Desilo se da sam sanjala kontejner. Približavala sam mu se užurbano, vukući za sobom kesu iz koje je curelo užeglo smeće – želela sam što pre da ga se rešim. Nozdrve su mi se stegle od nepodnošljivog smrada koji je neumoljivo pekao. Bio je to isti onaj smrad koji sam vrlo blisko iskusila svega nekoliko dana ranije, kad se kesa sa smećem rasprskala pokraj mene nasred jedne ulice jednog Beograda. Ispred mene kordon policije, oko mene nekakve razularene figure.
Neki tvrde da je kontejner simbol otpora. Ja bih više rekla da je oda zabludi.
Društvene mreže ovih dana gore od pokliča, istom žestinom kao taj kontejner tako patriotski – da smo svi mi Perica i Marica, sa kamenicama u rukama. Ne, nismo. Ni studenti nisu. Ni oni građani sa Slavije nisu. Imala sam prilike pomno, rame uz rame, da posmatram ljude koji su bili u prvim redovima sukoba sa policijom. Međusobno smo se saplitali u onom haosu i stampedu. Gledala sam ih kako mlataraju kaiševima, kako se keze i arlauču, izvode razne kerefeke.
Na mahove sam hvatala nečiji pogled sakriven iza otrcanog štita. Ni na tim facama nisam videla ništa vredno velikih reči i dugog sećanja. Bila je to neumesna igrarija i te noći sam osećala da sam okružena ljudima sa kojima nemam ništa zajedničko
Posmatrala sam i policiju kako isto tako nešto kao pendreči po vazduhu i trza se u fazonu hoće-neće. Ali naređenje je očigledno bilo takvo – de neće, u suprotnom bi se bez imalo ustručavanja desio već dobro poznati valjevski scenario. Na mahove sam hvatala nečiji pogled sakriven iza otrcanog štita. Ni na tim facama nisam videla ništa vredno velikih reči i dugog sećanja. Bila je to neumesna igrarija i te noći sam osećala da sam okružena ljudima sa kojima nemam ništa zajedničko.
Prethodnu godinu sam provela sa studentima. Za vreme blokade sam spavala na svom starom fakultetu, imala sam svoj krevet u učionici 208. Ispratili smo zajedno staru godinu, ali novu nismo dočekali – jer “za staru ste nam još dužni”. Ispijali smo kafu na Rektoratu i svirali klavir. Dok smo doručkovali u čajnoj kuhinjici na međuspratu, slušala sam te mlade ljude kako raspredaju priče o istoriji, književnosti, slobodi i pravdi, o planovima za budućnost. Bila sam očarana njihovom duhovnom i intelektualnom osvešćenošću i tom neutoljivom i zaraznom željom za istinskim promenama – za jednim normalnim i dostojanstvenim životom.
Sa studentima sam šetala od Subotice do Novog Sada. Tri dana i više od 100 kilometara međusobnog bodrenja, zajedničkog istrajavanja, plakanja i pevanja. I to su ljudi iza kojih bih sa ponosom stala kao čovek i građanka. Sa njima bih bila spremna da krvarim, kao što i jesam. Iste smo muke i bolove na tom putu trpeli. Studentkinja mi je čvrsto držala ruku dok su mi previjali rane, a ja sam je pojila vodom u hodu dok je kroz Novi Sad na sebi nosila veliko crveno srce sa ispisanim imenom jedne od žrtava pada nadstrešnice.
Kaže mi jedan kolega – danas si ili heroj ili izdajnik. Trećeg nema. Nema slobode kritičkog mišljenja, dakle, nema mišljenja i nema slobode. Ili se ceriš, koristiš ime drugog naroda kao uvredu i razmazuješ smeće po ulicama ili si izdajica roda svoga i “nesvesno i nenamerno radiš za policiju” i „drukaš” režimu
“Kada Vučić bude pokrao na jesen izbore ili proglasi ‘tesnu pobedu’ svima nama će biti potrebni ti ‘provokatori’ kako ih nazivaš na ulici ali ih neće biti. Vi se onda skupite pa šetajte i slikajte još jedno 4 godine najmanje do mile volje”, poručio mi je neko na društvenoj mreži. Kaže mi jedan kolega – danas si ili heroj ili izdajnik. Trećeg nema. Nema slobode kritičkog mišljenja, dakle, nema mišljenja i nema slobode. Ili se ceriš, koristiš ime drugog naroda kao uvredu i razmazuješ smeće po ulicama ili si izdajica roda svoga i “nesvesno i nenamerno radiš za policiju” i „drukaš” režimu, što mi je, takođe, rečeno jer sam izveštavala i objavila fotografije sa nereda.
Ako sam makar malo razumela suštinu svega ovoga što se dešava u proteklih godinu i po dana, osvešćeno građanstvo je upravo protiv toga i ustalo: protiv jednoumlja i uprošćavanja stvarnosti do nivoa prostačkog, što sve vodi ka plodnom tlu za autokratiju, korupciju, manipulaciju i bahatost bezumlja. Javni diskurs su (ponovo) počeli da preuzimaju oni kojima je jedini argument kamenica u ruci i prevrnut kontejner, a jedva probuđeno društvo kao da je dozvolilo da se vrati na fabrička podešavanja klimanja glavom na svaku javno nametnutu budalaštinu.
Ako sam makar malo razumela suštinu svega ovoga što se dešava u proteklih godinu i po dana, osvešćeno građanstvo je upravo protiv toga i ustalo: protiv jednoumlja i uprošćavanja stvarnosti do nivoa prostačkog, što sve vodi ka plodnom tlu za autokratiju, korupciju, manipulaciju i bahatost bezumlja
Glavni protivnik nije taj polikarbonatni policijski štit, već on ukorenjeno sedi u visokoj fotelji i povlači konce iz velikih dubina – njega kamenice i pokidane kese sa curećim smećem ne stižu. A verne sluge su mu, pored poniženog organa za očuvanje javnog reda i mira i uličnih batinaša, upravo polakomljeni građani koji nasedaju na ovakvu lakrdiju. “Ovo studente videlo nije”, prokomentarisao je jedan student sa kojim sam koračala kroz Vojvodinu.
Čvrsto držim svoju pres-karticu u ruci i razumem svoju ulogu na terenu, ali ne zaboravljam da sam slobodan čovek i građanka i da imam pravo da biram s kim ću u budućnost. I ako jednog dana svi pravni i demokratski mehanizmi zakažu i ako, kao vid poslednje linije otpora i odbrane izborne volje građana, studenti pozovu na barikade – da gori sve, a ne samo jedan kontejner – narod će zasigurno na barikade izaći.
Ali to će tad zaista biti narod. Isti onaj narod koji je snažno i glasno stajao na Slaviji pre nego što je pala noć i počela izlizana predstava s jeftinim glumcima.
