Ideja o formiranju Evropske odbrambene unije uzima maha širom kontinenta. Ali sve dok NATO zadržava dominantnu ulogu u bezbednosnom ustrojstvu Evrope, njeni izgledi da oformi zasebnu i efikasnu odbrambenu uniju praktično ne postoje. Da bi postala suverena na planu odbrane (a i šire posmatrano), Evropa mora da ukine NATO – što je perspektiva podjednako malo verovatna koliko i neophodna.
Marku Ruteu, bivšem holandskom premijeru sada na dužnosti generalnog sekretara NATO, nedavno se omakla istina čije je izgovaranje na glas izazvalo uzdahe širom Evrope. On je Severnoatlantsku alijansu opisao ne samo kao odbrambeni štit Evrope, već i kao „platformu Sjedinjenih Država za projektovanje moći na globalnoj sceni“, dodajući kako je „korišćenje ključnih kapaciteta ovde u Evropi (…) od krucijalnog značaja i za uspeh američko-izraelske kampanje“ u Iranu.
Rute je u pravu. NATO je isturena baza za ratove koje Evropa nije odbrala da vodi i protiv neprijatelja koje Evropa nema, a u službi globalnih ambicija jedne sile čiji su interesi i vrednosti u sve većem raskoraku s onim evropskim. Evropski lideri oduvek su znali da je Alijansa brak neravnopravnih, ali su na njega pristali u zamenu za obećanje bezbednosti.
Sada kada je američka posvećenost evropskoj odbrani dovedena u pitanje, Rute deluje usamljeno dok nastavlja da veliča aranžman koji Evropu drži ukotvljenu za američku imperiju. Čak i među evropskim atlantistima nade da će se NATO automatski vratiti na početna podešavanja čim Donald Tramp ode s vlasti počinju da blede (mada se taj proces odvija ultrasporo).
Permanentno pristajanje na američke hirove ne može biti osnov na kome će počivati evropska odbrambena strategija. Istovremeno, čak i najkonzervativniji Evropljani svesni su da bi NATO bez SAD bio poput bicikla bez bicikliste. To je razlog zašto je sve više zalaganja za formiranje Evropske odbrambene unije, najverovatnije u vidu koalicije voljnih, utemeljene na intenzivnim procedurama saradnje unutar Evropske unije, te proširene tako da obuhvata i Norvešku i Veliku Britaniju.
Jedno je sigurno: funkcionalna odbrambena unija zahteva postojanje političke unije, dok produženo postojanje NATO njen nastanak onemogućava
Ali tu leži problem. Sve dok NATO postoji, održiva evropska alternativa nije moguća.
U potpunosti funkcionalna Evropska odbrambena unija zahteva jasne odgovore na četiri teška pitanja. Ko naručuje naoružanje za Evropu? Ko odobrava zajedničko zaduživanje potrebno za plaćanje tog naoružanja? Kako se ta potrošnja raspoređuje među vodećim kompanijama iz namenske industrije zemalja članica? I na kraju, ali ne i najmanje važno, ko će Evropljanima u uniformama izdavati komandu da ubijaju ili se izlože riziku da budu ubijeni?
Razumni odgovori na ova pitanje ne mogu stizati s međuvladinog nivoa, niti ih može ponuditi NATO. Preduslov da Evropa izgradi vlastitu odbrambenu uniju jeste politička unija, čije su stvaranje arhitekte monetarne unije zaobišle.
Neki tvrde da aktuelne egzistencijalne pretnje s kojima se Evropa suočava, posebno nakon ruske invazije na Ukrajinu, mogu da proizvedu momentum koji bi vodio političkoj uniji, do čijeg kreiranja ni kriza evra ni pandemija nisu dovele. Bilo to tačno ili ne, jedno je sigurno: funkcionalna odbrambena unija zahteva postojanje političke unije, dok produženo postojanje NATO njen nastanak onemogućava.
Za hladnoratovsku generaciju je potčinjavanje evropske odbrane američkim prioritetima imalo smisla. Američke i zapadnoevropske elite bile su ujedinjene u autentičnom, egzistencijalnom strahu od Sovjetskog Saveza i povezane finansijskim mehanizmom koji je pedesetih i šezdesetih godina Evropu pretvorio u reciklažni centar američkih spoljnotrgovinskih viškova. Čak i nakon što su američki viškovi nestali i zamenjeni masivnim deficitima, Evropa je svoj višak dolara vraćala nazad u SAD: Amerikanci su kupovali nemačke automobile i francuske luksuzne torbe, dok su Evropljani dolare koristili za kupovinu američkog duga, hartija od vrednosti i nekretnina.
U međuvremenu je pao Berlinski zid. SSSR je postao muzejski eksponat, a Rusija pod Borisom Jeljcinom ništa nije želela više od toga da se priključi Zapadu, uključujući tu i NATO. SAD se više nisu bojale Rusije. Ono čega se SAD jesu bojale bila je mogućnost da odnosi Nemačke i Rusije postanu isuviše bliski, ne na poslednjem mestu zbog toga što bi time u pitanje mogla biti dovedena američka hegemonija.
Sve i da SAD nemaju interes da Evropu drže podeljenom, NATO pojačava centrifugalne sile koje stvaranje političke unije u Evropi – a time i bilo kakve odbrambene unije – čini nemogućim
Nemačka industrija radila je na ruski gas. Ali nemački izvoz radio je na američke deficite, obezbeđujući SAD polugu koja im je bila potrebna kako bi osigurale pasivan pristanak Nemačke na američku dvojaku politiku sprečavanja integrisanja Rusije u Evropu. Amerika je namerno osiromašila rusko društvo, a NATO proširila na istok, tako kreirajući savršene uslove za pojavu čvrstorukaša poput Vladimira Putina.
Kako je NATO nastavljao svoj marš na istok, nove vladajuće elite u baltičkim zemljama, ali takođe i u Poljskoj, a sada i Finskoj, otkrile su da unutar EU mogu da steknu uticaj koji daleko prevazilazi realne moći njihovih zemalja tako što će postati najgorljiviji zagovornici američke hiperekspanzije. I tako je Evropa liniji podele Sever-Jug (koja zemlje s trgovinskim suficitima poput Nemačke i Holandije razdvaja od onih s deficitom kakve su Grčka, Italija i Španija) naglo dodala novu podelu na istočne maksimaliste i zapadne umerenjake, gde svako Uniju vuče u različitim pravcima.
Sve i da SAD nemaju interes da Evropu drže podeljenom kako bi njom vladali, NATO pojačava centrifugalne sile koje stvaranje političke unije u Evropi – a time i bilo kakve odbrambene unije – čini nemogućim. To je razlog zbog koga Evropa mora da istupi iz NATO: ne zato što je Rusija prijateljski nastrojena (jer nije), i ne zato što je Amerika zla (ona se samo ponaša kao imperijalna sila). Evropa mora da istupi iz NATO jer će alijansa koja služi kao platforma za projektovanje američke moći na globalnoj sceni uvek donositi dovoljno koristi jednom broju evropskih igrača u njenom središtu da se tako ometu konsolidacija i uspostavljanje suvereniteta Evrope.
Jednom sam čuo irsku književnicu Ednu O’Brajen kako kaže da je „propadanje srca spora i pritajena stvar, koja paradira prerušena u dužnost“. Tako je i s propadanjem jednog kontinenta. Svaki put kad neki evropski lider odleti za Vašington i pokloni se pred američkim predsednikom, šteta se uvećava: sporo, pritajeno i paradirajući prerušena u dužnost.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
