Nisam srećan sa ovim naslovom. Ofucan je, prost, trivijalan, bez sposobnosti da izazove bilo kakav osećaj zapitanosti, skrojen da rezonuje sa najprostijim humorom. Ali šta da radim, nekako mi je upravo ta rečenica na pameti nakon održanih izbora u deset lokalnih samouprava u Srbiji. Da ne bude zabune, svaka čast svakom ko je na njima učestvovao nasuprot vladajuće stranke. Svaka čast svima koji su u tu svrhu koristili svoje aktivno i pasivno biračko pravo. Nijednog momenta se ne sme potceniti njihov rezultat! Aktivnost, zalaganje, napor, a neretko i žrtva tih ljudi je za svako poštovanje! I više od toga, njihovo delanje moralo bi biti motiv za sve one koji žele da lično doprinesu promeni vlasti u Srbiji.
Ali, da li se njihovi izborni rezultati mogu smatrati uspehom? Kao i uvek, odgovor na to pitanje zavisi od tzv. ugla posmatranja. Ako se on određuje u odnosu na karakteristike i mogućnosti političkog oponenta, nameće se nekoliko pitanja: Koje političke ideje baštini SNS? Kakvim resursima raspolaže? Kako je organizovan?
Dve dominantne ideje (upitno je da li su političke) koje su ugrađene u same postulate funkcionisanja SNS-a, predstavljaju stare, dobro poznate ideje koje su psihološki, pa i sociološki, dobro ukorenjene i opšte prepoznatljive.
Društveni „lanci ishrane“
Prva od njih je mala, prezira vredna, ali dobro poznata ideja koja na jednostavan i jasan način komunicira sa ljudskom prirodom, bilo da se radi o čoveku najvišeg nivoa obrazovanja (npr. univerzitetskom profesoru) ili o čoveku bez ikakvog formalnog obrazovanja. Ona, takođe podjednako ubedljivo, komunicira sa ljudima dobrog ili odličnog imovinskog stanja kao i sa socijalno ugroženima. Ova ideja, nepodobna za ideologiju (možda sam ovde u velikoj zabludi!), je ideja lične koristi. Po svojoj prirodi izrazito je koruptivna a njena koruptivnost je često dobro skrivena u doživljaju lične vrednosti i očekivane zasluge. Ta „ličnost“ u njoj je đavolja rabota. Ona joj dozvoljava različita opravdanja i narative. U tom smislu, ljudi je, prema potrebi i situaciji, različito i nazivaju: egzistencija, radno mesto, posao, prihod, sinekura, profesura, subvencija, dozvola, projekat, uloga, unapređenje, finansiranje, participiranje, budžetiranje, napredovanje, usavršavanje, svakojako izbegavanje, zvanje, školovanje, letovanje, zimovanje, egzotično putovanje, i tako redom, svakom prema ličnim afinitetima i kapacitetima.
Država je najveći poslodavac, država je najveći investitor – država te hrani, država te školuje, država te leči, sve su to ustaljeni stereotipi prisutni u značajnom delu našeg društva, a za veliki broj glasača ove tvrdnje predstavljaju njihovu stvarnost
Svakom prema odgovarajućem „kulturološkom obrascu!“ U svom najgorem obliku ova ideja se materijalizuje zauzimanjem više predatorske pozicije u okviru nekog od raznih društvenih „lanaca ishrane“, odnosno u manifestaciji moći i privilegija koje iz toga proizilaze, uključujući i pravo na insignije koje odgovaraju stečenoj društvenoj poziciji. Ideja lične koristi je toliko prihvaćena u narodu da je svoje mesto našla i u izreci: „Ko nije za sebe, nije ni za drugog.“ Da ne pominjemo navodnu anegdotu kada ostareli seljak objašnjava opozicionom političaru u predizbornoj kampanji kako će on, seljak, za njega svakako da glasa kad on, opozicionar, dođe na vlast. Kvaka 22!
Kult ličnosti
Druga ideja koju SNS eksploatiše je takođe vrlo prepoznatljiva i čoveku prijemčiva. Njeno istorijsko prisustvo je toliko značajno da je postala deo „kolektivno nesvesnog“. Ona je, kao takva, potpuno neizbežna, prisutna čak i u svojoj negaciji (potreba za njenom negacijom zapravo govori o potrebi za samom idejom), prisutna bez obzira na različite društveno-političke, ekonomske i istorijske kontekste. To je ideja proroka i mesije – ideja posrednika koji donosi mir i pravdu, kako se ona čita u religijskom ključu (a koliko je samo taj ključ prisutan u našoj stvarnosti!), odnosno ideja lidera kako se ona čita u savremenom političko – menadžerskom ključu. SNS ovu ideju hipertrofira i eksploatiše u njenom ekstremnom obliku stvarajući zapravo kult ličnosti.
Obe ove ideje, a pogotovu prva od njih, su toliko zavodljive, prodorne i komunikativne da lako bivaju usvojene čak i od strane ljudi sa povećanim stepenom pažnje, ljudi koji su sposobni za racionalno rasuđivanje i od kojih bi se mogle očekivati drugačije odluke, ljudi koji suštinski ne pripadaju SNS-u. Ponavljam, đavo ovde drema u narativu.
Resursi na raspolaganju SNS-u su brojni i u nekim svojim aspektima neograničeni, jer nije samo SNS učesnik na izborima već na izborima učestvuje, u njihovo ime i za njihov račun, čitav državni aparat. Nesposobnost da se razdvoji stranka na vlasti od države predstavlja urođenu patologiju našeg društva i političkog sistema.
Država je, dakle, legitimni plen stranke/stranaka na vlasti i tu ne može biti razlike u interesima – njihov interes mora biti i interes države. Pobednik na izborima dobija sve! Otuda ne čudi lakoća nepostojanja institucija
Država je najveći poslodavac, država je največi investitor – država te hrani, država te školuje, država te leči, sve su to ustaljeni stereotipi prisutni u značajnom delu našeg društva, a za veliki broj glasača ove tvrdnje predstavljaju njihovu stvarnost. Od takvih se očekuje odgovarajuća „zahvalnost“ inače države za njih više neće biti. Socijaldemokratska ideja u lokalnoj izvedbi!
Država je, dakle, legitimni plen stranke/stranaka na vlasti i tu ne može biti razlike u interesima – njihov interes mora biti i interes države. Pobednik na izborima dobija sve!
Glavni resurs SNS-a je država!
Otuda ne čudi lakoća nepostojanja institucija i njihovo nepodnošljivo pristajanje na to. Otuda ne čudi uloga policije u izbornom procesu. Ne može se na izborima pobediti sopstvena država, tako nešto, je l’, nije ljudski, a nije ni logički ispravno. Dakle, glavni resurs SNS-a jeste sama država!
SNS raspolaže i nekim drugim resursima – „ljudskim kapitalom“ pod kapuljačama bez lica. Ništa novo, ništa što već nije viđeno u istoriji, kao i u postojećim državama bez civilizacijskih ambicija. Kako se ovo korišćenje državnih i drugih resursa finansira forenzičko je pitanje. Izgleda da postoji određena netransparentnost u tom pogledu. Međutim, ko je zabrinut za izvore finansiranja neka samo pretvori tone u kilograme i pomnoži sa tržišnom vrednošću. Naime, poznata je sumnja da se robne rezerve već godinama zloupotrebljavaju.
Na kraju, dolazimo do pitanja organizacije. Politički akteri koji pretenduju da pobede SNS moraju da shvate da je jedina svrha postojanja te stranke da obezbedi pobedu na izborima. Pri tome, nije u pitanju obezbeđivanje političkih uslova za izbornu pobedu već isključivo organizacionih. SNS zapravo i nije politička organizacija, ona sa politikom malo veze ima, u njoj se politička pitanja ne razmatraju (svakako ne suštinski), niti se u njoj donose političke odluke, odnosno one se donose samo formalno. SNS predstavlja neku vrstu piramidalne šeme gde članstvo iz donjeg dela te šeme mora stalno da isporučuje u skladu sa zahtevima malobrojnog članstva iz gornjeg dela šeme, a sve u izgledu neke koristi koja im je obećana ili koju sami anticipiraju. Naravno, krajnji cilj je pomeranje na gore u toj piramidalnoj šemi jer je život gore lakši. Dakle, aktivnost je tu neprestana. Ona, pre svega, podrazumeva održavanje njihovog biračkog tela, njihove biračke baze kako se to nekada govorilo.
Udaljavanje od zakonitosti
Formula je vrlo jednostavna ali radno intenzivna. Potrebno je stalno biti u kontaktu sa svojim biračima, neprekidno im predočavati jednostavne poruke sa jasnim razgraničenjem dobrog i lošeg, crnog i belog, straha i nade (jer poruka ne služi razmišljanju već emocionalnom povezivanju): sa nama vam je život lakši, bez nas je teži; oni su loši, mi smo dobri. Bitno je samo stići do emocije konzumenta, ništa više. Dakle, nema tu neke pameti, samo rad, kontinuitet i po neki poklončić. Znači to ljudima! Ako ne verujete, obratite pažnju na sadržinu komercijalnih reklamnih poruka kojima ste svakodnevno izloženi u medijima, videćete da se računa na prosečno nizak nivo rasuđivanja savremenog konzumenta. Na kraju, sve to svakodnevno radi i On na medijima. Ako može On na medijima, pored toliko svojih obaveza i odgovornosti, može i članstvo na kućnim pragovima birača. Neposredno pred izbore i tokom izbora zadaci se usložnjavaju i od zakona sve više udaljavaju.
SNS jeste u padu ali je taj pad, u odnosu na parlamentarne izbore održane 2023. godine, daleko od dramatičnog. On je značajno veći kada se uporedi sa rezultatima lokalnih izbora iz 2022. godine
Dakle, ako se ugao posmatranja odredi u kontekstu svega do sada navedenog, izborni rezultati protivnika vlasti na ovim lokalnim izborima su odlični. Došlo je do povećanja izlaznosti birača, oni su na nekoliko mesta u izjednačenoj poziciji sa SNS-om, na ostalim mestima su osvojili solidne procente. Uhu godi kada čuje da se radi o procesu koji će tek dati svoje rezultate, kada čuje da će SNS nastaviti da pada, da nema kapacitete da na maliciozan način obezbedi održavanje parlamentarnih izbora, te da je pobeda studentske liste na njima gotovo izvesna.
Oprez prilikom analiza
Međutim, ako se rezultati održanih lokalnih izbora sagledaju iz perspektive opšte prihvaćenog narativa da je u Srbiji došlo do „tektonskih“ promena u biračkom telu, da je Srbija „probuđena“, da se dešavaju do sada neviđene stvari i gotovo biblijske scene itd, dakle, ako se u tom kontekstu sagledaju izborni rezultati, javlja se potreba za oprezom. SNS jeste u padu ali je taj pad, u odnosu na parlamentarne izbore održane 2023. godine, daleko od dramatičnog. On je značajno veći kada se uporedi sa rezultatima lokalnih izbora iz 2022. godine. Primera radi u Aranđelovcu pad u izbornom rezultatu SNS-a, u poređenju sa rezultatima lokalnih izbora iz 2022. godine, iznosi 22,21 odsto, dok u poređenju sa rezultatima parlamentarnih izbora iz 2023. godine iznosi 5,40 odsto.
Dakle, uz sve ograde i rezerve u pogledu reprezentativnosti uzorka i primenjenih metodologija, ne može se pobeći utisku da bi ovi lokalni izbori mogli ukazati na to da se proces opadanja biračkog tela SNS-a zapravo nalazi u svojoj završnoj fazi te da je očekivanje njegovog daljeg značajnog pada upitno. Da li je realno očekivati dalji značajan rast broja birača na strani protivnika SNS-a teže je pitanje. Uzimajući u obzir da su održani lokalni izbori od strane birača bili percepirani iznad njihovog lokalnog karaktera (kako od strane birača protivnika SNS-a, tako i od strane birača SNS-a) te da je izlaznost na njima bila značajna, čini se opravdanim oprez u vezi sa raspoloživosti novih, dodatnih birača, na sledećim parlamentarnim izborima. U tom pogledu, pronalaženje načina kako do njih dopreti zahteva krajnje objektivno, neostrašćeno sagledavanje svih političkih aspekata koji bi tome mogli doprineti. U protivnom, sva je prilika da bi i parlamentarni izbori mogli da se završe slično ovim lokalnim – svi zadovoljni, SNS na vlasti.
