Rusi, idite kući

U noći 12. aprila, dok je mađarski premijer Viktor Orban priznavao izborni poraz nakon 16 godina na vlasti, masa koja se okupila na obalama Dunava krenula je da skandira. Nisu morali da smišljaju nove slogane; nije bilo potrebe. Posegli su za rečima kojima je pre četiri decenije obznanjena istorijska prekretnica: „Ruszkik haza“ – Rusi, idite kući.

Ovog puta su, međutim, te reči značile nešto drugo. Parola je 1989. bila odraz davnašnjih mađarskih zahteva za okončanje komunističke vladavine nakon što je zemlja više od tri decenije provela pod ruskom čizmom – i ne samo u metaforičnom smislu. Za tenkovima koji su skršili revoluciju iz 1956. u zemlju su ušle sovjetske trupe da iz nje više nikad u potpunosti ne odu; po sovjetskom nalogu instalirana je vlada koja je funkcionisala kao klijentilistički režim, a iz Sovjetskog Saveza je presađen i kompletan politički i ekonomski sistem. Uzvikivati „Ruszkik haza“ te 1989. značilo je zahtevati kraj strane okupacije i obnovu suvereniteta koji je jedna spoljna sila Mađarskoj oduzela.

Šta istovetno skandiranje znači danas?

Mađari su odbacili pljačkaški sistem koji je Orbanovom unutrašnjem krugu omogućio da se basnoslovno obogati opelješivši državu do gole kože. Neprijatelj ovog puta nije bila nesloboda, već kleptokratija

Orban nije bio ruska marioneta. Bio je lider izabran na slobodnim izborima koji je, kako je vreme prolazilo, izabrao da svoju zemlju svrsta na stranu Vladimira Putina – iz ideoloških razloga, ličnih afiniteta i, iznad svega drugog, finansijskih interesa. Rusija koja je lebdela nad ovim izborima nije stigla na tenkovima; ušunjala se kroz ugovore o isporuci gasa, oligarhijske mreže i kontinuirano potkopavanje javne sfere putem bogaćenja pojedinaca.

Ponovo uzvikujući staru parolu Mađari su odbacili pljačkaški sistem koji je Orbanovom unutrašnjem krugu omogućio da se basnoslovno obogati opelješivši državu do gole kože. Neprijatelj ovog puta nije bila nesloboda u klasičnoj formi, već kleptokratija.

Ova razlika je važna zbog onoga što dolazi posle. Okupacije se završavaju odlaskom stranih vojski, ali kleptokratije se ne okončavaju održavanjem izbora. Pošto takvi sistemi puštaju duboke korene u pravosuđu, medijima, sistemu javnih nabavki i lokalnoj upravi, u stanju su da prežive i radikalne promene na vrhu vlasti.

Koliko god da je ubedljiv Orbanov poraz, njime se ne može demontirati mašinerija koju je gradio proteklih 16 godina. Pobeda Petera Mađara označava tek početak dugotrajne institucionalne i ekonomske borbe čiji će ishod ostati neizvestan iako vlada predvođena Tisom u parlamentu ima većinu dovoljnu za promenu ustava.

Svejedno, ishod ovih izbora je nesvakidašnji. Lider koji je sebe poistovetio s „iliberalnom demokratijom“ – modelom uvažavanim, proučavanim i imitiranim daleko izvan granica Mađarske – mirnim putem je, na biračkim mestima, skinut s vlasti. U eri u kojoj se iliberalizam predstavlja kao pokret budućnosti, Mađari su ubedljivom većinom glasali za promenu kursa.

Ironija je upadljiva. Orbanov projekt zavisio je od očuvanja spoljnih formi demokratije čak i onda kada je te norme potpuno obesmišljavao. Izbore nije bilo moguće tek tako ukinuti, jer članstvo u Evropskoj uniji i evropske subvencije koje su održavale Orbanovu patronažnu mrežu podrazumevaju makar nominalno poštovanje demokratskih procedura. Da protok novca ne bi bio prekinut, izbora je moralo da bude – i sada je posledica takvih okolnosti Orbanov pad s vlasti.

Ovakav ishod s razlogom se slavi kao dokaz da je i duboko ukorenjene iliberalne režime moguće poraziti na izborima. Ali on nameće i neka manje prijatna pitanja. Pod kakvim uslovima je takve pobede moguće učiniti trajnim? Mađari 1989. nisu skočili u nepoznato. Krenuli ka jasno definisanom odredištu: hladnoratovskoj verziji Zapada. „Ponovno priključivanje Evropi“ značilo je ulazak u politički i bezbednosni poredak koji je počivao na američkoj moći i ideološkom samopouzdanju. Sjedinjene Države nisu bile samo vojni garant opstanka tog sistema, nego i primer za druge, te obećanje bolje sutrašnjice.

Taj kontekst sada je radikalno promenjen.

Današnja Amerika se u Mađarskoj nije udružila sa snagama demokratske obnove, već s Orbanom. Predsednik Donald Tramp i njegov MAGA pokret Orbanov sistem vide kao model koji bi trebalo usvojiti, a ne suprostavljati mu se. Na Mađarsku gledaju kao na poprište ideološkog nadmetanja, a ne demokratske solidarnosti.

Ova sveobuhvatnija promena – od međunarodnog okruženja koje je doprinosilo liberalnoj transformaciji ka okruženju koje preti da tu transformaciju oteža – menja i smisao političkog proboja upravo ostvarenog u Mađarskoj. Pitanje s kojim se centralna i istočna Evropa suočavaju više nije koliko brzo mogu da se priključe Zapadu, već može li se liberalna demokratija unutar Evrope uopšte obnoviti i održati u situaciji kad je njen moćni američki pokrovitelj prema liberalnoj demokratiji postao do te mere indiferentan da se udružuje s njenim neprijateljima. Jednostavno rečeno: može li Evropa da taj teret nosi sama?

Pošto kleptokratije puštaju duboke korene, u stanju su da prežive i radikalne promene na vrhu vlasti. Koliko god da je ubedljiv Orbanov poraz, njime se ne može demontirati mašinerija koju je gradio 16 godina

EU je ekonomski div i regulatorna supersila, ali je konstruisana za drugu geopolitičku eru. Da bi demokratska obnova Mađarske dobila na zamahu, načelo „izaberimo Evropu“ mora da bude ovaploćeno u opipljivim poboljšanjima svakodnevnog života – funkcionalnim institucijama, ekonomskoj stabilnosti i vidljivim dobicima kojima će moći da se parira patronažnom sistemu i kontroli kao nasleđu Orbanovog režima. Na kraju krajeva, Orban možda jeste izgubio vlast, ali je zadržao političku bazu, lojalan medijski ekosistem i mrežu saveznika kod kuće i u inostranstvu. Sistem koji je izgradio prilagodiće se promeni vlasti. Njegov kapacitet da remeti, opstruira i obnavlja se ne sme se potceniti.

Uzvik „Ruszkik haza“ je 1989. ciljao stranog okupatora i zahtevao njegov odlazak. Danas se njime traži proterivanje nečeg manje vidljivog, a otpornijeg: oblika vladavine koji funkcioniše zahvaljujući mrežama zavisnosti, uticaja i ekstrakcije bogatstva koje se ne mogu jednostavno proterati. Stoga je objava koju slogan sadrži drugačije prirode. Parola je ista, ali je njeno značenje novo: 1989. je pozivala na oslobađanje jedne zarobljene nacije; 2026. vrata budućnosti drži otvorenim – i ne samo za Mađare.

Copyright: Project Syndicate, 2026.