Čovek koji na internetu pretežno ili isključivo piše velikim slovima, vremenom je stekao žargonski nadimak „flejmer“ ili – u slobodnom prevodu – potpaljivač. Ta je navika izašla na loš glas mnogo pre no što smo se sa internetom proželi. Smatralo se i smatra se da ljubitelji verzala potpaljuju sukobe, da arogantno smatraju sopstvene misli važnijim od tuđih ili da se naprosto deru u pisanoj formi. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Donald Tramp, baš voli velika slova. I možda zato brojni njegovi čitaoci instinktivno odbijaju sve što napiše.
Uzmimo kao primer, recimo, Esmaila Bageija, portparola iranskog ministarstva spoljnih poslova. Tek što je Tramp u ponedeljak, 29. juna, na društvenim mrežama verzalom napisao – i uzvičnikom podvukao – da je Teheran Vašingtonu tražio sastanak i da će se sastančiti u utorak, u Dohi, Bagei je uzvratio da je istovremen boravak američkih i iranskih zvaničnika u glavnom gradu Katara slučajnost i da u narednim danima neće biti nikakvih pregovora. I tu nije bitno da li su se Amerikanci i Iranci sreli ili nisu. Možda i jesu. Samo je tajna diplomatija prava diplomatija, postoji i ta škola mišljenja, ali poenta je u tome da nikakvi sastanci u Dohi ne bi bili potrebni da Donald Tramp nije velikim slovima pisao razne druge gluposti.
Potapanje mira u Ormuskom moreuzu
U međuvremenu, bliskoistočne domine su opet pale na očekivan način. Singapurski teretni brod je u četvrtak, 25. juna, pokušao da prođe Ormuski moreuz rutom koja se Teheranu ne dopada, pa ga je Iran gađao dronom. Pa su SAD za kaznu raspalile po iranskoj obalskoj vojnoj tehnologiji. Pa je Teheran uzvratio dalekometnom paljbom po američkim bazama u Kuvajtu i Bahreinu. U utorak, u vreme kada ovaj broj Radara ide u štampu, činilo se da niko od zaraćenih ne želi da nastavi takvu razmenu mišljenja – da i ne pominjemo koliko to ne žele Kuvajt i Bahrein – ali još se očiglednijim činilo da su upozorenja o nestabilnosti američko-iranskog primirja bila opravdana. Na Bliskom istoku su upozorenja uvek opravdana i od njih nikada nema vajde.
Čim se 17. juna pojavio tekst vašingtonsko-teheranskog Memoranduma o razumevanju, stručnjaci su podvukli da je peta tačka, koja se bavi Ormuskim moreuzom, podložna različitim interpretacijama. U njoj, sve u svemu, stoji samo da će Iran „dati sve od sebe“ da komercijalna plovila tuda prolaze besplatno u naredna dva meseca. A pošto taj vražji moreuz nije samo dva metra širok, ostalo je nerešeno kuda nesrećni kapetani treba da zaplove. Budući da je srednja trasa zaliva minirana, Međunarodna pomorska organizacija, IMO, telo koje kontrolišu Ujedinjene nacije, predložila je dve rute, jednu bližu iranskoj obali i jednu bližu omanskoj. Singapurski brod pokušao je da prođe „južnom rutom“, bliže Omanu, dalje od iranske kontrole.
„Svaki pokušaj da se primene novi postupci, različiti od onih koje primenjuje Islamska Republika Iran, vodiće u komplikacije, odložiće otvaranje Ormuskog moreuza i povećaće tenzije“, rekao je iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči tokom službene posete Bagdadu.
Ako se Iranu makar i prećutno prizna gazdinstvo nad Ormuskim zalivom, neće imati samo garantovano brdo dolara svake godine, već i trajnu mogućnost uticaja na svetsku ekonomiju.
Teheran je blokadom Ormuskog zaliva zgrabio celu planetu u klinč i nema nameru da popusti taj zahvat ako zauzvrat ne dobije sve što želi. Pitanje kuda će brodovlje prolaziti u julu i avgustu, sitnica je u poređenju sa monumentalnom temom naplate prolaza. Ako se Iranu makar i prećutno prizna gazdinstvo nad Ormuskim zalivom, ako mu se dopusti da u bilo kom vidu naplaćuje plovidbu, Teheran neće imati samo garantovano brdo dolara svake godine, već i trajnu mogućnost uticaja na svetsku ekonomiju. Jedna nit tog klupka jeste i to što je Iranu za takav posao potrebno omansko partnerstvo. Omanci, koji se trude kako znaju i umeju da budu neutralni u bliskoistočnom haosu – a sada možda i sami vide poslovnu priliku – pokušavaju da proture kreativno rešenje. Međunarodna pravila zabranjuju državama da inostranim brodovima naplaćuju sam prolaz kroz teritorijalne vode, ali dopuštaju naplatu za „posebne usluge“. Zato Omanci imaju ideju da komercijalna plovila, brodske kompanije i zainteresovane države „dobrovoljno“ plaćaju usluge navigacije.
Ako bismo Ormuski moreuz, uz izvinjenje, posmatrali kao kafanu, mogli bismo reći da se Vašington zeznuo još kada je u februaru bahato otvorio vrata nogom. I Teheran, međutim, i te kako može da se prevari ako pokunjenom ali i dalje grdno naoružanom vašingtonskom gostu ispostavi baš preteran račun. U tom se bircuzu još sabira i oduzima, a u drugom bifeu, onom na granici Izraela i Libana, račun je već napravljen – bez krčmara. Tamo sada postoje dva mirovna sporazuma koji protivreče jedan drugom.
„Prvi prekid vatre, koji je pomenut u Memorandumu i koji je tokom razgovora u Lucernu razvio američki potpredsednik Džejms Dejvid Vens, ponudio je novu rolu Iranu i sledstveno njegovom savezniku Hezbolahu. Iran je trebalo da se pridruži mehanizmu rešenja tog konflikta i činilo se da Izrael biva istisnut. Drugo i potpunije primirje, koje su libanska i izraelska vlada potpisale u petak u Vašingtonu, što je nadgledao američki državni sekretar Marko Rubio, obrće sve to na glavu i istiskuje Iran i Hezbolah. Taj sporazum dopušta Izraelu da se zadrži na jugu Libana sve dok se Hezbolah sasvim ne razoruža, što je uslov koji šiitska organizacija nikad neće prihvatiti“, sumirao je u nedelju, 28. juna, Patrik Vintur za Gardijan.
Prodavac polovnih sporazuma
Bejrut i Tel Aviv su se pride vašingtonskim sporazumom obavezali da će prekinuti „sve neprijateljske činove u pravnim forumima“, što bi praktično značilo da Izrael dobija imunitet za sve što je u Libanu pobio i razorio. Nema sumnje u to da je mnogim Libancima, naročito ako nisu šiiti, odavno pun kufer Hezbolaha, ali ta je klauzula o neodgovornosti izazvala burne proteste čak i u libanskim organizacijama za ljudska prava. A kada je reč o Hezbolahu, treba podsetiti samo na to da je ta organizacija 1982. nastala upravo zbog izraelske invazije, to jest zbog izraelskog „zadržavanja“ na jugu Libana.
Ukratko, vašingtonski sporazum vredi manje od hartije na kojoj je štampan, ali to nije smetalo izraelskom premijeru Benjaminu Netanijahuu da proglasi pobedu. Pobeda, makar i papirna, očajnički mu je potrebna. Izbori se bliže, na njima neće braniti samo vlast već i ličnu slobodu, a kolaps njegove spoljne politike tako je kolosalan da je čak i novinarima Hareca teško da ga ureče.
U Izraelu se još gaji iluzija da je moguće silom obrisati tragediju koju su stvorili geografija, ideologija i vreme, da je moguće samom vojnom silom rešiti istorijske sporove, poništiti verska i nacionalna stremljenja – Cvi Barel
„Osećamo se kao klijenti koje je obrlatio hohštapler. Čovek nam je obećao fantastičan profit ako mu poverimo novac, a onda nas je zapanjilo to što smo sve izgubili. I kome da se požalimo? Znali smo tog žonglera i prevaranta, ’lažova i sina lažova’, kako ga je njegov sopstveni ministar finansija Bezalel Smotrič jednom opisao. A ipak smo otvorenih očiju odlučili da od njega kupimo polovan auto“, zapisao je Cvi Barel.
Taj „polovan auto“ su obećanja koja su u izraelskoj politici, ruku na srce, i starija od karijere Benjamina Netanijahua. Ali verovatno je da ih niko nije isporučivao tako uporno i tako neuspešno kao on i da ih niko nije tako uporno i neuspešno pravdao poput ratobornog dela izraelskog elektorata.
„Samo da se Donald Tramp nije predao Irancima. Samo da je dopustio našoj armiji da razori još nekoliko hiljada zgrada u Libanu. Samo da smo mogli da okupiramo ceo Pojas Gaze – i sve bi bilo divno. Uvek je reč o još jednom koraku, o još jednoj sedmici, o još jednoj rundi i stvarnost će nam se povinovati. To je vrhunac blefa, jer se u zbilji Tramp, taj vrhovni, kapriciozni, arogantni lažov, najzad suočio sa realnošću i shvatio da mora da sreže gubitke i spase šta se spasti može. U Izraelu se, pak, još gaji iluzija da je ne samo moguće pobediti u svakoj vojnoj kampanji, već i da je moguće silom obrisati tragediju koju su stvorili geografija, ideologija i vreme, da je moguće samom vojnom silom rešiti istorijske sporove, poništiti verska i nacionalna stremljenja, uspostaviti stabilnost u regionu koji je po prirodi nestabilan“, efektno je grmeo Barel.
Barel se pozvao i na britanskog konzervativnog premijera Harolda Makmilana, koji je negde pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka duhovito odgovorio na pitanje šta bi moglo da izbaci njegovu vladu iz tračnica. „Događaji, drago momče; događaji“, rekao je Makmilan, a Barel zaključio da je takav rezon upravo suprotan izraelskom uverenju da je stvarnost za slabiće i da se ono što nije postignuto silom može postići većom silom. Te ideje vodilje Benjamina Netanijahua i znatnog dela izraelskog društva dale su zaista impresivne rezultate. Iranski režim nije srušen. Sudbina iranskog nuklearnog programa trenutno je neizvesna. Sudbina iranskog raketnog programa i savezničke mreže izvesna je – Teheran će ih imati i dalje. Hezbolah nije uništen. Nije uništen ni Hamas. Uništena je samo Gaza, u genocidu kome je teško naći pandan u savremenoj istoriji i koji je Izrael pretvorio u univerzalnog političkog izopštenika. Netanijahuov Izrael je pomahnitalošću uspeo da razgoropadi čak i neupitnog saveznika, Sjedinjene Američke Države.
„Raj“ za Gazu
A kada već pominjemo te saveznike, možda se neko još seća Trampovog Mirovnog odbora, družine koja je trebalo da krater koji se nalazi tamo gde se nekada nalazila Gaza, pretvori u raj na zemlji – ne za Palestince, doduše, ali raj. E taj Mirovni odbor baš napreduje u planovima. Gardijan je tokom vikenda nabavio nacrt njegove rezolucije, kojom Mirovni odbor namerava da sebi, svojim oružanim snagama i svojim poslovnim saradnicima obezbedi potpun imunitet od „bilo kakvog zakonskog postupka bilo kakvog suda ili drugog entiteta u Gazi“. A možda i imunitet pred međunarodnim sudovima jer je to nejasno rečeno. U rezoluciji, čiji sadržaj Mirovni odbor negira, stoji i to da će usrećitelji Gaze „besplatno dobiti“ javna infrastrukturna dobra koja su im „potrebna da obave misiju“. Drugim rečima, dobročinitelji sebi otvaraju još jedna vrata za otimanje.
Toliko o Mirovnom odboru. Ostaće nepoznato šta bi o njegovom radu mislilo 73.066 Palestinaca. Toliko mrtvih je za sada evidentiralo ministarstvo zdravlja u Gazi. Ranjenih je 173.514. Više od hiljadu Palestinaca iz Gaze ubijeno je od oktobra, od kada je na snazi primirje. O tome bi možda zaista trebalo pisati verzalom.
