Neko sujeveran mogao bi pomisliti da je petnaesta godina naprednjačke vladavine počela izuzetno lošim znakom po Aleksandra Vučića: jedna od dve ključne poluge njegove vladavine – propaganda – jasno i bučno mu se obila o glavu, baš negde u vreme kada se, 31. maja 2012, Tomislav Nikolić spremao za polaganje predsedničke zakletve, kojim je i zvanično započela promena Srbije sa nesagledivim posledicama.
U akciji koja je ličila na mitsku borbu dobra i zla, građani su – nakon što se pokazalo da propaganda ubija čak i bukvalno – upornošću primorali vlast da skine baner sa svojim aktuelnim, verovatno predizbornim sloganom „Srbija pobeđuje“ sa Palate Albanija u centru Beograda.
Poraz od čiopa
Navikla da ne odstupa ni pred zakonom ni pred zdravim razumom, vlast je propustila priliku da reaguje čim se saznalo da je baner smrtonosan po koloniju belih čiopa, zaštićene vrste ptica koja se nastanila na prozorima nakon iseljenja kancelarija u gornjem delu zgrade. Neizbežan je bio zaključak da se odugovlačilo zbog traženja mišljenja fokus grupe, na koje su se naprednjaci oslanjali i pre nego što im je rejting krenuo nizbrdo, toliko da oklevaju da se upuste u nekad omiljenu disciplinu – izbore.
Poraz pred malenim čiopama i njihovim braniocima, pritom, nije jedina šteta koju su naprednjaci pretrpeli: dvodnevna drama u centru Beograda potpuno je potisnula priču o nemerljiim blagodetima koje nam je predsednik svih građana omogućio tokom višednevnog boravka u Kini. Čak su i najverniji tabloidi morali da potisnu „vesti“ o ogromnoj popularnosti „Vu-ći-ći-ja“ u najmnogoljudnijoj zemlji sveta kako bi pravdali zločin nad nemoćnim pticama.
Da situacija po vlast bude gora, sve se to desilo baš nakon što je oštećena i druga pomenuta poluga na koju se oslanja – sila. Nakon monstruoznog ubistva na Senjaku, sa kojim je povezan treći čovek policije i dugogodišnji Vučićev savetnik, Veselin Milić, raštimovani policijski ples tokom proslave Dana policije u Palati Srbija nije delovao kao najbolja propagandna ideja za povratak ugleda ozbiljno zloupotrebljenoj instituciji. Naprotiv – uglavnom je izazvala čuđenje i sprdnju, naročito po društvenim mrežama, pa deluje da će buduće pravdanje policijskih postupaka biti sve teže.
Ukoliko Vučić ranije ne podnese ostavku koju u poslednje vreme učestalo pominje, za predsednika bi trebalo da se glasa između 1. aprila i 1. maja 2027. godine
Na svu tu muku, skraćuje se vreme u kome je moguće odlaganje najavljenih izbora po proverenoj metodi licitiranja datumima, kojim se pobunjena javnost umrtvljuje, jer se prirodno oslanja na uverenje da će se aktuelna agonija okončati izražavanjem izborne volje građana. U izbornu godinu smo, naime, upravo ušli i to ne mogu promeniti nikakve Vučićeve kalkulacije i licitacije, već samo eventualna odluka da glasanja uopšte ne bude – što više nije opcija koja se pominje samo u internim strahovanjima, već i nešto što se pojavljuje u javnom govoru (Dejan Ilić u poslednjem Utisku nedelje). A to bi već bio novi nivo brutalnosti, sa potencijalno veoma opasnim posledicama.
Izbori i Ekspo
Šta kažu činjenice kojima trenutno raspolažemo: aktuelni (prema Ustavu, poslednji) petogodišnji predsednički mandat Vučiću ističe 31. maja 2027. godine. Prema važećem zakonu, predsednik Narodne skupštine raspisuje redovne predsedničke izbore 90 dana pre isteka mandata, tako da se oni održe u narednih 30 do 60 dana. Računica kaže da to znači da bi se – ukoliko Vučić ranije ne podnese ostavku koju u poslednje vreme učestalo pominje – za predsednika glasalo između 1. aprila i 1. maja 2027. godine.
Redovni parlamentarni izbori, kaže zakon, moraju biti raspisani 90 dana pre nego što isteknu četiri godine od dana kada je konstituisana Narodna skupština, a od dana raspisivanja izbora ne može proći manje od 45 ni više od 60 dana. Aktuelni saziv Skupštine Srbije konstituisan je 6. februara 2024, što znači da bi redovni parlamentarni izbori mogli biti raspisani početkom novembra 2027. i održani u periodu od polovine decembra te godine i početka januara 2028.
Uz te datume, u računicu nekako valja ugurati i brojne druge faktore, pre svega potrebu vlasti da unapred osigura pobedu i nameru da izgura započeti projekat malog Ekspa. Podrazumeva se i da, kao što odavno upozorava Zdravko Ponoš, lider stranke Srce, Vučić ima nameru da bude na nekoj važnoj poziciji i u momentu svečanog otvaranja (15. maj 2027) i u momentu zatvaranja manifestacije (15. avgust).
Kao jedan od orijentira važnih u pokušajima odgonetanja namera vlasti mogla bi da posluži i činjenica da je prolećno skupštinsko zasedanje završeno bez nastavka sednice o poverenju Vladi kojoj predsedava javno malo poznati lekar Đuro Macut. Sednica je započeta sredinom aprila, nakon što je, u februaru, grupa od 62 poslanika predložila glasanje o nepoverenju Vladi. Poslanici vladajuće koalicije su, međutim, tri puta onemogućili postojanje kvoruma, nakon čega je sednica prekinuta i započeta nova. Obećanje Ane Brnabić o nastavku rasprave o poverenju Vladi za sedam do deset dana pokazalo se lažnim, zbog čega su i obećanja njenog šefa o raznim izbornim datima, počev od jula, od starta bila dodatno sumnjiva: dok započeta sednica o poverenju Vladi traje, naime, Vlada ne može da uputi predlog za raspuštanje Skupštine, odnosno raspisivanje izbora.
Predsednički izbori su za vlast problem i zbog toga što se odvijaju u dva kruga, čime je mogućnost podrške jednom opozicionom kandidatu bitno povećana
Trenutno je na snazi Vučićeva tvrdnja da će izbora biti „odmah posle leta“, sve uz dodatni mamac u vidu najave moguće ostavke na predsedničku funkciju. Dao nam je još elemenata slagalice: najavio je niz skupova i manifestacija od 26. do 28. juna, uz centralni događaj u Beogradu 27. juna. Tih dana, ako mu je verovati, biće predočene „velike programske stvari i veliki planovi“, govoriće se o „nekim personalnim rešenjima, o tome kako vidimo Srbiju i šta je to što nas očekuje mesecima posle toga“. U planu je i standardni predizborni adut, povećanje penzija – ovoga puta za one sa najmanjim primanjima, a rok od „tačno tri meseca“ počeo je da teče 22. maja, kada je taj plan obznanio.
Premijer, ponovo
Čak i da Vučić nije poznat po tome što uvek priprema teren za više različitih opcija, da bi konačnu odluku doneo u poslednjem trenutku – što bi značilo da ni sam još ne zna kako će tačno postupiti – na osnovu raspoloživih činjenica bilo bi teško sa potpunom sigurnošću prognozirati buduću izbornu agendu. Nepoznanica, pritom, nije samo datum izbora, već i ceo „aranžman“ – da li će glasanje za predsednika i parlament biti spojeno ili u različitim terminima.
Jedino što deluje izvesno jeste da Vučić namerava da se vrati na funkciju premijera, što nije metod produžavanja vladavine koji je sam patentirao. Nejasno je, međutim, koliko je verovatna verzija koja tehnički jeste moguća – da podnese ostavku na predsedničku funkciju i bez izbora pređe na mesto premijera, kako bi obezbedio poziciju do kraja 2027. U toj varijanti, Ana Brnabić, kao presednica Skupštine, postala bi v. d. predsednika Srbije, a predsednički izbori morali bi biti održani nakon tri meseca.
Ako bi taj manevar bio upriličen na jesen, kako najavljuje, to bi verovatno značilo da će predsednički izbori biti održani samostalno, bez mogućnosti da svojim rejtingom, kao nosiocem liste na parlamentarnim izborima, poveća šanse predsedničkog kandidata vlasti. A upravo to mu je potrebno, s obzirom na to da nijedna od osoba koje se pominju i čije se šanse, navodno, proveravaju u anketama (Tomislav Nikolić, Ana Brnabić, Vladan Petrov, Miloš Vučević…) ne deluje kao potencijalni pobednik nad iole ozbiljnim kandidatom pobunjene Srbije.
U varijanti da ostavku podnese na proleće i pređe na premijersku funkciju na vreme da otvori Ekspo, bilo bi možda i moguće da posle završetka te manifestacije, „upotrebom“ Ane Brnabić u ulozi v. d. predsednika, uz malo pravnog povuci-potegni, bude nekako premošten termin redovnih predsedničkih izbora, tako da se, u nekom terminu posle odlaska gostiju 15. avgusta, održe istovremeni parlamentarni i predsednički izbori, što je opcija koja mu najviše odgovara. Ukoliko bi se ostvarile prognoze o kratkoročnim finansijskim efektima Ekspa, uz još malo izbornog inženjeringa (Aleksandar Vulin već je ponudio novi zakon o državljanstvu), uz dodatna „bušenja“ studentskog pokreta, stvaranje osećaja bespomoćnosti kod građana i postizbornu kupovine poslanika, možda bi i uspeo da još malo odloži kraj vladavine.
Nijedna od osoba koje se pominju i čije se šanse, navodno, proveravaju u anketama (Tomislav Nikolić, Ana Brnabić, Vladan Petrov, Miloš Vučević…) ne deluje kao potencijalni pobednik nad iole ozbiljnim kandidatom pobunjene Srbije
Osim zbog toga što su prvi na redu i činjenice da naprednjaci, sa sve socijalistima, kako sada izgleda, nemaju na raspolaganju uverljivog kandidata, predsednički izbori su za vlast ozbiljan kamen spoticanja i zbog toga što se odvijaju u dva kruga, čime je mogućnost podrške jednom opozicionom kandidatu u finalnom krugu bitno povećana.
Ne pomaže ni rašireno uverenje da se vlast u Srbiji menja na predsedničkim, a ne na parlamentarnim izborima, bazirano na iskustvu dve velike političke promene: one iz 2000, kada je, upravo zahvaljujući pobedi opozicionog kandidata Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem, na saveznim predsedničkim izborima, okončana vladavina socijalista i radikala, sa sve Vučićem u ulozi ministra informisanja.
I ono što je započeto 2012, i što bi se, da nije bilo preimenovanja većine radikala u naprednjake, moglo nazvati drugom fazom vladavine crveno-crne koalicije, desilo se zahvaljujući predsedničkim izborima, odnosno nakon pobede Tomislava Nikolića nad Borisom Tadićem.
Greške prethodnika
Mnogo je razlika u kontekstu u kome su se izbori 2000. i 2012. dešavali: u prvom slučaju, do promene Srbije došlo je nakon niza izgubljenih ratova na teritorijama bivših jugoslovenskih republika, sa završnicom u vidu NATO bombardovanja Srbije, a sve to je rezultiralo temeljnim razaranjem infrastrukture, ekonomskom katastrofom i dubokom kriminalizacijom države. Tadašnji pobednici iz koalicije DOS svoj kraj vladavine dočekali su, 12 godina kasnije, u atmosferi duboke razočaranosti građana postignutim rezultatima, njihove ljutnje zbog novog zamaha korupcije, zbog stotina hiljada izgubljenih radnih mesta, makar i fiktivnih, zbog partokratije, nacionalnih frustracija…
Bilo je i sličnosti: u oba slučaja, poražene snage osvojile su veliki broj glasova, koji se značajno istopio tek nakon ostvarene promene. Tako je Milošević 2000. dobio više od 1,8 miliona glasova (Koštunica nešto preko 2,4 miliona), a pokušaj da se borba nastavi drugim izbornim krugom sprečen je zahvaljujući masovnim protestima i građanskoj neposlušnosti zbog uočene izborne krađe.
Prvi izborni krug 2012. bio je tesan, ali uz Tadićevo vođstvo. Rezultat je preokrenut u drugom krugu, po mnogim tumačenjima zahvaljujući „opuštanju“ njegovog biračkog tela, uljuljkanog izbornim prognozama o velikoj pobedi, pojavi „belih listića“ koji su svoju razočaranost iskazali neglasanjem, ali i tvrdnjama Nikolića i Vučića o izbornoj krađi, ilustrovanim džakovima sa navodnim izbornim listićima koji su, potom, netragom nestali. Sva je prilika da je ishodu doprinelo i prepakivanje radikala u „proevropske političare“. Za konačnu promenu političke slike Srbije, ipak, zaslužan je bio Ivica Dačić, koji je u „okršaj“ ušao kao Tadićev koalicioni partner, a iz njega, nakon Nikolićeve pobede, izašao kao partner SNS.
Tvrdeći da će on podneti ostavku a ne „skratiti mandat“ Vučić šalje poruku da je iz prethodnih primera naučio lekcije i istovremeno priznaje da strahuje od te vrste manipulacije datumom
I Milošević i Tadić bili su toliko uvereni u svoju pobedu da su izbore izazvali pre vremena: Milošević nakon što je promenio Ustav SR Jugoslavije i uveo direktne izbore za predsednika umesto biranja u parlamentu, Tadić nakon „skraćivanja mandata“ kako je eufemistički nazivao ostavku sa ciljem spajanja redovnih parlamentarnih i lokalnih izbora sa predsedničkim.
Tvrdeći da će on podneti ostavku a ne „skratiti mandat“ Vučić, zato, sada šalje poruku da je iz prethodnih primera naučio lekcije i istovremeno priznaje da strahuje od te vrste manipulacije datumom. Bilbord sa Palate Albanija dodatno upozorava: nešto uvek izmakne kontroli!
