Pretposlednjeg dana marta, predsednik Hrvatske Zoran Milanović konstatovao je da su „političke izjave i postupci predsednika Srbije Aleksandra Vučića“ poslednjih dana i nedelja „u suprotnosti s ciljem Procesa Brdo-Brioni“, budući da dijalog balkanskih država nije moguć ako jedna strana „ugrožava međudržavne odnose, mir i stabilnost na području Jugoistočne Evrope“. S obzirom na to, rekao je, pozivnica za predsednika Srbije na sastanak u maju više ne važi.
Niska Vučićevih spornih tvrdnji je podugačka. Recimo, pred kameramaRTS-a je rekaoda „nema šta Hrvatska nije uradila da sruši Srbiju“, sipao je optužbe na račun „blokadnih kuharica“, te Tonina Picule, izaslanika Evropskog parlamenta za Srbiju, i potpaljivao bojazni zbog mogućih oružanih sukoba na Balkanskom poluostrvu… samo da bi ih potom umirivanjem gasio.
Često pomene i da su se Priština, Tirana i Zagreb vojnotehničkim sporazumom udružili protiv Srbije, ali prećuti da su Srbija i Hrvatska 2010. potpisale sličan sporazum koji je i dalje na snazi.
I, dok postoje tumačenja da predsednik Srbije pribegava svemu što bi mobilisalo njegove ne naročito entuzijastične pristalice uoči neraspisanih parlamentarnih izbora, delovi hrvatske javnosti Milanovićevu odluku vide kao podilaženje tamošnjem glasačkom telu, sve više desno opredeljenom.
Politički konsultant Aleksandar Musić za Radar kaže da se u Hrvatskoj, članici EU i NATO, dešavanja u Srbiji uistinu retko i površno prate, uključujući i studentsko-građanske proteste, kao i brojna pominjanja Hrvatske u negativnom kontekstu. Ipak…
„Milanovića kao političara karakteriziraju upravljačka nesposobnost i retorička sposobnost. Ima dobar politički instinkt koji ga je vratio u politički život 2020. godine. Tako je u svom prvom mandatu, podilazeći masama, kritički načinjao temu korone, sada kritizira Izrael i oštrije reagira na Vučića. Očito je vidio priliku, povukao potez, dobio nešto bodova i – zanimljivo – brzo završio s tom temom. Pretpostavljam da je inkasirao neke simpatije, a nije htio stvoriti trakavicu“, kaže naš sagovornik.
S druge strane, dodaje on, hrvatska vlada Vučića najvećim delom ignoriše. Delom jer je van matice zanimaju samo EU i hrvatski živalj u Federaciji BiH, a delom jer shvata da žešći tonovi predsedniku Srbije daju obilje „očajnički potrebnog antihrvatskog benzina na otprije pripremljenu vatru“…
Dva entiteta, mnogo problema
Slučajno ili ne, tri dana nakon Milanovićeve odluke – koju je donekle amortizovala predsednica Slovenije Nataša Pirc Musar, kopredsedavajuća procesa, ponudivši alternativne lokacije za sastanak – Vučić se sastao s Miloradom Dodikom. Jeste njemu Ustavni sud u Sarajevu zabranio bavljenje politikom na šest godina, uz propisivanje jednogodišnje zatvorske kazne, zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika Kristijana Šmita, ali s obzirom na proisteklu političku krizu u Republici Srpskoj, pozvanijeg sagovornika od bivšeg predsednika entiteta i srpskog člana Predsedništva BiH nema. Naročito kad se pročita tema sastanka – „važni problemi Srba u regionu“.
Hrvatska vlada očito shvata da bilo kakvi žešći tonovi iz Hrvatske Vučićevom režimu samo daju obilje očajnički potrebnog antihrvatskog benzina na ranije pripremljenu vatru
Aleksandar Musić
Samu presudu Dodiku Vučić je onomad okarakterisao kao neprihvatljivu i „usmerenu protiv celog srpskog naroda“. Mnogi u Sarajevu su ovakvu procenu tumačili kao mešanje u unutrašnje stvari komšijske zemlje, a naročito Denis Bećirović, bošnjački član Predsedništva.
Svega pola godine kasnije, dvojica lidera nisu govorila o brojnim potpisanim, zaboravljenim deklaracijama o nacionalnoj ugroženosti, ali jesu o vojnom sporazumu Prištine, Tirane i Zagreba, te o „situaciji u BiH“, kako piše u objavi na Vučićevom nalogu na Instagramu. Ne i na Dodikovom.
Tokom cele prošle godine, kada su studenti i građani srušili otporan mit o nepomirljivosti Sandžaka i ostatka Srbije, kestenje iz vatre je u ime zvaničnog Beograda vadio Usame Zukorlić, lider Stranke pravde i pomirenja i ministar za pomirenje, regionalnu saradnju i društvenu stabilnost. U poseti Sarajevu govorio je o neophodnosti poboljšanja odnosa Beograda i glavnog grada BiH, a tvrdnju je ponovio na prvim konsultacijama predsednika Srbije i predstavnika parlamentarnih partija, o raspisivanju vanrednih izbora. S druge strane, čini se da predsednik Srbije saradnju sa Federacijom često poistovećuje s ponavljanjem da je Dejtonski sporazum neupitan. Sve više od toga, suvišno je.
Recimo, u septembru 2025. je u govoru pred Ujedinjenim nacijama ukazao da iz Federacije BiH stižu „laži i optužbe“ koje se koriste za „obračun s legitimnim predstavnicima srpskog naroda“. Nije jasno da li je mislio na Dodika ili na sebe, budući da je dobar deo prošle godine poricao opskurne optužbe da je bio „čovek za vezu“ za potrebe morbidnog safarija po Sarajevu pod opsadom. Što, ruku na srce, ne bi morao da radi da nije neko vreme proveo na Palama kao Šešeljev operativac.
Mnogi u Sarajevu su Vučićeve reči da je presuda Dodiku „usmerena protiv celog srpskog naroda“ videli kao mešanje u unutrašnje stvari komšijske zemlje, a naročito Denis Bećirović, bošnjački član Predsedništva BiH
U januaru 2026. godine je iz Trebinja poručio da će Srbija nastaviti da pomaže projekte u RS, kao i da je htela da pomaže i Federaciju, koja je odbila pruženu ruku. Pitaju se ljudi zašto…
Slučaj Crne Gore
Možda i najkompleksniji odnosi odvijaju se na relaciji Srbije i Crne Gore. U oktobru prošle godine, pojedini tamošnji političari optužili su Vučića da se potpaljivanjem antiturskih demonstracija obračunava sa zvaničnom Ankarom zbog prodaje dronova Kosovu. Deluje – neosnovano, ali dovoljno za potonju razmenu grubosti. Jer, dva meseca kasnije, na pitanje novinara TV Prva o otvaranju klastera 3, Vučić je uspeo da ne kaže mnogo toga novog, ali i da odgovori zvaničnoj Podgorici, rekavši da „neće da glumi Crnu Goru i dodvorava se Hrvatskoj“.
Svaki iskorak Crne Gore ka EU se u zvaničnoj Srbiji doživljava kao nepodnošljiv politički izazov, a neretko i kao direktan udar na sopstveni uticaj u regionu. Problem je što se to ne zadržava samo na retorici
Daliborka Uljarević
Za razliku od Hrvatske i Federacije BiH, sastavni deo crnogorskog političkog života čine i političari koji se hvale bliskim odnosima s predsednikom Srbije, i koji se, kada ustreba, stavljaju u pogon njegove mašinerije, gostujući po manifestacijama naprednjaka. Nekada je to bio Andrija Mandić, lider Nove srpske demokratije i aktuelni predsednik Skupštine Crne Gore. Sada barjak SNS-a u Crnoj Gori nosi nekadašnji Mandićev koalicioni partner Milan Knežević, predsednik Demokratske narodne partije Crne Gore i narodni poslanik. Ipak, kaže za Radar Daliborka Uljarević iz Centra za građansko obrazovanje,malo ko u susednoj zemlji ne vidi obojicu kao produžene ruke zvaničnog Beograda.
Prema rečima naše sagovornice, njihovo delovanje u kontekstu stanja demokratije u Srbiji ne može da ima pozitivan efekat na demokratizaciju i evropeizaciju Crne Gore, zemlje Zapadnog Balkana čije se članstvo u EU nazire u 2028. godini. Negativni efekat reflektuje se na unutrašnja identitetska pitanja, ali i na spoljnopolitičko usmerenje države. Kaže da se uticaj ostvaruje i preko sve radikalnije Srpske pravoslavne crkve, ali i medija i povezanih institucionalnih struktura.
„Nema sumnje da se svaki iskorak Crne Gore ka EU u zvaničnoj Srbiji doživljava kao nepodnošljiv politički izazov, a nerijetko i kao direktan udar na sopstveni uticaj u regionu. Problem je što se to ne zadržava samo na retorici, koja pritom ostaje bez adekvatnog i artikulisanog odgovora vlasti u Crnoj Gori. Ilustrativan primjer je pokušaj ’regionalizacije‘ lokalnog pitanja izgradnje kolektora u Botunu, koje zvanični Beograd diže na nivo šire političke teme, samo zato što se radi o projektu od značaja za ispunjavanje obaveza Crne Gore u procesu evropskih integracija, posebno u oblasti zaštite životne sredine“, predočava Uljarević, uz opasku da ne treba zanemariti ni niz pitanja koja su, smatra se pod pritiskom Srbije, doprinela pogoršanju odnosa Crne Gore sa Hrvatskom, BiH i Kosovom.
Pa opet, CGO je s Institutom DAMAR u decembru sproveo istraživanje prema čijim rezultatima 54,4 odsto građana Crne Gore Vučića vidi kao problem za Srbiju i region, dok ga svega 15,4 odsto percipira kao velikog državnika. Taj procenat je niži od zbirne podrške partijama koje afirmišu njegovu politiku u Crnoj Gori. Uz to, manje od trećine građana srpske nacionalnosti u Crnoj Gori ima pozitivan stav o Vučiću, dok je 30,12 odsto ispitanih reklo da nema izražen stav, što najčešće ukazuje na – izraženu ambivalenciju.
