Taj kolega je došao, u najmanju ruku, kao fudbaler. Ali neki onako, baš dobar. Mi smo svi bili u čudu a posebno oni kojima je ostalo malo do penzije i koji su preturili svašta preko glave. Došao i odmah kapetan. Pre toga nije radio u policiji. Nismo znali ni koju školu je završio a i on nije bio nešto pričljiv. Nismo mogli ni da provalimo da l je završio neki fakultet društvenog ili prirodnog smera. Uglavnom kad su te neke starije kolege, koje su gurale posao, pitali načelnika šta tačno da rade sa njim, pošto nije pripravnik nego odmah kapetan, ovaj im rekao da neki rođak od tog kolege ima firmu i da je on bio prijavljen tamo da radi pa su mu uračunali taj staž. Mi koji smo bili po raznim vojskama, policijskim školama, ratištima zaključili smo da je to baš super. Posle valjda nešto bio hapšen, ko bi ga znao. I onako to bilo odavno. U koliko god je ozbiljnim pričama bio, vremenom to izbledi. Pa kad su ljudi po kazni mogli da dolaze u krvne delikte što ne bi mogao on, ako je na primer držao neki kiosk ili tako nešto. Pekaru možda. Kafić. Makar ga nisu postavili za rukovodioca.
Brzi punjač za revolver
A jedan drugi, nekako transfer bio u isto vreme, totalno druga priča. On bio baš velika nada. U tim teškim noćima, koje su pravdane beneficiranim radnim stažem, u zgradi u Ulici 29. novembra koja nikada ne spava, veoma brzo je shvatio da neko drugi živi njegov život i da sve to nema mnogo dodirnih tačaka sa filmovima.
Od nekog nevaljalog lica, od ranije poznatog organima gonjenja, koji je, recimo, totalno smešan u odnosu na ove sad nevaljale, oduzimao je revolver, municiju i nešto što mu bilo nejasno šta je tačno. Pošto je već bilo mnogo kasno ili mnogo rano, možda i pred svitanje, na potvrdi o privremeno oduzetim predmetima lepo napiše – revolver marke i kalibra taj i taj, municija komada toliko i toliko i NN predmet crne boje. Ujutru načelnik kad je video umalo nije umro zbog NN predmeta crne boje o kojem je već bio obavešten tada istražni sudija. Taj čudesni predmet je u stvari bio brzi punjač za revolver. Nego ispravilo se to nekako. Uzimajući u obzir da je nečiji, načelnik mu je tom čudesnom dečku roditeljski rekao da ko radi taj i greši. Reče zec i siđe s ježa. Ovo za zeca i ježa je prećutao ali je sigurno pomislio.
Kad eto ga neko donosi toki-voki
Hvatam sebe kako starim i takav neki period da mi naviru uspomene. Zamišljam sad nekog kolegu iz UKP-a koji ima dve-tri godine pred penziju, ukoliko negde nije sklonjen, u uskim farmerkama, ovim modernim, da se vidi zglob i čarapica nazuvica, oće – neće ali izgleda da je takav stajling propisan, kako popunjava potvrdu o privremeno oduzetim predmetima. A dobro zna da se dešavaju greške i da đavo čuči na tarabi i čeka. Naročito u tako epskim akcijama. Preznojava se, što od muke, što od crne borbene jakne sa florescentnim natpisom i novog modela maske koji ide preko nosa. Kao neka mnogo moderna rolka koja se slaže uz kačket. Ozbiljan i svestan da je naišao na ježa.
Od nekog nevaljalog lica, od ranije poznatog organima gonjenja, koji je, recimo, totalno smešan u odnosu na ove sad nevaljale, oduzimao je revolver, municiju i nešto što mu bilo nejasno šta je tačno
Pažljivo navodi stavke – Fiziološki rastvor komada dva, soda bikarbona, papirni tanjiri na kojima piše „ srećan rođendan“, na engleskom, tri pakovanja od po 20 komada, neotpakovano i još deset komada otpakovanih, nekorišćenih, zaštitna maska SMB boje (za one sa prigovorom savesti sivomaslinasta boja)… Pa onda zastane… Kako je samo uspeo da bude ispred tog tunela u kojem je verovatno drekavac i da nema kud nego mora da uđe. Da l’ da izbriše ove tanjire i da napiše NN predmet. Pa to će da ide kod tužioca forenzičara pa nek’ on vidi šta će. Samo da ga ne pitaju da daje neku izjavu za medije. Nema ni neki moderan kaiš ni uski sako za takvo pojavljivanje. Ne ide u džemperu da se pojavi. Uh, valjda će i ovo da prođe. I bolje da su ga poslali u to neko selo da prebrojava kutije i da na potvrdu o privremeno oduzetim predmetima stavi neke puške. Mnogo lakša varijanta nego ovo sad.
I taman da završi sa potvrdom kad eto ga neko donosi toki-voki. Pa gde to da napiše. Pa to svaki ozbiljniji lovac ima. I samo još fali da mu neki lovac zameri nešto.
Zli jezici u policiji
A onda se pojavio tužilac. Moguće da se prvo pojavio i direktor policije, general, sa slajdovima. I lepo se vidi, nema laži, nema prevare. Fiziološki rastvor, zaštitna maska i toki-voki. Ili voki-toki, može valjda i tako. Treba li ozbiljniji dokaz od slajdova. Sad bi zli jezici rekli da je nekad policija prikazivala mnogo ozbiljnije fotografije. Da, da. Sa odsečenim glavama i porukama urezanim po telu. I to je bila ozbiljna organizacija ali ni prići ovoj sad zločinačko blokadersko terorističkoj. Ovako nije bilo ozbiljno još od onda kad su se našli neki sanduci s municijom na periferiji Belog grada. Ili kad su združenim snagama čuvali transparent sa crvenim srednjim prstom koji je prkosio neprijateljima i svim stranim silama. Zamišljam kolegu koji vodi celokupnu spektakularnu akciju kako ga obliva znoj. Dobro, nađene i neke petarde. I falš tablica. Ruku na srce nije baš kao falš službena legitimacija sa slikom i pravom značkom ali je makar ovo beogradska registarska tablica i može da se napravi lepa slika. I sve se plaši da sam sebi postavi pitanje. Kuku, šta ako ga neko pozove i pita…Ma jel moguće da nema nikakvog spiska. Makar spisak onih sa odličnim ocenama. Nekih što idu na takmičenja na primer. Bilo kakav spisak, samo da je spisak.
Zamišljam kolegu koji vodi celokupnu spektakularnu akciju kako ga obliva znoj. Dobro, nađene i neke petarde. I falš tablica. Ruku na srce nije baš kao falš službena legitimacija sa slikom i pravom značkom ali je makar ovo beogradska registarska tablica i može da se napravi lepa slika
U nastavku akcije sve je bilo kako treba. Postupajući tužilac je u skladu sa svim pravnim normama nastupio ozbiljno i profesionalno. Spisak oduzetih stvari je čitan polako i precizno. Ali nekako, kao kad se ne snađeš u kvizu a ono neko lako pitanje… I kad svi očekuju briljantan odgovor nakon koga voditelj skače sa stolice i počinju da padaju konfete po pozornici… kad celokupna javnost očekuje da je među oduzetim predmetima i bilo kakav spisak …. završava se sa najstrašnijom od svih strašnih stvari – papirni tanjiri.
Zamor materijala
Ono što je pohvalno, u celoj ovoj prilično mučnoj i napetoj situaciji bio je primetan visok nivo samopouzdanja u iznošenju aspekata celokupne akcije. Negde sam pročitao da samopouzdanje treba da bude snažno gotovo kao zabluda. Kao sredovečan muškarac koji se farba a misli da se to ne primećuje. U ovom slučaju kao da se na primer svaki dan pronalaze papirni tanjiri i toki vokiji. I fiziološki rastvori, više komada.
U nastavku akcije sve je bilo kako treba. Postupajući tužilac je u skladu sa svim pravnim normama nastupio ozbiljno i profesionalno. Spisak oduzetih stvari je čitan polako i precizno. Ali nekako, kao kad se ne snađeš u kvizu a ono neko lako pitanje…
Dušebrižnici kažu da je možda potamneo sjaj celokupne akcije, tako negde pri kraju. Ali dobro, biće vremena za hapšenje. Uglavnom, onako na oko, lepo bilo. A i zainteresovani građani, nikad lepši, i sa jedne i sa druge strane.
Neki moj kolega, kad bio mlad radnik, samo što položio pripravnički, onako lep, sa frizurom, plave oči, ko Luk Skajvoker, usrećio se i dopao nekako na krvne delikte. Kaže da mu često u san dolazi kolega koji je u to vreme imao par meseci do penzije. Dočekao penziju ali umro nešto brzo posle toga. Zamor materijala. Rekao mu „Sine, ja sam isto tako kao ti imao plave oči. A vidi sad. Braon. Sine, potamnele od vinjaka.“ Od vinjka ili od muke, dođe na isto.
Bedemi neosvojivi
Baš pre neki dan jedan ozbiljan tužilac me na nekoj proslavi pitao šta mislim o tužilaškoj policiji. A to bilo trik pitanje. Ja ko klen. Zaleteo se. Kažem da mislim da je neophodna. On klima glavom. Taman toliko da pomislim da sam Bog zna kako pametan.
„A zašto misliš da Više javno tužilaštvo u Beogradu nema svoju tužilačku policiju?“. Tu se ja zamislim. I uplašim. U pravu je čovek. Rade ko singerica.
Možda samo ne vide baš najbolje. Možda su im oči potamnele. Moguće od vina, muke ili krvi. Jer znanje je moć a to su već bedemi neosvojivi.
Moguće da spisak ne postoji jer još koliko do juče se nije iskristalisalo. Mada, spisak kao i drugarstvo je precenjena stvar. Može da se izgubi, zameni, dopuni… Lica ne mogu da se zamene. Mogu da se prepoznaju i ispod maske. A što bi rekao veliki Šćepan Šćekić: „Facu mi imaš lopovsku… facu.“
