Naslovnu stranu dnevnog lista Politika od petka, 17. aprila, „ukrasila“ je karikatura čoveka u srpskoj narodnoj nošnji, sa šajkačom i opancima, kako stoji naspram EU zvezde čija mu se jedna žuta ruka pruža, dok mu druga, u obliku omče za vešanje, stoji ispred glave. Nadnaslov teksta koji je ovim ilustrovan govori o „mađarskom scenariju uz podršku stranaca“, dok glavni naslov tvrdi da Brisel isporučuje „kombinaciju pritisaka i pretnji“. Evropa kao dželat, Srbija kao žrtva u nacionalnom kostimu – samo još jedna u nizu banalnih, ali efikasnih vizuelnih propagandnih poruka, ispisanih tako da ih pročita i onaj ko novine neće ni otvoriti. Politika, naravno, nije usamljena u ovoj praksi, a pomenuti primer samo je šlagvort za priču koju dobro poznajemo – dok funkcioneri vlasti formalno, mada nikad preterano strastveno, izjavljuju da je Srbija „na evropskom putu“, prorežimski mediji svih formata na dnevnom nivou pokušavaju da Evropsku uniju predstave kao neprijatelja, zamku, daleku i otuđenu od „srpskog interesa“, šta god on bio. Pomenutom ilustracijom novina koja je 1904. godine osnovana sa ambicijom da bude glas građanske, evropski orijentisane Srbije, još jednom se smestila u narativni aparat u kom Informer, Pink, Happy i niz dubioznih portala zadaju ton, sadržaj i tempo.
A kakve načine reprezentacije taj anti-EU medijski ekosistem koristi? Čak i površna, brza analiza naslova i sadržaja odabranih tekstova identifikuje četiri najčešća načina izveštavanja i reprezentovanja Unije. Ona je pretnja, ucena, nešto strano i „drugačije“ ili jednostavno – ništa, ne postoji kao tema. Sva ova četiri režima medijskog razaranja imidža i potiskivanja EU operišu simultano i, nažalost, efikasno.
Unija kao pretnja, ucena, stranac ili – ne postoji
EU kao pretnja je najagresivniji registar. U prorežimskim medijima Brisel ne pregovara. On preti. Svako saopštenje o zahtevu za poštovanje vladavine prava prevodi se kao „mešanje u unutrašnje stvari“, a svaki izveštaj Evropskog parlamenta kao napad na Srbiju. Jedni pišu da je lestvica ucena „žestoko podignuta“ i da Brisel atakuje na suverenitet Srbije. Drugi najavljuju rat za koji Evropska unija „ima pet godina da se pripremi„. Efekat na publiku je kumulativan i emocionalan. O EU prestaje da se razmišlja kao pregovaračkom partneru, a počinje da se doživljava kao spoljna opasnost kojoj se mora odupreti, što automatski daje legitimitet svakoj političkoj opciji ili vlasti koja se predstavlja kao branik.
O EU prestaje da se razmišlja kao pregovaračkom partneru, a počinje da se doživljava kao spoljna opasnost kojoj se mora odupreti, što automatski daje legitimitet svakoj političkoj opciji ili vlasti koja se predstavlja kao branik
EU kao ucena je suptilnija varijanta. Evropska zajednica se prikazuje kao spoljna sila koja finansira „obojene revolucije„, stoji iza protesta i nemira, koristi novac kao polugu uticaja. Kako pišu tabloidi, briselskim ucenama nema kraja – „Prvo opljačkaju zemlju, pa onda prete da neće dati novac„. Efekat na publiku je duboko korozivan – svaki domaći glas otpora autokratskoj vlasti, od studentskih blokada preko pobunjenih građana i proevropske opozicije do kritičkih medija, unapred je delegitimisan kao „plaćen iz Brisela“. Time se ukida mogućnost da se građanska nezadovoljstva čitaju kao autentična, organska, izazvana nezadovoljstvom anomalijama u društvu zarobljenom interesima političara na vlasti.
EU kao stranac je najsofisticiraniji modalitet. Evropa su neki „oni“, tuđini, transakcioni akteri, skup pojedinaca i organizacija povezanih samo finansijskim ili političkim interesima, a nikad zajednica vrednosti, demokratskih standarda i pravde. Evropski kriterijumi vezani za ljudska prava, transparentan rad institucija, nezavisno sudstvo, slobodne medije – sve to je, u prorežimskim medijima, samo scenografija za anti-srpsku zaveru „stranaca“. Godinama unazad, potom i u mesecima studentskih blokada, do danas, svaka poseta nekoj evropskoj instituciji ili susret sa evropskim zvaničnicima prilika je da se u režimskim glasilima, pa čak i sa mikrofona Skupštine, govori o blaćenju sopstvene zemlje pred međunarodnom zajednicom. Efekat ovog mehanizma na publiku je možda i najtrajniji jer deluje ispod praga svesti. Građani su se postepeno učili da sebe ne vide kao Evropljane, da evropske vrednosti doživljavaju kao tuđe i suprotstavljene „našim“, te da svaki kontakt sa evropskim institucijama instinktivno čitaju kao izdaju, a ne kao legitiman i uobičajen politički čin.
Tretman Evropske unije u prorežimskim medijima nema nikakve veze sa spoljnom politikom ili odgovornom raspravom o međunarodnoj poziciji Srbije spram zajednice čijim principima i vrednostima teži. To je unutrašnja političko-medijska operacija čija su meta građani u Srbiji
Konačno, Evropska unija kao ništa, njeno brisanje iz medijskih sadržaja je najefikasniji režim jer on znači potpuno medijsko odsustvo, nevidljivost i nepostojanje. Nema izveštaja o evropskim inicijativama, nema analiza direktiva koje će oblikovati srpski život, nema informacija o svim projektima realizovanim isključivo zahvaljujući evropskom novcu, nema vesti o reformisanju institucija zahvaljujući EU inicijativama. Iako je najveći trgovinski partner Srbije, najveći izvor investicija, najveći donator – Evropska unija ne dobija adekvatan prostor u medijima bliskim srpskoj vlasti. Čak i kada se neki od rezultata pomenu, najčešće se izveštaji završe tako što se naglasi da je u pitanju ishod diplomatskih aktivnosti i politike predsednika.
Tišina javnog servisa
Nepravedno bi bilo u ovoj temi zanemariti doprinos još uvek najuticajnijeg i najgledanijeg srpskog medija, bar kada je ukupna populacija u pitanju – RTS-a. Srpski javni servis snosi odgovornost zbog činjenice da je odabrao da bude pasivan. RTS možda ne proizvodi naslove kao Politika, Informer, Kurir, Pink ili Happy. Nije agresivan i primitivan. Ali, njegov doprinos je konstantan, tih i strukturno najvažniji. RTS ne negira Uniju, ali normalizuje njenu marginalizaciju. U informativnim emisijama sa najvećom gledanošću, evropske teme javljaju se protokolarno, kao kratka vest o sastanku, izjavi, poseti, a gotovo nikada kao razumevanje, elaboracija, analiza. Nema redovnih debatnih i stručnih emisija koje bi objasnile šta pregovaračka poglavlja znače za život građana, zašto godinama nema napretka u procesu pridruživanja, nema analiza direktiva, nema sistemskog izveštavanja o evropskom novcu i projektima, nema ni detalja kritika u izveštajima evropskih tela. Evropa se u programima RTS-a pojavljuje uglavnom kao diplomatski ritual, a ne kao politički okvir kom je srpsko društvo odlučilo da stremi.
Ta vrsta tišine i pasivnosti je namerna i politička. Javni servis koji se finansira iz taksi građana ima zakonsku obavezu jačanja medijske pismenosti i evropske perspektive zemlje, i upravo zato je njegovo ćutanje o detaljima i kontekstu dinamike odnosa Srbije i EU problematičnije od tabloidne buke. Kada RTS u udarnom terminu ne navede vest iz EU bitnu za građane Srbije, poruka koja se šalje je – Unija nije važna, pridruživanje nije bitno, neotvoreni klasteri su sitnica. Hijerarhija i intenzitet pažnje medija su poruka publici sama po sebi.
Čemu služi medijsko ruženje Evropske unije?
Dok se u zvaničnim saopštenjima tvrdi da je evropski put strateški cilj srpske vlasti, odvija se sistematska delegitimizacija tog istog puta, medijsko klevetanje i blaćenje Unije i paralelna afirmacija Rusije i Kine kao istinskih prijatelja. Zašto je to tako? Odgovor, kao i na mnoga druga logična pitanja vezana za nelogične postupke ovdašnjeg režima, nema nikakve veze sa ideologijom, već prirodom srpske vlasti.
Između buke tabloida i pasivnosti javnog servisa nemoguće je stvoriti razumevanje društveno-političke realnosti. Bez toga podrška ili ne-podrška evropskom putu, procenti kojima operišu različita istraživanja samo su refleksi i mera obmane koju je uspostavilo višegodišnje pažljivo projektovano anti-evropsko medijsko okruženje
Evropska unija je politički akter koji od Srbije godinama dosledno traži precizno definisane, konkretne stvari: nezavisno pravosuđe, slobodne medije, antikorupcijske mehanizme, izbore bez pritisaka. Svaki od tih zahteva direktno ugrožava arhitekturu ličnog režima Aleksandra Vučića. Nezavisno pravosuđe znači da tužilaštvo zaista radi, da se delikatni slučajevi ne sklanjaju u fijoke i da se tužioci i sudovi ne koriste kao političko oružje. Slobodni mediji znače da REM ne može da bude partijski, da mnogi mediji koji grade lažnu stvarnost gube nacionalne frekvencije i dozvole za rad, da tabloidi gube obilato finansiranje iz javnih, državnih resursa. Borba protiv korupcije znači da se budžet ne može više koristiti za građenje stranačke mreže lojalnosti. Za vlast izgrađenu na kontroli institucija, nepoštovanju Ustava i zakona i zarobljavanju medija, evropski standardi su egzistencijalna, fatalna opasnost.
Sa druge strane, Rusija i Kina ne traže ništa. One ne pitaju da li su procesi izbora tužilaca i sudija transparentni i zakoniti, da li REM radi nezavisno i brine o slobodi govora i medijskom pluralizmu, njih ne zanima korupcija u vrhu vlasti ili zloupotrebe budžeta. Rusija i Kina ne šalju kritičke izveštaje o slobodi srpskih medija ili nasilju uoči i tokom izbornih procesa. Saradnja sa Moskvom i Pekingom je kupoprodajna, diskretna, neretko i potpuno tajna, što je idealan model za autoritarnu vlast koja želi infrastrukturne projekte, jeftin gas, trgovinu naoružanjem i spoljnopolitičko pokriće, ali bez plaćanja domaće cene u vidu jačanja demokratskih procesa.
Zato se toliko napora i energije ulaže u medijsku „lomaču“ za Evropsku uniju. Anti-evropski narativ izvodi dvostruku operaciju. Unija se mora predstaviti toliko ucenjivačkom i „tuđom“ da njeni uslovi počinju da deluju kao pritisak. Potrebno je da građanin koji čuje ili pročita „Brisel traži vladavinu prava“ to razume kao „Brisel nas ponižava“. Rusija i Kina se, paralelno, afirmišu kao iskreni partneri, da bi odsustvo svakog njihovog uslova izgledalo kao poštovanje i uvažavanje, a ne kao ravnodušnost i briga za sopstveni interes – pa, i po cenu ugrožavanja srpskog.
Tako su prorežimski mediji ojačani javnim servisom stvorili prostor za neprekidno i nedovršeno putovanje ka Evropi. Prema Uniji, Srbija je zemlja kandidat, započela je evrointegracije i na osnovu toga evropski novac se prima, a investicije se realizuju. Prema domaćoj javnosti, ista ta Evropa je neprijatelj, pritajeni kalkulant koji na različite načine ugrožava Srbiju. Prema Moskvi i Pekingu, Srbija je „jedini istinski prijatelj u Evropi“ ovih autoritarnih država. Tri različite publike i tri različite poruke – i sve to kroz samo jedan, strogo kontrolisan medijski sistem.
Pre 15 godina je za članstvo u EU bilo gotovo 70 odsto građana Srbije, a godinama nakon toga procenat podrške nikad nije bio ispod polovine ispitanika. Istraživanje Delegacije EU sprovedeno u januaru ove godine pokazuje da bi 45 odsto građana glasalo za članstvo Srbije u EU kada bi se referendum održao sutra, dok bi 32,6 odsto bilo protiv
Efekti ovakve medijske ofanzive na reputaciju i kredibilitet Evropske unije nisu izostali. Kako piše portal Autonomija.Info „prema rezultatima istraživanja koja su objavljivana na sajtu Ministarstva za evropske integracije do 2022. godine, pre 15 godina je za članstvo u EU bilo gotovo 70 odsto građana Srbije“, a godinama nakon toga procenat podrške nikad nije bio ispod polovine ispitanika. Istraživanje Delegacije EU sprovedeno u januaru ove godine pokazuje da bi 45 odsto građana glasalo za članstvo Srbije u EU kada bi se referendum održao sutra, dok bi 32,6 odsto bilo protiv. Isti izvor pokazuje duboki generacijski jaz: podrška među mladima od 18 do 29 godina iznosi više od 63 odsto, dok je najniža među građanima starijim od 60 godina, gde iznosi oko trećine. Kao glavni izazovi i dalje se navode uporne zablude i dezinformacije koje nastavljaju da utiču na javnu debatu. Srbija je ujedno i jedina zemlja kandidat u kojoj podrška članstvu nema apsolutnu većinu.
Svi ovi podaci, moraju se posmatrati u kontekstu medijskog tretmana Unije. Između buke tabloida i pasivnosti javnog servisa nemoguće je stvoriti razumevanje društveno-političke realnosti koje bi građanin, po zakonu, trebalo da dobije. Bez tog razumevanja, podrška ili ne-podrška evropskom putu, procenti kojima operišu različita istraživanja, nisu racionalni, u činjenicama utemeljeni stavovi, već samo refleksi i mera obmane koju je uspostavilo višegodišnje pažljivo projektovano anti-evropsko medijsko okruženje.
Tretman Evropske unije u prorežimskim medijima nema nikakve veze sa spoljnom politikom ili odgovornom raspravom o međunarodnoj poziciji Srbije spram zajednice čijim principima i vrednostima teži (i to eksplicitno navodi u našem Ustavu). To je unutrašnja političko-medijska operacija čija su meta građani u Srbiji. Jer sve dok usmeravani ovakvim narativima Evropu doživljavaju kao pretnju, neće joj se okrenuti kao ogledalu – u kome bi prepoznali šta im je sve oduzeto.
