„Svi proroci sveta… ljudski duh su stalno podizali iznad malih sreća i iznad sitnih nesreća, i otvarali široke horizonte i tražili nepoznate svetove.“ Pretpostavljam da ste prepoznali Dučića. Čitav vek kasnije, jedan moderni prorok, utešitelj neutešnih, farba u crveno horizonte i drži narod u sitnim nesrećama, trgujući sa malo sreće. Ne nudi viziju, nudi spektakl.
I možda vama „od gore“ nije bitna geografija, moguće i da ne znate tu „tgu“ za jug ali verujte da je značajna činjenica da je akademski centar Blace veoma blizu Barbatovca na moru. To je selo moje majke i mesto gde sam u prethodnom veku provodio raspuste. Ne zna se tačno ko je dao ime ali selo Barbatovac je toliko lepo selo da je na ulasku u selo postojala zvanična tabla „Barbatovac na moru“. Posle su došle neke promene, što bi rekao Balašević – pa popovi, pa lopovi, pa je zamenjena ta stara tabla i stavljena nova, prosta, na kojoj je pisalo samo Barbatovac. I onda su onako rukom i flomasterom meštani dopisali „na moru“. Blace nikada nije bilo na moru a blizu je Barbatovca. Ali ima visoke škole i studente. I dane šljive.
Da je živ, pokojni deda Milan iz Barbatovca bi sigurno išao da gleda sabor koji smo mi varošani zvali vašar. Pa kud ćeš jače. Slava za Gospojinu, dani šljive i dolazi diva. Deda bi sigurno i dao pare na muziku, jer na muziku ne daje pare onaj što ima pare, nego onaj što ima dušu. A taj narod tamo ima dušu, a ne k’o neki, da ne pominjem sad i kvarim priču, koji nisu hteli da izdvoje iz gradskog budžeta za divu.
Još se pamti kako je jedan bivši „precednik“ poklekao od vatrene vode u tom začaranom trouglu Blace, Barbatovac na moru, Grgure, kada je u Grguru na nekoj svetkovini pevao sa jednim pevačem s kojim više nije dobar nikako
U tim krajevima je uvek bilo dobro i razumno rukovodstvo. Seljak bira srcem. Pamtim kad sam bio osnovna škola a bili neki lokalni izbori. Glasalo se u osnovnoj školi u Barbatovcu. Deda poveo mene, bitno mu bilo da me pokaže tamo i da pomene da imam sve petice. U to vreme ignorisao je da sve slabije vidi i da mu beže slova, nikako nije pristajao na naočare ali je zato poveo mene.
I sećam se ko danas – ja pročitam prvo prezime na spisku, sećam se i koje, a onda mi deda šapne. Jako bitno. Da pamtim. Meni prvo palo na pamet neki istorijski podatak. Ali ne… deda kaže: „Ni grede od vrbe, ni čoveka od…“ pa onda to prezime. E, tu sam ja razumeo da oni ne valjaju ništa generacijama i da ne mogu da se biraju srcem.
Pročitam i to drugo prezime, a ima još pet-šest na spisku. Deda zaokruži. Pogleda me značajno. To je dobra familija, poštena i vredna. U povratku kući mi je pričao da je već dogovorio da mu otac od tog koga je zaokružio pravi sanduk kad umre. Odvojio je daske, dobre. Kao da je znao da će brzo da putuje.
Ali da je živ, pa išao bi sigurno. Mogu da ga zamislim kad bi video sva ta osvetljenja, pa zvučnike, pa sajle, da može da se leti po bini u nekom preuskom kombinezonu. Pa onda ono, „Ajmo svi ruke gore. Idemo zajedno“.
Moje mišljenje je da je Blace zaslužilo da dođe helikopter, i da se spušta na lice mesta u onoj izmaglici od džibre koja bi mogla da savije u violinski ključ te kazaljke na instrument-tabli. Da umetnici izlaze iz helikoptera, da ih dočekaju sa rakijom domaćom, pekmezom, kolačima i pogačom. U narodnoj nošnji i sa prigodnom dobrodošlicom i boljevasnašlicom. Da nakon toga napiju pilota. A mi iz tog kraja volimo uniformu. Od kako znaš sa sebe, voliš da vidiš policajca, vojnika, železničara, šumara… pilota nikad nismo ni videli.
Narodu je preko glave političara čak su i predsedniku u više navrata, građani koji su ga dočekivali, rekli da su ih slagali. Ne znam ko je to rekao niti gde sam pročitao ali kažu da političare lako možeš prepoznati kad lažu – pomeraju im se usta
Još se pamti kako je jedan bivši „precednik“ poklekao od vatrene vode u tom začaranom trouglu Blace, Barbatovac na moru, Grgure, kada je u Grguru na nekoj svetkovini pevao sa jednim pevačem s kojim više nije dobar nikako. Taj neki domaćim posle rekao: „Napili smo se kao vojna lica.“
Moja Kuršumlija može samo da bude ljubomorna i da negde proba da nekom umetniku sa vizijom proda stari garažni hit, živ ne mogu da setim kako se zove bend, ali išlo ovako nekako, onaj težak metal, i refren: „Prljavim ulicama stižem do Blaca, sve oko mene smrdi k’o kaca.“ I tačno bi moglo da prođe, kad je neko urban, a nije dobio baš mnogo para, pa onda kao osećaju mu se bačve i džibra a i put nije baš reprezentativan i iz čiste zlobe i ljubomorštine jedne da pljune na spektakl.
Sve te male sreće i srećice nagoveštavaju parlamentarne izbore. Narodu je preko glave političara, čak su i predsedniku u više navrata, građani koji su ga dočekivali, rekli da su ih slagali. Ne znam ko je to rekao niti gde sam pročitao ali kažu da političare lako možeš prepoznati kad lažu – pomeraju im se usta.
Ako je verovati predsedniku, vanredni parlamentarni izbori će biti raspisani u prvoj nedelji septembra. Ne budu li, niko se neće previše iznenaditi. Od te prve nedelje septembra malo nas deli. Režimska stranačka mašinerija radi punom parom. Na površini, putujući cirkus pohodi mesta na kojima su njihovi najodaniji glasači. Nove je teško, pa skoro već nemoguće pridobiti, te je ostalo samo zadržati što više starih. Treba smisliti i neke nove poklone. Neke lepe majice na primer. Blokčići i olovke su demode.
Predsednik vidno izmoren i podnaduo od rešavanja problema koji niko drugi nije rešio, prikladno i više nego moderno odeven za ekstremne vremenske uslove, još malo pa simpatičan onako u raznim nijansama nežnih letnjih boja, izlaže svoje već istrošene živce verbalnoj torturi tvrdoglavog plebsa. Gladni su, žedni i prevareni, ali ga vole, baš mnogo. Poneka starija gospođa ekstazirano zacijuče, neki od sreće prepijeni domaćin koji se otrg’o kontroli, prevrne se preko poređanih štandova, a radoznali desetogodišnjak, preozbiljan za svoje godine, zapitkuje za putnu infrastrukturui rokove biranim rečima. Što bi reklo, spontana atmosfera i jedan običan dan u ruralnoj Srbiji.
Zauzet je stav da u prvim redovima odbrane zemlje budu oni kojima se vidi vena na bicepsu i jasno prepoznatljivi religijski motivi na tetovažama. Iz crnih fondova se izvlači neoprani keš kojim se plaćaju glasovi i kampanja. Sprema se strategija za dan pre i dan posle
Ispod površine, negde u podzemlju, spremaju se stranačke falange. Ukoliko se zaduži za nijansu veća veličina crne majice, preporuka je da se opere na 90 stepeni. „Isto takođe“ i farmerice i poželjno bi bilo da se vidi zglob. Zauzet je stav da u prvim redovima odbrane zemlje budu oni kojima se vidi vena na bicepsu i jasno prepoznatljivi religijski motivi na tetovažama. Iz crnih fondova se izvlači neoprani keš kojim se plaćaju glasovi i kampanja. Sprema se strategija za dan pre i dan posle. Pazi se na svaki detalj.
Gase se ili prolongiraju svi unutarstranački sukobi, odlažu se najavljene čistke. Svesni su da ulaze u najteže i najizvesnije izbore od stupanja na vlast i da su spektakli i male srećice odavno izbledele. Svesni su i da im je više nego ikada potrebna sloga da bi se suočili sa proizvodom svoje četrnaestogodišnje štetočinske vladavine, ali su ujedno svesni i da je komično i kontraproduktivno forsirati neku priču o bratstvu i jedinstvu svom kriminalizovanom članstvu, koje je u proteklom vremenu uspešno uvežbano da iz sebe izbacuje samo ono najgore. Bez boljeg izbora, ponuđena im je ničeovska teorija, koja je, ako ćemo pravo, jedna od retkih istina koju su ikada izgovorili; svi sedimo na istoj grani, a ako je sečete, pašćete zajedno sa ostalima.
Za to vreme, na drugoj (političkoj) strani – rat! I to nedelju dana uoči mogućeg raspisivanja izbora. Da li je Ratko Mladić zločinac ili heroj, da li su studenti svedoci ili pobeđuju, da li EU ima ili nema alternativu. Izlivi mržnje, netrpeljivosti i cinizma kakvi se retko gde imaju sresti u javnom prostoru.
Sine Nebojša, tako se ne pravi aeroplan!
U komšiluku, Orban je otišao u istoriju tako što su sve opozicione partije pozvale svoje glasače da glasaju protiv Orbana, glasajući za pojedinačno najjačeg opozicionog kandidata, stvarajući tako referendumsku atmosferu. I svi su to uradili, bez obzira na nesuglasice koje su imali sa politikom tog kandidata.
Svima je jasno da samo sloga može da dovede do promena. To čak i naš moderni predsednik zna. Ako posle ovih izbora, kad god bili, sve ostane isto, znajmo da to tako i treba da bude, i da on zapravo jeste NAŠ izbor – prema svecu i kanon.
Ja ću poslušati dedu. Biraću srcem.
A za to vreme, na nekom drugom jugu, više od igre. Svetlo se probilo kroz tamu. Uz pomoć agregata, daleke jecaju zvezde. Ima nade…
