Fudbalska selekcija Irana je u nedelju, 21. juna, protiv Belgijanaca izašla na teren kao autsajder. Protivnik je na papiru bio mnogo jači, američki vizni tretman je otežao „gepardima“ da utakmicu pripreme, a podrška dijaspore sa tribina i jeste i nije pomagala timu. Deo iranskih navijača je zviždao himni i vitlao zastavama svrgnute dinastije Pahlavija, i time činio interakciju igrača i publike pomalo nezgodnom. Na travi se isprva činilo da sve ide po scenariju. Belgijanci su bombardovali iz svih pozicija, Iranci su se branili, ali kako je utakmica odmicala, postajalo je sve jasnije da „gepardima“ odbrana dobro ide, a pride su umeli i da opasno škljocnu čeljustima u napadu. Završilo se remijem, koji je Iran sasvim zaslužio.
Kako je Irancima u nedelju išlo na Svetskom prvenstvu, tako im je mesecima išlo i u regionalnom ratu, koji je privremeno okončan nekoliko dana pre utakmice u Inglvudu. Američko-izraelska koalicija na papiru je bila mnogo jača, vašingtonske i druge međunarodne sankcije otežale su Irancima da se za rat pripreme, a svetska publika i jeste i nije bila od pomoći – mahom je mislila da je taj rat loša ideja i mahom ništa nije učinila tim povodom. Koalicija je bombardovala (skoro) svime što ima, ali kako je rat odmicao, postajalo je sve jasnije da je teheranska odbrana čvršća no što se u Vašingtonu i Tel Avivu mislilo, a škljocanje iranskih čeljusti čuo je i video ceo region. I to se nadmetanje za sada završilo remijem; diplomatskim remijem koji je za SAD i Izrael mnogo grdniji nego što je onaj fudbalski za Belgiju.
Od bezuslovne predaje do zdravog razuma
Memorandum o razumevanju, koji treba da bude odskočna daska za trajni mirovni sporazum Vašingtona i Teherana, objavljen je u sredu, 17. juna, i na prvi pogled izaziva nevericu. Američki i inostrani stručnjaci danima ponavljaju frazu „Iran je dobio sve, a nije dao ništa“. Naravno, oko te opaske odmah treba postaviti debelu ogradu. Uzimajući u obzir da je Amerika to što jeste i da je pogotovo Donald Tramp to što jeste, Memorandum je i dalje samo papir koji se može pocepati. Međutim, njegovih četrnaest tačaka zapravo ne izgleda samo kao remi, već – ako se uzme u obzir celokupan kontekst – i kao senzacionalan poraz Sjedinjenih Američkih Država. Bret Makgerk, diplomata visokog ranga i pod mlađim Bušom i pod Obamom i pod Trampom i pod Bajdenom, zapisao je sledeće za Si-En-En.
„Ranije sam vodio teške pregovore sa Iranom. Ovaj dokument Irancima obezbeđuje mnogo toga što su u prošlosti zahtevali, a retko su dobijali. Tramp je izgleda odlučio da je dogovor, bilo kakav dogovor, bolji od zaglavljenosti. Teheran je praktično uzeo Ormuski moreuz kao taoca i zahtevao da SAD plate otkup. I čini se da mu je taktika uspela. Suština Memoranduma je u tome da Iran odmah dobija svašta, uključujući tu i desetine milijardi dolara, samo zato da ne bi pucao po brodovima u Ormuskom moreuzu.“
„Sjedinjene Američke Države i Islamska Republika Iran obavezuju se na međusobno poštovanje suvereniteta i na to da će se uzdržati od mešanja u unutrašnje poslove druge potpisnice“ – druga tačka Memoranduma
Dokument koji je Tramp potpisao, treba uporediti sa ratnim ciljevima koje je u ovom ili onom trenutku rata proklamovao. Prvog dana rata, 28. februara, predsednik SAD je poručivao Irancima da će moći da sruše režim čim američki eksploziv obavi svoje. Nekoliko dana kasnije zagrmeo je da neće biti nikakvih pregovora, već samo bezuslovne predaje Teherana. Danas u drugoj tački Memoranduma stoji:
„Sjedinjene Američke Države i Islamska Republika Iran obavezuju se na međusobno poštovanje suvereniteta i na to da će se uzdržati od mešanja u unutrašnje poslove druge potpisnice.“
Svakako, to što je obećanje zapisano, ne znači i da će biti ispunjeno. Neprijateljstvo prema Iranu aksiom je američke spoljne politike od Islamske revolucije 1979. i tu se ništa neće promeniti. No svejedno, razlika između najavljenog i obavljenog takva je da je Tramp u sredu, 17. juna, pokušao da uveri Ameriku kako smena režima uopšte nije bila cilj njegove bliskoistočne avanture. U redu, šta je onda bio cilj? Prvog dana rata predsednik SAD je obećao da će iranska raketna industrija biti „srušena do temelja“ i „totalno uništena“. Četiri meseca kasnije, u Memorandumu nema nijedne reči o iranskim raketama.
„Ako druge zemlje imaju balističke rakete, pomalo je nefer da Iranci nemaju poneku. Ako ih imaju Saudijska Arabija i Katar, a imaju ih, rekao bih da je okej da i Iran ima proporcionalni broj“, rekao je Tramp 17. juna.
Ako ćemo pravo, to zaista zvuči „fer“. Tako zvuči i izjava predsednika SAD o iranskom nuklearnom programu:
„Budući da druge zemlje, pa i susedne zemlje to imaju, teško je ne dopustiti Iranu da to čini zbog električne energije i u slične svrhe. Morate upotrebiti malo zdravog razuma.“
Dokument koji p(r)opušta na sve strane
Donald Tramp sada ispada ne samo fer, nego i razuman, ali svakome ko je makar i površno pratio njegov drugi mandat, jasno je da je šefa Bele kuće samo grdna muka mogla naterati na normalnost. Deseta tačka Memoranduma obavezuje SAD da „odmah dopusti izvoz iranske sirove nafte, petrohemijskih proizvoda i derivata, kao i sve prateće usluge poput bankarskih, osiguravajućih, transportnih“. Bret Makgerk nije propustio da za Si-En-En podvuče koliko je to veliki ustupak:
„To vraća Iran na status koji je imao dok je na snazi bio nuklearni sporazum iz Obamine ere. Neki eksperti za energiju već su izračunali da će Iranu samo ta stavka Memoranduma godišnje donositi 60 do 70 milijardi dolara. To je 60 ili 70 milijardi samo zbog otvaranja Ormuskog moreuza, koji je bio otvoren i pre rata.“
„Ne sećam se nijednog sporazuma sa Iranom, osim Obaminog, koji je jednostavno dopuštao Iranu da zamrznuta sredstva prosledi bilo kom primaocu“ – Bret Makgerk
Do juče sigurno, a možda i danas, niste mogli Trampu da uputite težu uvredu od poređenja sa Barakom Obamom. Međutim, gde je tačka 10, tu je i tačka 11, a ona veli da će SAD „odmah po primeni Memoranduma omogućiti Islamskoj Republici Iran potpunu upotrebu zamrznutih ili ograničenih vrednosti“. I dodaje da će iranska centralna banka ta sredstva moći da prosledi bilo kome. Bio je to jedan od glavnih šokova za Breta Makgerka:
„Drugi sporazumi sa Iranom su dopuštali da takva sredstva budu upućivana samo korisnicima koji nisu pod sankcijama – na primer u humanitarne svrhe. Ne sećam se nijednog sporazuma, osim Obaminog, koji je jednostavno dopuštao Iranu da zamrznuta sredstva prosledi bilo kom primaocu.“
Treba primetiti da su taj „Obamin sporazum“ potpisale i Nemačka i Francuska i Britanija i Kina i Rusija, to jest da je počivao na ideji da se nuklearni spor sa Iranom reši za sva vremena. Sada je, pak, Tramp, prema brojnim izraelskim komentatorima, svojevoljno omogućio Teheranu da to što izvadi iz zamrzivača prosledi i Hezbolahu, pa i Hamasu ako to želi.
Vašington se Memorandum obavezao da „okonča sve vrste sankcije prema Iranu“, uključujući tu i one koje potiču iz rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija ili Međunarodne agencije za nuklearnu energiju
Istina, Makgerk primećuje da oko te stavke u Memorandumu ima nejasnoća, poput opaske o „procedurama oko kojih potpisnice moraju da se saglase“, te da bi tačka 11 mogla da postane tačka spora. Ali ima toga još. Tačku 9, koja se bavi fondom za rekonstrukciju Irana, Makgerk ovako objašnjava:
„Neka bude jasno šta to znači – nema ’konačnog sporazuma’ bez fonda od 300 milijardi dolara. Iran se neće obavezivati ni nuklearno ni bilo kako drugačije ako taj fond ne bude postojao.“
Vrhunac je, smatra Makgerk, sedma tačka. Vašington se njome obavezao da „okonča sve vrste sankcije prema Iranu“, uključujući tu i one koje potiču iz rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija ili Međunarodne agencije za nuklearnu energiju, u zamenu za „konačni sporazum“.
„Teheran će to čitati kako i piše. SAD su obećale da će podići sve sankcije – i one zbog terorizma, i one zbog ljudskih prava, itd, kao deo ’konačnog sporazuma’ o nuklearnom programu. To prevazilazi sve što su Sjedinjene Američke Države učinile ili ponudile u prošlosti. Teško je poverovati da bi SAD sve to uradile a zauzvrat dobile samo nuklearne ustupke, ali u tekstu nema ama baš ničega o iranskoj podršci terorističkim grupama, o kršenjima ljudskih prava, o iranskoj mreži saveznika na Bliskom istoku.“
Bes Izraela, optimizam potpredsednika
Šta je, onda, Iran prema Memorandumu obećao? Član 8 kaže da Iran „ponovo potvrđuje da neće ni nabavljati ni razvijati nuklearno oružje“. U „Obaminom sporazumu“ je pisalo: „Iran ponovo potvrđuje da ni pod kakvim okolnostima neće tragati za nuklearnim oružjem, razvijati ga ili ga nabavljati“. Teheran će otvoriti i ranije otvoreni Ormuski moreuz. Takođe će, videli smo, poštovati američki suverenitet i neće se mešati u američke unutrašnje poslove, ali je i za jedno i za drugo teško poverovati da je među prioritetima Bele kuće.
Američke bezbednosne agencije upozorile su Trampovu administraciju na to da će Benjamin Netanijahu „verovatno preduzeti korake“ da sabotira mirovni sporazum, tvrdi Vašington post
Nema potrebe pominjati koliko je Izrael oduševljen takvim Memorandumom, pogotovo prvom tačkom, koja zahteva „momentalan i trajan prekid vojnih operacija na svim frontovima, uključujući tu i Liban“. Čak i neki autori Hareca, inače najhrabrijeg izraelskog medija u protivljenju izraelskoj spoljnoj politici – ne samo Netanijahuovoj – osuđuju ovakav „dil“ kao američku predaju koja će Izraelu nemerljivo štetiti. Zato su američke bezbednosne agencije upozorile Trampovu administraciju na to da će Benjamin Netanijahu „verovatno preduzeti korake“ da sabotira mirovni sporazum, preneo je Vašington post krajem prethodne sedmice.
I jeste bilo nekog štucanja u sklapanju mira tokom vikenda, mada se čini da ih je pre svega izazvao sam Tramp, podsećajući teheranske pregovarače putem Foksa da će da im „nanu naninu“ ako opet zatvore Ormuski moreuz. Iranci su tada pregovore pauzirali, ali je u vreme kada ovaj broj Radara ide u štampu potpredsednik SAD Džejms Dejvid Vens tvrdio da opet ima napretka.
Nokaut faza Svetskog prvenstva mogla bi da donese duel Irana i SAD. Ljudi vole međunarodni fudbal i zato što geopolitički slabijim nacijama nudi mogućnost da barem u nečemu trijumfuju nad jačima. Ako bi čovek zaključivao samo na osnovu Memoranduma, pitao bi se kome je pobeda u loptanju potrebnija.
