Nakon više od tri meseca toplo-hladnog rata Amerike i Izraela protiv Irana, Ormuski moreuz je još uvek zatvoren za plovidbu, a Tramp drži drugu liniju blokade oko iranske pomorske trgovine, kao nekad Cezar prilikom opsade Alezije sa dvostrukim zidom. Jedino što Tramp nije Cezar po vojnoj, a ni po političkoj sposobnosti, već isključivo sudeći po obimu njegove sujete. Kada smo već kod istorijskih analogija, ma koliko one ne mogu biti transponovane u potpunosti na stvarnost, nije zgoreg podsetiti se da je poraženi Egipat, nakon gubitka Sinajskog poluostrva, držao Suecki kanal zatvorenim od 1967, pa sve do 1975. godine. Bio je potreban još jedan u nizu izgubljeni rat i konačno napuštanje egipatskih regionalnih ambicija da bi ponovo bio otvoren, a bio je i te kako neophodan tadašnjoj Evropi. Iran ne mora da porazi SAD da bi držao Ormuski moreuz zatvorenim na značajno vreme – vreme koje razvijeni svet jednostavno nema na raspolaganju. U džejmsdinovskoj borbi živaca, popušta onaj koji ima više da izgubi od čeonog sudara, ali samo pod pretpostavkom da su oba vozača racionalna. Ukoliko nisu, mogu povući jedan drugog na samo dno.
Ignorisanje upozorenja
Još nije jasno šta je zaista bio Trampov cilj u Iranu, ali možda je greška u nerazumevanju do racionalnih posmatrača, a ne do njega. Strategije nema, plan je isključivo vojne, operativne prirode. Verovatnije od postojanja grandioznog nauma jeste puko postojanje prilike za delovanje. Tramp je uleteo u rat osećajući da u vojnom smislu to ne nosi ozbiljan rizik, a zagazio je u ratničke vode samo jednom nogom, verujući da će moći da se izvuče iz sukoba kad mu to bude odgovaralo. Prava misterija ostaće zašto je Tramp tako mislio, iako su ga visoki vojni činovi upozorili da do zatvaranja Ormuskog moreuza očigledno može doći. Sa istim pitanjem se muče i posmatrači Rusije – zašto je Putin verovao da sa silom od 190.000 profesionalnih vojnika može skršiti žilav ukrajinski otpor koji nije utihnuo tokom dugih ratnih godina. Zasad je dovoljno razumeti da politički lideri greše, naročito autoritarni, kao i njihovi parnjaci sa diktatorskim težnjama. Sada je već celom svetu očigledno da je Tramp načinio glupost, uostalom, kao i njegov nesuđeni prijatelj Putin.
Jedini put pred Trampom koji ne znači neposredni poraz jeste eskalacija, što će biti poražavajuće za njegovu administraciju i popularnost Republikanske partije, ali i za iranski režim, koji u ratnoj spirali polako ostaje bez parirajućih poteza
Pitanje za obojicu je – kako se ispetljati iz zamke koju su sami sebi postavili, a da to ne liči na sramni poraz. Odluka o pokretanju rata s Iranom 28. februara 2026. nije doneta jednoglasno unutar Trampovog tabora, ali niko nije imao petlju da kaže caru da je go. Državni sekretar Marko Rubio se sve vreme drži po strani, ne želeći da prlja ruke – pred njim je politička budućnost, dok je potpredsednik Džej Di Vens predvodio neuspešne pregovore u Islamabadu, čime je doveo poverenje velikog vođe u pitanje. Čak su ga, po pisanju američkih medija, savetovali da uzme mali odmor od Iksa, gde je veoma aktivan. Tramp je nastavio s vojnim udarima tokom primirja uprkos upozorenjima visokih savetnika iza zatvorenih vrata o tome da bi svaka eskalacija mogla lako izmaći kontroli, te da bi to predstavljalo značajni politički rizik za republikance na novembarskim međuizborima.
Savetnici u Beloj kući modeluju kako bi dugotrajni vojni angažman u Iranu, rastuće žrtve i više cene goriva mogli nagristi podršku javnosti u onim kongresnim okruzima u kojima pobeda desničara nije osigurana. Izborni stručnjaci oko Trampa vrlo dobro razumeju da se glavni izborni rizik ne nalazi kod centristički nastrojenih ili nezavisnih birača, već kod pristalica MAGA pokreta, za koje je neintervencionizam bio ključni deo Trampove predizborne platforme u kampanji 2024. Mnogi od tih birača mogli bi jednostavno ostati kod kuće tokom međuizbora, na kojima se ionako beleži niska izlaznost. Politička cena stigla je brže nego što je aktuelna administracija očekivala. Trampov rejting pao je na najniži nivo od kada se vratio u Belu kuću.
Uticaj „jastrebova“
Povezani fenomen je i pad podrške Izraelu u Sjedinjenim Državama. Ne samo zbog načina vođenja rata u Gazi, već i zbog neskrivenog lobiranja Netanijahua da SAD u dva navrata uđu u direktnu konfrontaciju sa Iranom. Galupova anketa objavljena tokom Iranskog rata pokazala je, prvi put u istoriji merenja, da američka naklonost leži više na strani Palestinaca nego Izraelaca. Štaviše, promena je u velikoj meri proistekla iz izmenjenih simpatija republikanaca. Otuda ne čudi agresivnost Izraela u ovom ratu, sa sve širim ciljevima od američkih, te ofanziva protiv Hezbolaha u Libanu. Pitanje je izbornog ciklusa kada će Izrael izgubiti podršku Amerike, zato u Tel Avivu grabe koliko mogu dok do tog trenutka ne dođe. Izraelski lobi, ruku pod ruku sa oslabljenim taborom republikanskih neokonzervativaca, nastoji da ubedi Trampa da treba da eskalira rat i da ne pristane na iranske uslove. I u samom Iranu, tvrdo jezgro islamističkih revolucionara gura proces ka istom cilju. Otuda kraj rata nije osiguran, iako dalje zapravo nema smisla produžavati ga – samo će biti gore po obe strane i globalnu ekonomiju. Međutim, slično stanje u rusko-ukrajinskom ratu takođe nije dovelo do zatišja u borbama.
Sa druge strane rova, rat je naneo istorijski politički šok Islamskoj Republici Iran, ali se vladajući režim u Teheranu pokazao daleko otpornijim nego što su planeri u Vašingtonu i Tel Avivu predviđali. Uticaj rata na Iran je dalekosežan: desetkovao je staro političko rukovodstvo i lansirao radikalnije, gotovo onemogućio ekonomski život zemlje i izbacio iz stroja veći deo vojne infrastrukture. Civilno stanovništvo je pretrpelo znatne teškoće, uključujući masovna raseljavanja i oštećenja infrastrukture, dok je iranski režim odgovorio na rat pojačanom represijom protiv sopstvenih građana i opozicije. Prema iranskim zvaničnim podacima, Teheran je zabeležio direktnu ekonomsku štetu od 270 milijardi dolara, a interni izvori tu cifru postavljaju i više – negde između 300 milijardi i bilion dolara. Američka pomorska blokada, nametnuta 13. aprila, koja je prigušila iranski izvoz nafte, predstavlja sledeći eskalatorni korak ekonomskog kažnjavanja, koji SAD procenjuju na 500 miliona dolara gubitaka na dnevnom nivou za Iran.
Tramp je uleteo u rat osećajući da u vojnom smislu to ne nosi ozbiljan rizik, verujući da će moći da se izvuče kad mu to bude odgovaralo. Zašto je tako mislio, iako su ga generali upozorili da do zatvaranja Ormuskog moreuza može doći
U okviru zakulisnih pregovora, o kojima Tramp svake nedelje pred otvaranje berze objavljuje da su pred krajem, koplja se lome oko nekolicine pitanja: budućnosti nuklearnog programa Irana, načina funkcionisanja trgovine kroz Ormuski moreuz, pa i vojnih dejstava Izraela protiv Hezbolaha u Libanu. Tramp je spreman na ustupke Teheranu u vidu umanjenja obima sankcija, pa i odmrzavanja iranskih finansijskih sredstava, ali najpre zahteva otvaranje moreuza i predaju zaliha obogaćenog uranijuma. Iran, pak, nastoji da zadrži kapacitete za obogaćivanje uranijuma, što vodi ka izradi nuklearnog naoružanja, te zahteva da ubira sredstva preko taksiranja teretnih brodova koji prolaze kroz moreuz. Dakle, suštinski je bitna sekvenca događaja, ne samo priroda ustupaka. SAD najpre traže faktičko odricanje Irana od regionalnih ambicija, a zauzvrat nude finansijsku kompenzaciju, dok Iran ostaje pri tome da ima prava da projektuje moć van svojih granica, a za rat traži odštetu u vidu taksa i skidanja sankcija.
Pirova pobeda Irana
Podsetimo se, ipak, predratnog stanja – Ormuski moreuz je bio otvoren za nesmetanu trgovinu, iranski proksiji u regionu nisu predstavljali neposrednu opasnost po Izrael ili druge američke saveznike u susedstvu, ujedno nije bilo verodostojnih dokaza da se Iran nalazi pred probojem po pitanju nuklearnog naoružanja. Situacija u kojoj se SAD trenutno nalaze manje je povoljna od predratne, samim tim rezultati američko-izraelskog rata nisu pozitivni – naprotiv. Kako vreme odmiče, zalihe sirove i prerađene nafte se smanjuju, bez obzira na svesnu manipulaciju berzama koju predvode Tramp i njegovi saradnici. Cena nafte na berzama ne odslikava realnost jer američka administracija planski šalje lažne signale o nadolazećoj stabilizaciji koja, godoovski, nikako da stigne. U Iranu, uporedo sa Trampovim iščezavajućim sporazumom, stoluje fantomski ajatolah, Homeini Junior, koga svetlost dana nije obasjala od samog početka rata. U ne tako dubokoj senci, persijskim neokalifatom uveliko upravlja Islamska revolucionarna garda.
Fenomen je i pad podrške Izraelu u Sjedinjenim Državama. Galupova anketa objavljena tokom iranskog rata pokazala je, prvi put u istoriji merenja, da američka naklonost leži više na strani Palestinaca nego Izraelaca
Uz neuspeh operacije „Epski bes“, čiji naziv je u međuvremenu poprimio sarkastični ton, da pretvori vojnu dominaciju u strateške dobitke, SAD su izgubile veliki deo svog strateškog uticaja nad Iranom, posebno uzimajući u obzir dokazanu sposobnost Teherana da nanese ekonomsku štetu globalnoj ekonomiji putem zatvaranja Ormuskog moreuza i napadima na energetsku infrastrukturu američkih zalivskih saveznika. SAD nemaju realne opcije na raspolaganju da spreče Iran u obnovi sopstvenog strateškog potencijala za odvraćanje agresije, uključujući proizvodnju raketa i dronova, nakon završetka rata. Dok je rat degradirao aktuelnu sposobnost Irana da projektuje moć izvan svojih granica, verovatno je povećao želju njegovog radikalnog rukovodstva, pa i objektivnu potrebu, da to ubuduće čini, što će se u praksi ogledati u iranskim posleratnim naporima da obnovi svoju odbrambenu industrijsku bazu.
Ukupno gledano, ovo je pobeda za iranski režim – može biti Pirova ali to će se pokazati tek u budućnosti – koji je izdržao više od mesec dana bombardovanja, zatvorio moreuz i držao ga bez prekida u tom stanju, dok pristaje da ga ponovo otvori za međunarodnu trgovinu tek putem ispregovaranog sporazuma sa Sjedinjenim Državama koji svakako ide Teheranu naruku. Nijedan od zvanično navedenih ratnih ciljeva, pa i onih implicitnih, Trampove administracije i Izraela, uključujući: smenu režima, postizanje sveobuhvatnog nuklearnog sporazuma ili čak prinudno otvaranje moreuza; nije ostvaren. Jedini put pred Trampom koji ne znači neposredni poraz jeste eskalacija, što će već sigurno biti poražavajuće kako za njegovu administraciju i popularnost Republikanske partije, ali, mora se reći, i za iranski režim, koji u spirali eskalacije polako ostaje bez parirajućih poteza. Budući da živimo postmodernu iz prve ruke, moguć je i antiishod, to jest izostanak kraja – u praksi, dugoročno primirje bez krajnjeg dogovora, tokom kojeg Ormuski moreuz ostaje zatvoren, a račun plaća čitav svet.
