U strasnoj nedelji, koja ove godine povezuje oba Uskrsa, valja razumeti poruku i pouku o žrtvi, slaviti povratak u život i ponositi se zbog neumrle vere u moguće. Istovremeno nemamo pravo da zaboravimo dobrotu, ljubav i obavezu razumevanja za različite od nas.
Uskrs – dan kada je „mit postao činjenica“. Bez obzira da li smo religiozni ili ne, takav praznik je trenutak da sebi postavimo neka pitanja. Čemu i kome želimo da služimo? Za koji život treba da se rodimo? Šta danas znači biti ispravan čovek? Zašto hrabra odluka traži moralnu snagu? Šta je u nama spremno za žrtvu, a šta traži da se oglasi i uspravi? Koji je oltar čestit?
Uskrs nudi proleće da izoštrimo duh, u praznovanju budemo budniji prema licemerima i otvoreniji za ličnu obnovu. Uskrs je pokretni datum onoga što je Mirča Elijade nazvao Mitom o večnom povratku. Kroz ritual, muziku, priču, molitvu izlazimo iz onoga što je on nazvao „profanim vremenom u sveto“. Na početku, Hrist. Primer. Večni povratak.
Gromadna saga o prašnjavom (kopile i jad iz zabranjene pesme) iscelitelju iz Nazareta, partibrejkeru učtivog društva. On vređa i blagosilja u podjednakoj meri. Njegova legenda je čudesna: rođen kao begunac, ubijen kao odmetnik a imao drskost da se vrati na ovaj svet. Šta god da su njegovi savremenici radili, on čini nešto zapaljivo i drugačije. Čak se ni jevanđelja ne mogu sasvim složiti oko tačnog načina njegovog vaskrsenja. Samo da se dogodilo.
Ko naziva Jevanđelje koje o tome svedoči mitom očigledno nije pročitao mnogo mitova. Nijedna se bajka ne čita kao Jevanđelje po Marku. Nije nežna, zapanjujuća je i mnogo podseća na reportažu. Čak smo od tog trenutka počeli i da računamo moderno vreme (novu eru)
Naravno, Hrist se nije prvi vratio iz mrtvih. Sumerska boginja Inana se usudila da ode u Podzemlje, ubila ju je sestra Ereškigal a vaskrsao bog Enki. Egipatskog boga Ozirisa je ubio njegov brat Set, a rekonstruisala ga je njegova žena Izida. Dionis je rastrgan na komade i ponovo sastavljen. U stvari, to je neka vrsta zlatnog standarda za mitove širom sveta.
Međutim, osim mitova postoje priče o vaskrsenju van kanona.
Po sibirskim stepama luta ona stara o curi s margine koja pristaje da se uda za starešinu sela. Na putu ka venčanju ubija je vračara. Uzima haljinu žrtve i pretvara se da je ona. Čak uspeva da prevari i budućeg muža. Telo je ostalo u šumi dok se na mestu zlodela nije pojavio mali pas. Među ostacima žrtve pronašao je nešto što većina ne bi pronašla: delić devojčinog srca. Kroz sneg i kišu pas je zalogaj odneo do mesta gde je rođena i zakopao ga u zemlju. Sledećeg proleća ona se ponovo rađa i, nakon mnogih lutanja, stiže na venčanje koje joj je bilo namenjeno. Ima i ruska priča o mladom lovcu koji upada u kotao s ključalom vodom. Dvadeset minuta ga nema. Površina ključa. Očigledno da je lovac nastradao. Ali on izranja iz vode. Vaskrsao je iz strašne muke lep i izdvajan u suvom zlatu.
Obe kaže nose veliku uskršnju temu: život, smrt i obnovu.
Uskrs je mesto gde se vremena i geografije spajaju, zaokružujući ono što nazivamo hrišćanskim iskustvom. Bezvremeno i vremenski ograničeno susreću se u najčudnijoj priči.
Isus stiže na magarcu u Jerusalim na veliko mučno iskustvo koje nazivamo Stradanjem. Ne na moćnom pastuvu ili ogrnut rubinima i biserima. Ova čudna, potcenjena figura odlazi u hram gde počinje proces koji će se okončati strašnom epilogom na Golgoti. Iz koga sledi izvanredno dostignuće. Ko naziva Jevanđelje koje o tome svedoči mitom očigledno nije pročitao mnogo mitova. Nijedna se bajka ne čita kao Jevanđelje po Marku. Nije nežna, zapanjujuća je i mnogo podseća na reportažu. Čak smo od tog trenutka počeli i da računamo moderno vreme (novu eru).
Hrišćanstvo je religija koja razume i daje ogroman prostor iskustvu patnje. Uskrs nam i danas pokazuje da u najstrašnijim trenucima vrata milosrđa i dalje mogu biti otvorena.
Zapaljiva klima našeg vremena bogata je nacionalističkim baljezganjima o svetim ratovima i skorom povratku Isusa kroz salve projektila, ali upozorava na tužne istine za koje Hrist reče da će ih uvek biti. Što peva bard Barns, „čovekova nečovečnost prema čoveku navodi nebrojene hiljade na tugovanje“: netolerancija za drugačije, zebnje po skloništima i izbegličkim kampovima, negovanje nemoćnih, ishrana iz kontejnera, razumevanje za umiruće i očajnički usamljene…
Uskrs nas obavezuje da usmerimo pažnju na ono što se dešava oko nas i blizu nas. Da na trenutak osvetlimo blato i maglu, stid i sram, poštenje i pokvarenost zajedničke stvarnosti.
I izmorenim srcem nade pogledamo u sutra.
