Francuski novi talas je verovatno najviše uticao da upišem studije filmske režije na FDU.
Osamdesetih godina filmove smo gledali isključivo u bioskopu. Tokom srednjoškolskih dana jednostavno sam upijao sve što se na temu novog talasa moglo videti u Kinoteci, u podrumu Kosovske 11. Često sam u u gluvom popodnevnom terminu od 15 časova bežao iz škole da pogledam neki od zaostalih bisera.
Na prijemnom ispitu, strogi profesor Zdravko Velimirović me je pitao zašto volim novi talas i filmove Erika Romera? Ni sam nisam mogao da naručim bolje pitanje. Znao sam tada o tome sve, najviše šta me u svemu tome inspiriše.
Petnaestak godina od završetka Drugog svetskog rata u Francuskoj su se složile sve kockice za nastanak filmskog pravca koji je i danas svež i inspirativan. Prva posleratna generacija mladih želela je kinematografiju koja je odražavala njihov način života. Egzistencijalizam Žan-Pol Sartra i Albera Kamija bio je potpuni zemljotres u zemlji u kojoj je umetnost tokom alžirskog rata često bila strogo cenzurisana. Otuđenost je bila odgovor na osećaj koji je rat proizveo u društvu. Pod naletom prisilnih mobilizacija, umetnici su počeli da preispituju lične slobode i slobode izbora. Aktuelna kinematografija je još uvek robovala adaptacijama istorijskih romana. Holivud osim iluzija nije ništa mogao da ponudi.
Rušenje autoriteta
Generacija mladih filmofila i kritičara okupljenih oko časopisa Cahiers du Cinema: Fransoa Trifo, Žan Lik Godar, Klod Šabrol, Žak Rivet i nešto stariji Erik Romer, su prvo svojim tekstovima poljuljali postojeće autoritete u filmskoj umetnosti. Bili su vrlo oštri, ponekad i sasvim radikalni. Podsmevali su se starim francuskim filmovima koji su bili oslonjeni na pozorišni jezik. Smatrali su da film mora da govori autentičnim vizuelnim jezikom i da je neophodno uspostaviti politiku autora u filmskoj umetnosti. Trifo je napisao tekst Francuski film pod giljotinu, smatrajući francusku kinematografiju „mrtvom“ i nazivajući scenariste „babama“. Zbog takvih tekstova, zabranjen mu je dolazak na Kanski festival 1958.
Na prijemnom ispitu, strogi profesor Zdravko Velimirović me je pitao zašto volim novi talas i filmove Erika Romera? Ni sam nisam mogao da naručim bolje pitanje. Znao sam tada o tome sve, najviše šta me u svemu tome inspiriše
Vratiće se u Kan godinu kasnije, trijumfalno osvajajući Zlatnu palmu za svoj rediteljski debi- film Četiri stotine udaraca (1959).
Godar je bio još radikalniji. Branio je amaterske, jeftine filmove jer su za njega bili mnogo iskreniji od lažnog holivudskog glamura.
Potom je ova grupa osetila potrebu da stvara umesto da samo kritički posmatra kinematografiju. Tehnologija je bila na njihovoj strani. Na tržištu se pojavila nova generacija lakih kamera kojima se moglo snimati i „iz ruke“. Umesto velikih studija, ulice i plaže Francuske su postale scenografija za filmove. Svakodnevica i problemi običnih ljudi su u ušli u fokus interesovanja. Sve je bilo spremno za filmsku revoluciju. Rođen je termin autorski film, na scenu su jedan za drugim zakoračili reditelji koje danas zovemo autorima novog talasa.
Imali su potpuno drugačije rediteljske poetike i radili žanrovski sasvim različite filmove, ali je autorska sloboda bio najjvažniji pojam za svakoga od njih.
Novi talas
Zato mi je bilo teško da zamislim igrani film o nastanku kultnog filma Žan-Lik Godara, Do poslednjeg daha (1959). Ponekad je možda bolje preskočiti dela koja ruše uspomene na neke od najvažnijih filmova koje ste u životu odgledali. Ali probuđeno interesovanje sadašnje generacije mladih sineasta za „novi talas“, intrigiralo me je da pogledam Nouvelle Vague (2025) američkog reditelja Ričarda Linklejtera.
Filmom defiluju istorijske ličnosti francuske kinematografije, to je meta-film o nastanku Godarovog prvog filma sa dijalozima na francuskom jeziku.
Godara zatičemo nervoznog jer jedini od svojih kolega iz časopisa Cahiers du Cinema još uvek nema dugometražni igrani film. On očajnički, s cigaretom u uglu usana, tumara ulicama Pariza s izgužvanim blokčetom u kome je napisani scenario koji će do kraja procesa više puta biti precrtavan i napuštan iz rediteljeve potrebe da neprestano improvizuje. O budućem filmu se u bokserskoj dvorani dogovara sa Žan-Pol Belmondom. Podršku mu pružaju Roberto Roselini, Anjes Varda, Žan-Pjer Melvil, Alan Rene, Žan Kokto, Robert Breson. Zajedno sa Trifoom na klupici u pariskom metrou dovršava scenario od koga do kraja snimanja filma neće ostati previše.
Od prvog kadra je jasno da su se autori maksimalno potrudili da ovaj crno-beli film snimljen na filmskoj traci, zaista izgleda kao da je sniman krajem pedesetih godina. Pariz i Kan uz pomoć CGI softvera izgledaju neverovatno autentično i potpuno nalik na prizore iz filmova novog talasa. Netfliksova produkcija uložila je značajna sredstva.
Šta bi rekao Žan-Lik Godar, radikalni marksista i zagovornik niskobudžetnog načina snimanja? Za film o nastanku njegovog prvog filma potrošeno je skoro deset miliona dolara? Do poslednjeg daha je koštao 90.000 dolara!
Godarovi dijalozi
U filmu su rekreirani svi događaji i sve anegdote sa snimanja. Godarovi dijalozi su neprestano citati kojima dokazuje opravdanost svog nekonvencionalnog pristupa snimanju filma.
„Najbolji način snimanja je najjednostavniji“
„Prava umetnost se kloni efekata kao kuge“
„Prava sloboda je logična, ona ne mari za pravila i navike“
„Važno je težiti lepoj jednostavnosti ili jednostavnosti lepote. Uhvatiti trenutak i neočekivanost“
Posebno bitan segment Linklejterovog filma je Godarov izbor holivudske zvezde Džin Siberg za glavnu ulogu. To je susret dva sveta i dva shvatanja filmske umetnosti. Tokom snimanja filma ona je neprestano na ivici da odustane od svega. Godar piše dijaloge svakog jutra u kafiću i deli ih glumcima neposredno pred početak snimanja. Njegov pristup glumi je u totalnoj suprotnosti od svega sa čim se do tada u Holivudu sretala. Ima ogromnu slobodu da sa Belmondom improvizuje, a na to kao školovana glumica nije naučena. Nema garderobu, šminka se u toaletima kafića, ekipa filma najčešće snima scene krišom na ulicama Pariza.
Niko sem Godara ne veruje u uspeh filma. Ni producenti zgroženi rediteljevim metodama, ni prijatelj i scenarista Fransoa Trifo. Pa čak ni debitant Belmondo.
Ipak, glumica koja je želela da pobegne sa snimanja postaće ikona novog talasa u filmu koji je prekršio sva pravila i označio prekretnicu u istoriji kinematografije. Ništa ni pre, ni posle ovog filma neće biti toliko značajno u karijeri Džin Siberg.
O značaju filma Do poslednjeg daha najbolje govori činjenica: tri godine nakon nastanka ovog filma 162 mlada reditelja u Francuskoj snimila su svoj prvi film!
Nouvelle Vague stiže u pravo vreme
Linklejterov Nouvelle Vague nije veliki film. On je skupocena nostalgična ilustracija nastanka jednog filmskog pokreta, urađena pedantno i s velikim poštovanjem prema autorima i njihovom značaju u svetskoj istoriji filma. Verovatno mnogo više zanimljiv filmofilima i profesionalncima nego ostaloj publici.
Da je živ, Godar bi verovatno napisao surovo ciničnu kritiku skupocenog Netfliksovog filma. Činjenica je da nije bio ni ljubitelj meta-filmova pa se ostrvio na svog prijatelja Trifoa i doživotno s njim posvađao kada je napravio sličan film Američka noć (1973).
Ali Nouvelle Vague stiže u pravo vreme.
Glumica koja je želela da pobegne sa snimanja postaće ikona novog talasa u filmu koji je prekršio sva pravila i označio prekretnicu u istoriji kinematografije. Ništa ni pre, ni posle ovog filma neće biti toliko značajno u karijeri Džin Siberg
Zašto novi talas i zašto baš danas, sedamdeset godina od nastanka pokreta?
Pre sedam decenija bio je to žestok i beskompromisan odgovor na društvene prilike i „mrtvu“ kinematografiju koja je uzmicala pred cenzurom.
Odgovor autora na algoritme
I danas novi talas deluje kao uzorni odgovor slobodnog filmskog autora na algoritme. Na scenarije koje počinje da piše veštačka intelegencija. Jezik novog talasa nije samo podsećanje na vrhunce svetske kinematografije, već alat koji koriste autori širom sveta. Da pobegnu od algoritama i klišea. Da ostanu slobodni u sve više zarobljenom svetu post-istine.
Danas novi talas deluje kao uzorni odgovor slobodnog filmskog autora na algoritme. Na scenarije koje počinje da piše veštačka intelegencija
U trenutku sistematskog pokušaja uništavanja srpske kinematografije, u godinama kada država nije izdvojila ni dinar za filmove mladih ljudi, iz beznađa i krize, opet se rađa novi talas.
Dok završavam ove redove stiže mi neverovatna vest. Studentkinje FDU Tamara Todorović i Tara Gajović su u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Kanskog festivala! Tamarin film Niko ništa nije rekao ušao je selekciju kratkih igranih filmova, a Tarin film Preko praga je u studentskoj selekciji.
U teškim vremenima pritisaka na studente i nastavnike FDU, nakon svih hapšenja, progona i režimskog tabloidnog blaćenja, ovaj fantastičan uspeh dolazi kao ogromna satisfakcija za sve nas.
Za sve je opet kriv novi talas. Kada budete odgledali Tamarin i Tarin film biće vam sve jasno.
Mojih 10 novog talasa:
- Neverna žena (La Femme infidele), Klod Šabrol, 1970.
- Do poslednjeg daha (A bout de suffle), Žan-Lik Godar,1959.
- Četiri stotine udaraca (Les quatre cents coups), Fransoa Trifo, 1959.
- Lift za gubilište (L Ascenseur pour l echafaud), Luj Mal, 1958.
- Mesar, (Le Boucher), Klod Šabrol, 1969.
- Žil i Džim, (Jules et Jim), Fransoa Trifo 1962.
- Moja noć kod Mod (Ma nuit chez Maud), Erik Romer, 1969.
- Živeti svoj život (Vivre sa vie), Žan-Lik Godar, 1962.
- Jedan čovek, jedna žena (Un homme et une femme), Klod Leluš, 1966.
- Sreća (Le bonheur), Anjes Varda, 1965.
