„U Mađarskoj je Peter Mađar pobedio Orbana, a da li bismo i mi…’’
,,Ne bismo!’’
Replika koju smo od 12. aprila čuli više puta.
Pošto nemamo profil političara kakav je Mađar, a povrh toga nismo ni Mađarska ni EU, vratimo se u svoje dvorište. Mi imamo opoziciono delovanje koje se naziva ,,horizontalizam’’ i koje je najuspešnije političko grupisanje u proteklih (najmanje) dvadeset i šest godina.
Pozabavimo se tim pojmom. Sama reč označava način društvenog grupisanja koje je daleko starije od samog pojma, prvi put imenovanog i uvrštenog u rečnik 2001. godine kao ,,horizontalidad’’ (šp.), nakon narodne pobune u Argentini. Mahom mladi, ali i stariji Argentinci, izlazili su na ulice udarajući u lonce i tiganje (zvuk koji je starijima od trideset i pet godina dobro poznat) i pevajući zvaničnicima serenadu „Que se vayan todos, que no quede ni uno solo“ (Svi moraju da odu, nijedan ne sme da ostane – gotovo parafraza jedne domaće krilatice – dobro znate i koja je), primorali su promene pet uzastopnih vlada. Semantika ovog pojma intuitivno navodi da je u pitanju stvaranje, razvoj i održavanje društvenih odnosa bez formalnih hijerarhija, ravnopravno učešće u donošenju odluka i puna decentralizacija. Takođe, sam naziv ,,horizontalizam’’ sugeriše i da efekti mogu dobaciti veoma široko, što smo i viđali, ali da ne idu duboko.
Pošto nemamo profil političara kakav je Mađar, a povrh toga nismo ni Mađarska ni EU, vratimo se u svoje dvorište. Mi imamo opoziciono delovanje koje se naziva ,,horizontalizam’’ i koje je najuspešnije političko grupisanje u proteklih (najmanje) dvadeset i šest godina
Za autokratske režime su, međutim, potrebne pneumatske bušilice.
Kada se oslonimo na ono što su društvene nauke uspele da akumuliraju za poslednjih stotinu godina, nijedan horizontalni pokret nije srušio autokratsku vlast. Argentinski scenario je drugačiji, jer je druga po veličini južnoamerička država tada već bila demokratska.
Horizontalno okupljanje ima uspeha kada je potrebno osvestiti najšire mase, kao što je M-15 u Španiji obelodanio stepen korupcije, ili grčki protesti protiv dužničke krize početkom 2010-ih. U Španiji je razbijen dvopartijski sistem ulaskom u politiku aktera sa ulice, a u Grčkoj je ustanovljena anti-establišment politika.
Dakle, obe masovne horizontale su napravile velike promene u političkoj klimi, ali nisu same po sebi smenile vladajuću strukturu. Promene su došle tek formiranjem Podemos pokreta u prvoj, i Sirize u drugoj, nama prijateljskoj zemlji.
E sad…
Bilo bi lepo samo primeniti uspešne primere širom sveta, ali treba razumeti hibridnost trenutne Srbije:
- najevropskija zemlja koja nije u EU;
- najproistočnija zemlja kandidat za EU;
- najeuroskeptičnija zemlja koja, makar zvanično, ne dovodi u pitanje kandidaturu.
Zbog toga, sva pravila za smenu evropskih autoritaraca – a bilo ih je nekoliko – ne možemo primenjivati na domaćem terenu. I Podemos je imao probleme prisluškivanja, pa čak i sa batinašima organizovanih od strane korumpiranih policijskih struktura, ali je veliki deo freelance prisluškivača i agenata provokatora završio na sudu, baš zbog daleko veće efikasnosti sudova unutar EU nego kod nas.
Pa šta onda možemo?
Opravdano i bez trunke cinizma, svi javni govornici koji kritikuju nedostatak liderstva u studentskim i svenarodnim pokretima imaju debele naučne razloge da budu u pravu. Lideri su ti koji fokusiraju pristalice, a partije i centralizovani pokreti su ti koji kalkulišu svaki dalji politički korak.
U Srbiji, opozicioni lideri padaju iz brojnih razloga:
- anatemisanje od strane vlasti;
- brzo razočaranje pristalica;
- odustajanje nakon prvog poraza;
- izdaje unutar opozicionih redova.
Takođe, lider je dobar samo ukoliko on jedan, uz pomoć nekolicine bliskih saradnika koji ga dopunjuju, ima moć ujedinjenja rasutih strana na jednom spektru. A to je, jasno nam je, nemoguće. Studente i opoziciju u jednom košu nećemo gledati, a zbog dugačkog lanca opozicionih poraza – sama ideja lidera u Srbiji je devalvirala.
Dakle, najopasnija i najčešće spominjana – harizma – korisna onoliko koliko i ušećereno alkoholno piće za naš organizam, mnogo puta nam je došla glave. Stranačka pripadnost – u startu već jasan broj pristalica, ali Meka za negativne poene
Kako je vlast napravila hibrid od države, možda je potreban i hibrid pristup u promenama? Možda bi taj eksperimentalni model, što duže bez lidera ili lider samo kao stand-in (što može biti bilo ko ili bilo šta), bio jasan simbol i odlična poruka da više nikoga ne zanimaju faktori koji mogu dodatno obojiti želju za smenom vladajuće strukture? Dakle, najopasnija i najčešće spominjana – harizma – korisna onoliko koliko i ušećereno alkoholno piće za naš organizam, mnogo puta nam je došla glave. Stranačka pripadnost – u startu već jasan broj pristalica, ali Meka za negativne poene.
Počnimo sa misaonim pokusom. Kada uopšte postoji opravdanje za eksperiment? Bila to prirodna ili društvena nauka – isključivo onda kada ne možete ništa da pokvarite, a postoji šansa za unapređenjem ili novim naučnim dostignućem. Ali, zašto se ista metodika ne bi primenila onda i kada ste prilično sigurni da ne možete ništa ni da popravite?
Ako bi bilo jasno, što kroz istraživanja i što kroz intuitivno osluškivanje, da nema persone čiji lik i delo ne bi izazvali previše negativnih poena ili makar priliku za tvrdu antikampanju, ovakav eksperiment bi bio bliži uspehu nego dovođenje Bodiroge, Nikole Koja ili neke slične široko prihvaćene javne ličnosti, bilo za predsedničke ili za nosioca parlamentarne liste? To je fer prema svim zainteresovanima za promene u slučaju i dobijene i izgubljene bitke.
U slučaju pobede, zamislite kakav bi skok demokratskog samopouzdanja doživeli glasači? A u slučaju poraza, naučili bismo više nego ikad. Učili bismo iz sopstvene odgovornosti i sopstvene greške, jer nam političkog takmaca nije odredila niti najjača opoziciona stranka, niti strani faktor.
Ako bi se istakla random osoba (jer fikus ne može biti kandidovan po Ustavu), tada bi to simbolički bio dobitak ili gubitak svih nas i ne bi se tražile greške u nosiocu. Zašto insistirati da nam je nužan lider, ako lider može biti narod, otelotvoren u tom jednom čoveku iz anonimnosti. Takođe, bilo bi vređanje inteligencije birača ako bismo rekli da je ovaj koncept previše komplikovan za razumeti. Ta osoba X bi konstantno komunicirala da je tu samo da zadovolji zakonsku normu, a bilo bi jasno ko stoji iza nje.
U slučaju pobede, zamislite kakav bi skok demokratskog samopouzdanja doživeli glasači? Iako takva stvar nije zabeležena, možda smo mi u mogućnosti da budemo prvi.
A u slučaju poraza, naučili bismo više nego ikad. Učili bismo iz sopstvene odgovornosti i sopstvene greške, jer nam političkog takmaca nije odredila niti najjača opoziciona stranka, niti strani faktor.
Dakle, ovaj misaoni eksperiment predlaže najčistiju i najvišu participaciju glasača, koja traži da se horizontala zarotira, udari i probije tvrd beton. Pokušaj možda ne bi uspeo, ali bi makar bio najoriginalniji poraz do sad. Svakako bi ostao trag borbe koji bi se jednog dana proučavao u udžbenicima.
A zamislite samo kada bi uspelo? Prvi horizontalni pokret koji je našao način da smeni autokratu?
Kako biste se osećali?
Kraj eksperimenta.
