Tog utorka 31. marta 2026. u Beogradu policija je upala u Rektorat Beogradskog univerziteta. Novak Đoković je u Zenici na stadionu Bilino polje navijao za reprezentaciju Bosne i Hercegovine koja se plasirala na Svetsko prvenstvo. A operska diva Katarina Jovanović je ispred Rektorata koji je opasala policija, otpevala starogradsku pesmu Stanislava Biničkog Imam jednu želju u novom aranžmanu. I zbog toga joj je otkazan koncert u novosadskoj Matici srpskoj. Ova vlast se i tog 31. marta 2026. godine upisala u istoriju beščašća.
Beogradski univerzitet su tokom Drugog svetskog rata okupirali Nemci, ali nema podataka da je posle rata policija upadala u Rektorat kao što je to uradila tog 31. marta. Čak je i tokom velikih studentskih demonstracija 1968. Rektorat je bio mesto slobode. Katarina Jovanović danas za Radar svedoči:
„Sve je u redu kada znate ko su ti ljudi koji su zauzeli Rektorat. Ali, ovde su bili ljudi bez oznaka, s maskama na licu, mislim da je čak neko fotografisao i policajca sa nanogvicom. Staje vam mozak od onoga što vidite pred sobom. Opasali su ulaz u Rektorat, a brojne koleginice, dekan Fakulteta dramskih umetnosti i ja stojimo ispred njih. Pokušavam da im se obratim koristeći svoj smisao za humor: `Ne možete gospodo ovde da se upišete na fakultet, treba prvo da polažete prijemni ispit a ne možete da polažete prijemni ako niste završili srednju školu. Možda, ako skinete uniforme i pređete na našu stranu, budemo malo blaži prema vama na prijemnom ispitu, mada, ne verujem…` I tako ide igrokaz za koji oni nemaju nikakvog smisla. Sve to traje, dolaze ljudi, pridružuju nam se druge kolege i saborci. Došao je i Veran Matić, daje prsluk s oznakom press jednoj studentkinji s FDU koja fotografiše, ne bi li se zaštitila. Mada, videli smo da u Boru to Diniću nije pomoglo. Kao ni mnogim novinarima na Balkanu, u Srbiji posebno…“
Ti ljudi su studenta i novinara Lazara Dinića naterali u Timok, zverski tukli, polomili mu kosti na licu dok nije rekao Aca predsednik. Je l može neko to razume? Mene je sramota zbog njih
I, kako vam je palo na pamet da pevate čuvenu pesmu Stanislava Biničkog Imam jednu želju i posvetite je predsedniku Srbije?
Okrenem se u jednom trenutku profesorki TMF Ljubici Milović i kažem: Imaš neku želju? Pa da otpevaš nešto, kaže ona, i ja krenem: Imam jednu želju… Tu mi se pridruže sve kolege s Univerziteta, otkrijem da među njima ima dobrih pevača. I dok pevam, obuzima me inspiracija i počinje moja antistres reakcija. Kada je došlo na red ništa me ne boli, ja počnem: kada Vučić padne, ostaće nam naša zemlja, slobodna… i ne mogu dalje da se setim šta da kažem. Neko mi dobacuje lepa, i svi pevamo zajedno, svi izmišljano u tom trenutku. Javlja se nekakav viši duh zajedništva. Pritom je on dosta redak među intelektualcima kakvi su univerzitetski profesori. Jer, mi smo birani da budemo individualci, da budemo malo antiprotivni.
I onda sledi problematičan stih…
Pesma ide dalje. Kada Vučić padne, ostaće nam naša zemlja, slobodna i lepa, jer je on, najveći, zločinac na svetu. To je ono gde je persiflaža ispravan izraz da se iskoristi. To je izrugivanje, preuveličavanje, to je forma satiričnog osvrta na sopstvenu realnost. Pritom, samo da podsetim: nisam ja naoružana, nisam nigde upala, nego sam ja tu goloruki narod u obliku profesorke univerziteta. I pored mene još dvadeset golorukog naroda u obliku profesora univerziteta.
Mi ćemo biti jedna duboko ucveljena nacija kada ovi ljudi više ne budu na vlasti. Moraćemo mnogo da se potrudimo da se život vrati u normalu, da zaboravimo kako vojni kamp u kome se nalaze ljudi koji ne bi imali nikakav problem da nas ubiju, mi simpatično zovemo ćacilend
Je li vam, dok ste to pevali, palo na pamet da biste zbog toga mogli da ostanete bez koncerta u Matici srpskoj koji je bio zakazan za sutradan?
Mislim da je ta moja reakcija još jedna potvrda moje izrazite naivnosti, da ne kažem gluposti. Taj koncert u Matici je dogovoren posle mog koncerta 6. februara u Istorijskom muzeju Srbije, koji je izazavao veliko interesovanje, jer nikada takav program nije napravljen. Pevala sam kompozicije srpskih autora, od Josifa Marinkovića do Koste Babića. On ima posebnu težinu za mene, jer je moja majka govorila da to moram da uradim, nažalost preminula je i nije čula taj resital.
Kao i sve što se devastira u ustanovama kulture, tako je i sa ovim otkazivanjem. S druge strane, imate ljude u tim ustanovama kulture koji poslednjim snagama brane, koliko mogu ono što treba sačuvati od ljudi na vlasti koji se ponašaju kao da sve počinje od njih. Kao što je nastrešnica pala i ubila 16 građana zbog nestručnosti i korupcije, tako je pala i na kulturu. Ali nije pala sada, ona pada više od dve decenije. Ne mogu da vam kažem koliko sam poruka podrške dobila od zaposlednih iz Matice srpske od kada se desilo otkazivanje.
Nikada ranije niste pevali u Matici, ovo je trebalo da bude prvi put?
Nisam, jer ja i nisam imala karijeru koja je van crne liste. Postoje samo četiri festivala u Srbiji na kojima sam učestvovala, a to su Bemus i Nomus, Tribina kompozitora i Festival „Isidora Žebeljan“. Nikada nisam pevala u Negotinu, ni u Nišu, ako ne računam nešto je Beograd organizovao u tom gradu. Da se razumemo, ja se ne žalim, ja sam vidljiva osoba sa ozbiljnom karijerom. Ne dobija se zvanje Viteza umetnosti i književnosti zato što ništa ne radite. Dugo, dugo nisam govorila. Jednom sam vašoj koleginici Tamari Skrozi uskratila komentar povodom neke važne teme, jer sam se bojala da time ne ugrozim svojim studentkinjama nastup u Narodnom pozorištu.
Ja i nisam imala karijeru koja je van crne liste. Postoje samo četiri festivala u Srbiji na kojima sam učestvovala, a to su Bemus i Nomus, Tribina kompozitora i Festival „Isidora Žebeljan“. Da se razumemo, ja se ne žalim, ja sam vidljiva osoba ozbiljnom karijerom. Ne dobija se zvanje Viteza umetnosti i književnosti zato što ništa ne radite
Liči li vam ovo na početak razvaljivanja Beogradskog univerziteta od strane vlasti?
Kada je polomljena vilica studentkinje Akademije umetnosti u Novom Sadu zbog lepljenja nalepnica, tada je pala vlada Miloša Vučevića. Naravno, jasno je da je svaka srpska vlada zapravo vlada Andrićevog venca. Tada sam imala nadu koja je trajala dva dana. Mislila sam da će promišljenijim, novim postavljenjima pokušati da amortizuju štetu koja je napravljena. A onda na čelo Ministarstva koje je odgovorno za mene dolazi Dejan Vuk Stanković, a ministar kulture je već Nebojša Selaković, i to su ozbiljno impresivni kapaciteti za dovođenje svega u potpuni besmisao. I jasno je da to više nije vlada već kaznena ekspedicija, a njihov glavni zadatak je uništenje Beogradskog univerziteta.
I kako s tim?
Posle takvog izbora ministra prosvete, mora da se uđe u konfrontaciju. Razumem da rektor mora da ide kod Macuta, i prošireni rektorski kolegijum mora da ide kod Macuta. Ali pobunjeni i slobodni univerziteti su napravljeni da vode otpor tom uništenju univerziteta. U svakom univerzitetskom centru u Srbiji postoji taj plamen borbe koji se održava. Tu mora da se napravi strategija koja ne sme da uključuje povlačenje. Studenti su tranzitorna kategorija, od njih se ne očekuje da brane Univerzitet, profesori treba i moraju da ga brane. Dekani, prodekani, zna se hijerarhija ko ”prvi gine” u borbi za odbranu Univerziteta. Ovo je borba na život i smrt univerziteta i samog tkiva države.
Unišavanje javnog obrazovanja je presecanje kapaciteta za socijalnu mobilnost. Kada uništiš državni univerzitet, uništio si mogućnost rudaru i zemljoradniku da svoje vredno i pametno dete pošalje na studije
Unišavanje javnog obrazovanja je presecanje kapaciteta za socijalnu mobilnost. Kada uništiš državni univerzitet, uništio si mogućnost rudaru i zemljoradniku da svoje vredno i pametno dete pošalje na studije. Ti hoćeš da privatizuješ sve fakultete, da oduzmeš ljudima mogućnost da im deca besplatno studiraju.
To je protiv Ustava Srbije…
Naravno, javno obrazovanje je kategorija koja se nalazi u našem Ustavu. Kada ministar prosvete na televiziji govori da je znanje roba i da ko ga želi ima da plati za to znanje, on direktno krši Ustav Srbije. I to treba ponavljati. Ako ćutimo, ako ne želimo da se konfrontiramo, oni će nastaviti s lažima i kršenjem zakona. Kad se usprotivimo, znamo šta nas čeka. Nad čestitim ljudima koji bi bili čisti i korisni u političkom delovanju, vrši se informerizacija. Informerizacija je obrnut proces od alhemije. Alhemija gvožđe pretvara u zlato, informerizacija zlato pretvara u fekalije. Informerizacija je ovo što se meni danas dešava. Dođu nepoznati, nestručni, neobrazovani ljudi i bace na tebe nevidljivu smesu besmisla. Zato mi se jako dopada ovo što je koleginica Riznić kazala: „Igraću kolo kada vas budu vodili na suđenje.“
A znate da neće…
Naravno da niko neće igrati kolo i da je ta njena izjava onaj isti satirični trenutak kao moja pesma Imam jednu želju. Nema igranja kola, nema radovanja, mi ćemo biti jedna duboko ucveljena nacija kada ovi ljudi više ne budu na vlasti. Moraćemo mnogo, mnogo da se potrudimo da se život vrati u normalu, da zaboravimo kako vojni kamp u kome se nalaze ljudi koji ne bi imali nikakav problem da nas ubiju, mi simpatično zovemo Ćacilend.
U svakom univerzitetskom centru u Srbiji postoji taj plamen borbe koji se održava. Tu mora da se napravi strategija koja ne sme da uključuje povlačenje. Studenti su tranzitorna kategorija, od njih se ne očekuje da brane Univerzitet, profesori treba i moraju da ga brane
Mi smo danas čuli neke visoke zvaničnike i zvaničnice kako se nestručno bave ocenjivanjem mog pevanja. Na njihovu žalost, postojimo mi koji možemo da svedočimo, kako su svi ti ljudi koji su postali neljudi, nekada zaista bili samo obični ljudi. Nesnađeni, ovakvi, onakvi, kao što smo svi, ali su drastično zaokrenuli ka služenju nekome i nečemu. Pre svega gazdi koji je napravio mašinu za štancovanje korupcije. I ako ukloni jedan šraf iz te mašine, cela mašina mu se raspada. Uz to, on računa na to da smo mi nesposobni da radimo ono što je on radio u Boru, u Kuli, u Bajinoj Bašti, u Mionici, u Kosjeriću… Da dovodi ljude da biju druge ljude palicama, da im prete pištoljima. Ti ljudi su studenta i novinara Lazara Dinića naterali u Timok, zverski tukli, polomili mu kosti na licu dok nije rekao Aca predsednik. Je l može neko to razume? Mene je sramota zbog njih.
