Od svih brojnih glumačkih mitova koje je izrodila istorija filma, samo dva, čini se, izmiču prolaznosti, ne blede i sijaju jednakim intenzitetom: mit o Merilin Monro i mit o Džejmsu Dinu. Merilin Monro (ipak) pripada privilegovano mesto. Daleko nadilazeći okvire filma, kulturološka ikona prvog reda ostavila je prošli vek za sobom i ušla u dvadeset prvi, a da joj propratna idolatrija samo zadobija dodatna obeležja. Ovo se može učiniti ne malo čudnim, ima li se u vidu da Merilin nikada nije zadobila atribut velike glumice. Sporno je čak i njeno mesto u opštoj glumačkoj hijerarhiji. Ako rangiranja i nisu pokazatelj nesumnjivog kvaliteta, u sistemu čija je svrha proizvodnja zvezda, i te kako govore o (ne)naklonosti. Broj njenih osporavatelja, a među njima ima veoma relevantnih, nije ništa manji od broja njenih poštovalaca.
Spram svakog argumenta u prilog Merilin stoji argument protiv. Džošua Logan, reditelj, smatrao ju je „jednim od najvećih talenata svih vremena“. Dejvid Tompson, pisac čuvenog Biografskog rečnika filma, piše o njoj sa omalovažavanjem: „Njeno telo je beznačajno!“ Eva Ficdžerald, za koju je Monro mnogo učinila, smatrala ju je „ženom ispred svog vremena“, dok za Polin Kil „Merilin nije znala glumiti“. Kako god, posmrtno slovo održao joj je Li Strasberg, čiju je legendarnu školu glume Monro pohađala. Ovo preispitivanje njenog značaja redovno je počivalo na opozitnostima, bolje reći isključivostima, koje su se u ranoj fazi njene karijere očitovale u ličnim preferencijama ili antipatiji.
Za sve ono što je Merilin predstavljala bio je neophodan kompleksniji narativ. Esencijalizacija njene ikoničnosti podrazumevala je mnogo toga, a najpre primenu konteksta koji ju je izrodio. Razumeti Merilin značilo je razumeti ne samo holivudsko ustrojstvo i inherentnu filmsku konstelaciju i ne samo celokupno američko društvo, već pre svega suštinske pokretače popularne kulture i premise njene ideologije. Prva i najvažnija karika u ovom osvetljavanju fenomena Merilin Monro jeste razumeti je u kontekstu ideologije američkog sna. Šta je suštinska odlika američkog sna? To je dostupnost! Ne ekonomsko blagostanje samo, nego svest da je ono moguće i dostupno svima. Prevedeno u kategorije lepote, privlačnosti i atraktivnosti, suštinska ideja a koju je upravo Merilin inkarnirala bila je njena dostupnost. I to, pre svega, seksualna dostupnost. Između ostalog, ideja da svi mogu biti kao ona. Nema klasnih prepreka, formalnog obrazovanja, religioznih ili političkih barijera… Pravila ove privlačnosti podrazumevala su i mogućnost njenog posedovanja.
Grafikon njene vrtoglave karijere upravo je bio saobrazan ideji američkog sna. Ako je jedna devojčica iz potpune bede, iz skučenosti života u dvanaest hraniteljskih porodica, uspela da postane holivudska zvezda, onda je to moguće i za sve druge. Niko nije apriori diskvalifikovan u postizanju uspeha, popularnosti i u trci za slavom. Seksualna ikona kakvom je ubrzo postala, podrazumeva da se najpre shvati kao javno dobro. Ovo je, suštinski, potpuna proletarizacija funkcije statusnog simbola i amblema seksualne revolucije. To je, ujedno, poricanje i odbacivanje svake ideje ekskluziviteta i klasne superiornosti.
Lora Malvi govori o „demokratiji glamura, i to besklasnog glamura, dostupnog svima. „Saobrazno ideji dostupnosti, i uloge koje je Merilin Monro igrala ticale su se socijalne prijemčivosti i nudile ono što je, u psihološkom smislu, bilo daleko najvažnije za ogroman deo njene publike, a to je mogućnost identifikacije širokog spektra. Recepcionerka (Majmunska posla), dadilja (Ne moraš da kucaš), neuravnotežena žena (Nijagara), plesačica (Muškarci više vole plavuše), glupa plavuša (Kako se udati za milionera), salonska pevačica (Autobuska stanica)… Ni traga ma kakvoj izuzetnosti likova koje je otelovljavala, ma kakve specifičnosti. Većina njenih uloga u dvadeset i devet filmova koje je snimila bile su socijalni stereotipi. U mnogim od ovih uloga banalnost gotovo da kuca na vrata, iza prividne jednostavnosti situacija krije se praznina, a običnost već priziva malograđanštinu. A ipak, Merilin je s tim znala da se nosi i, što je mnogo važnije, znala je da time vlada.
Ono što je fascinantno u njenoj glumačkoj karijeri jeste da je ona stvorila osoben manir glume, a da to nikada nije postao glumački manirizam. Merilin Monro nikada nije igrala jednu istu ulogu, bez obzira na prepoznatljivost njene pojave. Možda je upravo ovo zavaralo i odbilo većinu njenih kritičara. Kao glumica ona je bila izrazito antiintelektualna pojava. Pojam intelektualnog, uostalom, nespojiv je s idejom popularne kulture. Izrazito antiintelektualistički nastup Merilin Monro odredio je mnoge kasnije smernice u recepciji. Njen glumački imidž počivao je na jednom skupu srećno iznuđenih slučajnosti koje su imale uspeha i potom se multiplikovale iz filma u film. Iritirajući detinjasti glas, potpuna, takođe iritirajuća izveštačenost i iznad svega, seksualna signalizacija koja s gledaocem koketira na onoj razini kako ju je Milan Kundera definisao u romanu Nepodnošljiva lakoća postojanja: „Koketiranje je nagoveštaj seksa, ali bez obećanja!“ Po rečima Ričarda Diera, „sam glumački izgled Merilin Monro je izgrađen za muški pogled“, ali, i za muško zadovoljstvo.
Grafikon njene vrtoglave karijere upravo je bio saobrazan ideji američkog sna. Ako je jedna devojčica iz potpune bede, iz skučenosti života u dvanaest hraniteljskih porodica, uspela da postane holivudska zvezda, onda je to moguće i za sve druge
Merilin Monro je u svojoj karijeri radila s nekoliko velikih filmskih reditelja: Hauardom Hoksom, Džonom Hjustonom, Bilijem Vajlderom, Fricom Langom, Otom Premingerom, ali se, paradoksalno, njen glumački imidž nije menjao. Kao da je Merilin uspela da sve njih prilagodi sebi, a ne obratno. Možda su iznimke samo Hauard Hoks i Bili Vajlder, u čijim je filmovima ona najviše briljirala, a da je pritom bila posve na liniji njihovih filmskih preokupacija i filmskog stila. U filmovima Muškarci više vole plavuše (Hoks), te Neki to vole vruće i Sedam godina vernosti (Vajlder) bio je to najsrećniji spoj. Ti filmovi su, uostalom, bili njen maksimum, a egzibiciona gluma ne samo Merilin Monro, koincidirala je s egzibicionizmom režije. Ubitačan ritam ovih filmova, zapanjujući i za današnja merila, s neverovatno inventivnim rediteljskim rešenjima i dijalozima koji se i danas pamte, učinio ih je potpuno vanvremenskim.
Za razmere fame Merilin Monro, njen privatan život je takođe odigrao važnu ulogu. Ako i inače u masovnim medijima i potrošačkoj kulturi javna sfera potpuno uzurpira privatno, tada se granice potpuno gube i uzurpirano privatno takođe postaje javno. Za samo dvanaest godina koliko je trajao njen filmski vek, Merilin Monro je izrasla u divu takvog formata da je stalno bila u fokusu. Bavljenje njome bila je bezmalo medijska obaveza, s obzirom na stepen potreba njenih obožavalaca. Od njenih brakova i razvoda, ekscentričnog ponašanja, borbe sa zavisnošću, neprofesionalnim ponašanjem na snimanju, sukoba s producentima, raznim aferama od kojih neke, poput one sa predsednikom Amerike Džonom F. Kenedijem, bivaju uvećane političkim lupama, postaje Merilin ne samo zahvalna no i vrlo isplativa medijska tema. Početna Monro manufaktura razvija se u pravu medijsku industriju. Donald Spoto, pisac njene možda najautentičnije biografije, piše kako je „1961. smeštena u psihijatrijsku kliniku Pejn Vutni, na odeljenju za najteže slučajeve“. O Merilin Monro je napisano više od 50 knjiga, o njoj se snimaju igrani i dokumentarni filmovi (možda je od ovih filmova najpoznatiji film Plavuša Endrjua Dominika u kojem Ana de Armas tumači Merilin Monro). Interesovanje za njen život ne jenjava, kao, uostalom, i za odgonetanje njene smrti (samoubistvo barbituratom ili nešto drugo?).
Istoričar umetnosti Gejl Levin iznosi tvrdnju da je Merilin Monro najfotografisanija osoba 20. veka. Još od Andrea de Dienesa, modnog fotografa koji je 1945. s njom putovao Amerikom, Merilin Monro je bila i ostala ne samo inspiracija nego i izazov za mnoge značajne fotografe: Garija Vinogranda, Ričarda Avedona, Iv Arnold, Berta Sterna… Merilin Monro definitivno nije bila talac američkog sistema, već se hrabro uhvatila ukoštac s njim. Način na koji su jedno drugo oblikovali, već je bio dovoljan za mit. Ne smetnimo s uma da je Merilin ponikla u „ideologiji represivne ere“ (Džonatan Rozenbaum), koja bar nije sankcionisala eskapizam kao mogući izlaz iz kolektivnih strahova. Merilin Monro je profitirala na mnogo načina, a jedan od njih je bio da svoje neuroze ne iznese pred javnost kao ranu, nego kao zaštitni znak.
Kako danas, u susret stogodišnjici njenog rođenja, gledamo na Merilin Monro i kako je vidimo? Na fotografiji Filipa Halsmana iz 1954. Merilin je vedra i nasmejana, odiše vitalnošću i zrači optimizmom i srećom. Samo tri godine kasnije, na fotografiji Ričarda Avedona ova unutrašnja radost ustupa mesto blagoj zamišljenosti. Britanski Telegraf je ovu Avedonovu fotografiju nazvao njenom najvernijom ikada snimljenom. Koja je Merilin Monro prava? Možda ipak ona prva, na kojoj joj, makar kao privid, sreća lepo pristaje…
