U nedelju ujutru Aleksandar Vučić je državničkim korakom izašao iz aviona sa unapred utvrđenim ciljem – da otpočne svoju devetu „istorijsku“ posetu Kini. I da se, ako mu se posreći, okiti Ordenom prijateljstva koji je pre njega dobio Putin (čime se u svojim medijima odmah pohvalio), ali i neki drugi ljudi koje nije spominjao, sem u okviru omalovažavajuće tvrdnje da im ih nije lično uručio Si Đinping.
Ali da se vratimo na sletanje. U isto vreme kada se Vučić spuštao stepeništem iz aviona i iza svojih leđa ostavio suprugu Tamaru, koju ne samo što nije predstavio domaćinima već se nije ni osvrnuo u njenom pravcu (u ljubavnom pismu koje je uputio Trampu nazvao ga je „srodnom dušom“ ne zato što pruža ruku svojoj supruzi dok silazi već zato što razume svoju naciju), na aerodromu u Budimpešti smo mogli da vidimo sasvim drugačiju scenu. Naslednik Vučićevog dragog autokrate Orbana Peter Mađar je sa buketom cveća čekao svoju devojku i ljubazno razgovarao sa građanima. Za razliku od Vučića koji je po običaju poveo državnu televiziju, Tanjug, Pink i ostale režimske tabloide, snimke Mađara smo mogli da vidimo samo zahvaljujući kamerama na mobilnim telefonima i objavama na društvenim mrežama. A bile su baš lekovite iz ugla nekog ko već 14 godina živi pod ovim režimom – jedan sasvim obični čovek je opušteno razgovarao sa ljudima, a potom ih užurbano napustio da bi iz ruku svoje izabranice uzeo kofer i lično ga poneo. Običan kofer, ne dečaka u smetovima uhvaćenim za slikanje.
Kada su se podobne kamere već uključile i kada je bar 50 kanala u Srbiji odlučilo da simultano prenese Vučićeve malo zbrkane misli, iskoristio je priliku da prebroji demonstrante na Slaviji, da najavi ostavku i ogovara susedne države jer se tome raduju
Ta razlika pre svega u demokratiji, ali i čovečnosti i pristojnosti, koja se preko noći stvorila između jedine evropske države koja je bila naklonjena aktuelnoj srpskoj vlasti (Rusija se izgleda malo duri u poslednje vreme) i Srbije, svakako je doprinela tome da ovoga puta stvarno i poverujemo Vučiću. Bar kada nam je poručio da je poseta Kini najvažnija poseta u njegovoj političkoj karijeri, jer je svima postalo jasno da je od četiri stolice na kojima je sedeo spao samo na tu jednu jedinu. Što je, naravno, pokušao da ospori – iskoristio je svoju medijsku svitu da bi nas čak i iz Pekinga obavestio da nisu tačne tvrdnje izrečene u Blumbergovom tekstu da je blizu crvenih linija u očima EU zbog podilaženja Kini, uz uobičajeno brecanje: „Koji put to čitam – nagrabusiće, samo što nije. Nagrabusiće, ali je to tako daleko.“
A kada su se podobne kamere već uključile i kada je bar 50 kanala u Srbiji odlučilo da simultano prenese njegove malo zbrkane misli, iskoristio je priliku da prebroji demonstrante na Slaviji, da najavi ostavku i ogovara susedne države jer se tome raduju a ne shvataju da su glupi i da maše poentu, da upita čemu drama što vozovi ne rade kada svi mogu da idu kolima (pa što je od Kineza onda tražio da grade pruge o našem trošku?!) i da Vladana Đokića optuži da pravi koktele za špijune. Ali i da prikaže nešto lepo a što nije on lično – ansambl Kolo koji je poveo sa sobom da bi mu igrali na Kineskom zidu, sa namerom da time ukaže „divljenje i poštovanje domaćinima“, šta god mu to značilo.
Na stolu su se našli predlozi za saradnju, od izrade mikročipova za koje Vučić tvrdi da nemamo para do dualnog obrazovanja u kom će se naša deca obučiti za rad u kineskim fabrikama. Ali i memorandum o razumevanju Komunističke partije Kine i SNS- a.
Naravno, stigao je da obavi i svoje državničke dužnosti koje nisu usmerene na ogovaranje i da potpiše niz sporazuma od kojih se nijedan ne odnosi ni investicije ni kredite, jer je Srbija izgleda dostigla limit u zaduživanju. Na stolu su se našli samo predlozi za saradnju, od izrade mikročipova za koje Vučić tvrdi da nemamo para (a brat Si ni da trepne) do dualnog obrazovanja u kom će se naša deca obučiti za rad u kineskim fabrikama. Ali i nešto za rubriku „verovali ili ne“ – u državnim papirima se našao i memorandum o razumevanju Komunističke partije Kine i SNS-a.
Pa kad neko ima privatnu državu, onda je i to moguće.
