12. jun
Vreme Sovjetskog Saveza bilo je obeleženo i jednim kulturnim fenomenom, svojevrsnim organskim i samoorganizovanim sistemom otpora brutalnoj autoritarnoj vlasti: samizdatom.
U inat režimu, decenijama održavajući plamen borbe protiv ispiranja mozga i sveprisutne propagande, kreirajući alternativni kulturni prostor van institucija režima, pojedinci i grupe građana su objavljivali, kopirali i distribuirali kulturna dela i autore koja „zvanična“ režimska kultura ne samo da nije podržavala, već ih je i kažnjavala. U Južnoj Africi, tokom godina aparthejda, džez i rok muzika, posebno protestna i sve što je imalo veze sa Džimijem Hendriksom (koja je belim suprematistima bila posebno gadna i neprijateljska) piratski se narezivala na upotrebljene rendgenske folije – što je pojmu „ploča“ davalo u isto vreme i bukvalno i potpuno izmešteno značenje – i u isto vreme kreiralo verovatno najsimboličniji kulturni medij ikada!
Terminalna faza srpskog režima, čije je jedno od ispoljavanja i ubijanje i represiranje svih izvora i kanala kulture koji ne žele da mu ljube papuču, dovela je do atrofije – a negde i zamiranja – srpske kulturne scene. Mislim da je vreme za procvat „samizdata“ i kod nas, u svim formama, kao širi građanski front pobune kulturom.
Prenesimo kulturnu scenu u alternativne prostore. Predstave i koncerte u parkovima, a ako policija počne da ih zabranjuje, i u stanovima, kafeima, restoranima, skladištima, silosima i drugim slobodnim prostorima. Predstave i koncerti snimljeni u sobi, okačeni na Jutjub. „Dogme“ igrani filmovi bez budžeta, kao volonterski projekti u činu kolektivnog otpora.
Za razliku od vremena SSSR-a, danas imamo crowdfunding za masovniju podršku projektima i za stvaranje navike među stanovništvom da je kultura ne samo zabava i estetsko zadovoljstvo, već jedno od najmoćnijih oružja za borbu protiv represije, jednoumlja, primitivizma i raspada. Donacije za ovakve kulturne projekte su porez na civilizaciju, kulturni ekvivalent kupovine džebane za revoluciju…
13. jun
Hrana u beogradskim restoranima je postala preslana.
U jurnjavi za ukusom, a lenji za bolje kuvanje, mnogi pribegavaju najstarijem triku na svetu: presoljavanju. A tamo gde se služi i piće, podiže i taj promet…
Sô je staljinistički začin, ne trpi ništa drugo, zatrpava i ubija sve drugo, narcisoidni, tiranski začin totalne dominacije i potčinjavanja; sô je AV začina – navodno neophodni sastojak svega, koji na kraju sve učini nejestivim
Došli smo do toga da su nam „specijaliteti“ postali sistoličke i dijastoličke bombe, uz holesterolski dinamit koji je oduvek bio baza našeg kuvanja. Jezik i grlo bukvalno gore od natrijuma tamo gde bi nepca trebalo da uživaju u prirodnim sastojcima, u povrću koje je kod nas puno sunca. Posle obroka, čovek se oseća kao da je pešačio kroz meksičku pustinju, sa grlom koje može da se izleči samo ledenom „Koronom“.
Sô je staljinistički začin, ne trpi ništa drugo, zatrpava i ubija sve drugo, narcisoidni, tiranski začin totalne dominacije i potčinjavanja; sô je AV začina – navodno neophodni sastojak svega, koji na kraju sve učini nejestivim… Šteta je da smo se toliko olenjili; možda će nam novi ruski restorani malo popraviti ponudu, a utisak je da igru definitvno podižu na viši nivo.
I kad smo već kod hrane, primetio sam da što sam manje stresiran i neurotičan, sve sam manje gladan. Stanje svog unutrašanjeg mira i osećaja smisla u životu mogu da merim veličinom porcija pred sobom. Vidimo to i kod monaha i drugih asketa: smisao života i unutrašnji balans su najnutritivnija hrana; uz nju, malo treba one druge…
15. jun
Obreh se pre mesec-dva na alternativnom sajmu knjiga u Silosima na Vilinim vodama, u betonu i hartiji, u prašini izbodenoj kopljima sunca kroz razne bizarne otvore u tim vertikalnim cevima, u svom plemenu čudaka i zanesenjaka kojima je knjiga i dalje magični predmet, u svojoj lovačko-sakupljačkoj grupi koju delim sa čupavim Cvrletom i glamuroznom Marijom.
Ovaj put, i nekoliko izdavača za koje nikada nisam čuo, sa autorima koji su mi potpuno nepoznati. Moj problem, ne njihov, naravno… Mlada lica, novi životi, sveži umovi koju našu svakodnevicu filtriraju na svoje jedinstvene načine, kroz svoja „Z“ sočiva, traumatizovani društvom u kome su odrasli, ali u isto vreme i čudno slobodni od njegovih najgorih aspekata, od sveprisutne močvare „seljane“ koju predano izbegavaju pažljivim koracima po malim i raštrkanim ostrvcima i kamenovima estetike i smisla, njihove nove „školice“, njihovo nasleđeno minsko polje kroz koje, nekako, neočekivano, uspevaju da i dalje nađu put…
Ko li će od njih biti novi klasik, nova lektira, u nekoj novoj boljoj zemlji, kada dođe, kada se prašina istorije slegne, kada se probudimo iz kome i košmara? Ko li će od nas, sa već dobro prodanim espapom, i dalje biti čitan za pedeset ili sto godina, koji od sadašnjih bestselera i „poznatih autora“ će preživeti entropiju pažnje i kulture, koja od tih nepoznatih lica će tada biti slavljena dok će mnogi sadašnji slavljenici ostati samo istorijske fusnote i kurioziteti korisni samo za opskurne poslediplomske disertacije na kulturološkim predmetima?
Tu u tim Silosima, među najnovijom generacijom pisaca i pesnika, buduća moguća istorija naše književnosti je, paradoksalno, i življa i u isto vreme tiša, nego ona tradicionalna.
16. jun
Podgorica sa executive terase Hiltona, u vruće veče, zrači raskorak… Azerbejdžanski Kraljev park prekoputa bi trebalo da zrači tradiciju, jer je otvoren još početkom prošlog veka u čast kralja Nikole, ali su ga azerbejdžanske režimske pare obojile nekih novim, čudnim kraljevskim emotivnim bojama…
Crna Gora je u raskoraku, korača u pravom pravcu i želi da ide njime, ali prednja noga još nije kročila na novi teren, još je u vazduhu, još levitira u svojim gorštačkim praksama i mentalitetima. Ali se ubrzano, možda i neumitno, spušta na evropsko tlo
Saobraćaj dole na aveniji zbog sirena zvuči kao Istambul, ali izgleda kao Sunset Strip u LA-ju… doduše, s manje kiča.
Evropa je svuda: u razgovorima i u vestima, u izjavama zvaničnika i u inicijativama za razvoj poslovne prakse i svesti (zbog kojih sam se i našao tamo), u luksuznim marinama i projektima po crnogorskim obalama, ali je nema mnogo u pričama i iskustvima domaćih prijatelja kojima je glavna zamerka da… još nema mnogo Evrope.
Crna Gora je u raskoraku, korača u pravom pravcu i želi da ide njime, ali prednja noga još nije kročila na novi teren, još je u vazduhu, još levitira u svojim gorštačkim praksama i mentalitetima. Ali se ubrzano, možda i neumitno, spušta na evropsko tlo. Ostatak narodnog tela sledi polako, neki organi i nevoljno, za njom. Trebaće vremena…
Ali, i Sicilija je deo EU… kao i Bugarska i Malta. Uvek se setim toga na Balkanu.
18. jun
Društvene mreže su globalni medij Idiokratije.
Algoritmi, jednostavno, nagrađuju idiotizam, svih vrsta. Accept the cringe (prihvati blamantno) jeste bojni poklič uticajaca/cajki i svih kojima je to ideal. Trivijalno, plitko, polarizatorsko, skandalozno, samohvaleće, „hajpovano“ i okultno… to su tipični mehanizmi dobijanja pažnje.
Ima, na mrežama, naravno i pametnog i dubokog, ali obično zatrpano i u „nišama“, služeći manjim plemenima: egzotične poslastice za sladokusce.
Svet se od globalnog sela pretvorio u globalnu „seljanu“ i, da parafraziram nekoga ko je to svojevremeno rekao za Džordža Buša Juniora – koji sada izgleda kao nobelovac u odnosu na mnoge „lidere“ modernog sveta – u tom globalnom selu sada imamo ne jednog, nego mnogo seoskih luda. Samo, sada, svaka od njih sa masivnim megafonom u rukama, dovoljnim da celom svetu ne da da mirno spava…
