini, Vladislav i njegova rođaka Anastasija čvrsto su stezali foto-aparate, pokušavajući da odobrovolje modele – prolaznike. „Noć je bila prestrašna. Ne osećamo se dobro“, govorili su. Ali, na ulicu ih je povela jasna, u kontrastu rata krhka, želja da zarade novac za školarinu.
Bilo da listaju neki od 42.000 naslova ili skroluju displejom u kafeteriji, život se našivao na rubove i u 1.500 kvadratnih metara najveće knjižare Sens, otvorene van svake poslovne logike, februara 2024. „Izvini, ne mogu da se setim svih reči. Znaš, noć me je baš potresla“, pričala je Darina slažući knjige, a trudeći se da objasni detalje foto-vodiča o šiku ukrajinskih terasa i balkona, posebnoj urbanoj znamenitosti.
„Bilo je baš, baš teško. I nije bilo lako ni doći na posao. Ali, život se nastavlja“, dodala je Jana, između dva srdačna pozdravljanja kupca.
Službe za vanredne situacije nastavile su da izvlače ljude iz ruševina i gase požare do kasno u dan. Kako je prelazio zenit, sve čvršće su se sidrili obrasci nove kijevske normalnosti.
Oko tri po podne, Nina Kotenko, turistička agentica, a volonterka poljske dobrotvorne kuhinje B-50 koja priprema obroke za spasilačke službe i socijalno ugrožene sugrađane, ređala je plastične tanjire da posluži boršč vatrogascima. Umorni od beskonačnih sati kroćenja vatre, potom u oblacima čađi od čišćenja zgarišta, polako su prilazili posluženju pod ispeglanim, belim stolnjakom. „Srećna sam što mogu da pomognem“, kaže Nina Kotenko za Radar.
I dalje na svom
Kada je rat počeo, Mikola Kapitonenko, vanredni profesor na Institutu za međunarodne odnose Kijevskog nacionalnog univerziteta Taras Ševčenko, predvideo je da će trajati između pet i deset godina. Upitan kada će se završiti, danas ne nudi laku utehu. Pojašnjava da će zavisiti i od političke promene u Rusiji. Ali, ni tada, kaže, neće biti garancija.
„Takođe smatram da su značajni razlozi za nastavak rata povezani sa Putinovim ličnim shvatanjima i idejama, a određeni kompromisi su nemogući upravo zbog njegovog ličnog doživljaja Ukrajine ili samog Zelenskog. Kada Putina na ovaj ili onaj način zameni drugi lider u Rusiji, neki od tih elemenata će nestati, ali nema garancije da će se rat tada i završiti. To su, dakle, moja očekivanja“, ističe za Radar i podvlači:
„Kraj rata mora biti konačan.“
Od početka ruske agresije na Ukrajinu i dr Mikola Kapitonenko je umnožio profesionalne obaveze: drži predavanja, pruža analitičku ekspertizu, piše knjige i članke, radi kao stručnjak i konsultant skupštinskog Odobra za spoljne poslove. Evropska unija je 15. juna zvanično otvorila prvi pregovarački klaster za pristupanje Ukrajine. Članstvo u EU je za mnoge građane postalo „neka vrsta religije“, dokaz da država nije sama.
Gorelo je delo čuvenog kijevskog arhitekte Josipa Zekcera, danas City Hotel Residence na Bulevaru Ševčenka. U momentu napada tu je boravilo i osoblje Evropskog parlamenta
O dosadašnjoj podršci i pomoći Ukrajini, glatko kaže:
„Međunarodna politika je pragmatična i egoistična, a svi ključni međunarodni partneri reaguju na veoma predvidiv način. Dobijamo onu količinu pomoći koja odgovara interesima zemalja koje je pružaju. Trebalo bi da budemo zahvalni na tome, ali ne smemo to uzimati zdravo za gotovo.“
Eksploatišući nedostatak ukrajinskog odbrambenog sistema, od početka 2026. Rusija je napala sa 521, odnosno duplo više balističkih raketa, u odnosu na isti period prethodne godine.
„Ukrajinska protivvazdušna odbrana nije presrela nijednu balističku raketu lansiranu tokom noći na Kijev“, saopštio je portparol ukrajinskog vazduhoplovstva Jurij Ignat, jutra 6. jula, nakon još jedne noći horora.
„Mnogo ljudi je izgubilo živote, mnogi su ostali bez bližnjih. Istovremeno, pokušavamo da vodimo koliko-toliko normalan život. Ne govorim o radosti ili slavlju. Govorim o samom življenju“, precizirao je Dmitro Lisovij, objašnjavajući i kako je možda jedina opcija pomoći svojoj zemlji, učestvovati u njenoj odbrani, donirati. Ne dozvoliti da pakao raketa otme poverenje da postoji sutra. „Dobro sam“, kratkom, administrativnom, a najčešćom rečenicom rata odgovorio je nakon paklene noći između 1. i 2. jula. Ključni odgovor je već dao.
„Kada je počeo rat, Rusija je imala ideju da će zauzeti Kijev za tri dana“, objašnjavao je pokazujući Hostomel, naselje u Bučanskom okrugu u Kijevskoj oblasti u Ukrajini, u kome se našao usred pokušaja Rusa da zauzmu, i od aerodroma Antonov naprave, strateško uporište za osvajanje ukrajinske prestonice:
„Ali mi i dalje sedimo u centru ukrajinskog, nezavisnog Kijeva. I dalje imamo mogućnost da uđemo u voz i odemo u Harkov, Odesu“…
