Samo jedno je sigurno: Savo Manojlović, sa svojim pokretom Kreni-promeni, uspeo je da privuče ogromnu pažnju nakon što je najavio da će učestvovati na izborima 2. juna i pokušati da postane gradonačelnik Beograda. Nedovoljno, ipak, za odgovor na ključno pitanje: da li će zaista biti game changer (onaj ko menja rezultat igre), kao što veruje deo opozicione javnosti?
Ili je, ipak, konačnim ulaskom u arenu ponudio samo još jedan prilog tezi da se u Srbiji političke odluke donose u skladu sa ličnim i partijskim, a ne opštim interesom?
Velika želja da se u zemlji nešto promeni nije jedini razlog da Manojlovića deo javnosti doživi kao „neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“ – sve to posle odluke dela koalicije Srbija protiv nasilja i koalicije NADA da bojkotuju beogradske izbore (i još poneke lokalne, po principu „tu i tamo”), koja je mnogima zaličila na opoziciono samoubistvo.
Šta govori rejting
Da Manojlović ima dobar rejting među biračima istraživači odavno govore, samo što podatke na osnovu kojih to tvrde obično ne pokazuju. Jednu od retkih objavljenih anketa iz kojih se to vidi radila je agencija Spring insight januara 2022, ali na teritoriji cele Srbije (bez Kosova) a ne samo u Beogradu. Iz tog istraživanja se jasno vidi zašto je 38-godišnji Manojlović dobio status „dečka koji obećava“: birajući između više potencijalnih predsedničkih kandidata, uz mogućnost da se izjasne i za više ličnosti, ispitanici su Manojlovića, sa 15,2 posto „glasova“, tada smestili na četvrto mesto, iza Aleksandra Vučića (45,7), Branimira Nestorovića (23) i Milice Đurđević Stamenkovski (16,1). U leđa su mu gledali Marinika Tepić, Zdravko Ponoš, Boško Obradović, Miloš Jovanović…
Iz primera Milice Zavetnice, odlično plasirane u pomenutom istraživanju, jasno je, međutim, zašto je za utemeljeniji zaključak o Manojlovićevim izbornim šansama potrebno sačekati novo istraživanje, rađeno na osnovu aktuelne političke ponude. Zavetnici, naime, u decembru nisu uspeli da pređu izborni cenzus, uprkos ranije uočenom visokom rejtingu liderke. Mnogi su to objašnjavali nedovoljno izraženim opozicionim stavom u kampanji, što se za političkog debitanta koji je sada u fokusu, ne može reći: „Ako ikada kažem da treba sarađivati sa ovom vlašću, da treba spustiti tenzije, nemojte me poslušati“, rekao je Manojlović nakon što je obznanio odluku o ulasku u politiku.
Brisani prostor nastao odlukom o bojkotu kao nacrtan je za Manojlovića i Kreni-promeni: dobili su idealnu priliku da izmere snagu na terenu očišćenom od učesnika sa kojim, u dobroj meri, dele ciljnu grupu
Tako precizno predizborno pozicioniranje i očekuje se od čoveka koji očigledno dugoročno planira svoje aktivnosti. Ne govori o tome samo činjenica da je vođenje javnih kampanja izučavao u onlajn-školi Harvarda, nakon čega je, paralelno sa daljim radom na obrazovanju i karijeri, gradio ime i poznatost kroz brojne ekološke i druge akcije od interesa za građane. U atmosferi stalne potrage za novim licem u politici, pitanje kada misli da se politički aktivira, odavno mu je sledovalo u svakom medijskom intervjuu. I nikada mu se nije omaklo bilo kakvo suprotstavljanje takvom viđenju budućnosti: uvek je odgovarao nekom od varijacija na temu „još o tome ne razmišljam“.
Bilo je, takođe, razloga i za zaključak da su mu u planiranju političke karijere ambicije prvenstveno liderske: odbio je, recimo, da bude jedan od osnivača stranke Zdravka Ponoša, a nije delovalo da među njima postoje bitne razlike u stavovima.
Brisani prostor
U delu javnosti procenjivalo se da se sprema za predsedničku kandidaturu 2027, ali je, pažljivijim posmatračima, već neko vreme bilo jasno da će se za veliki korak odlučiti ranije, pre nego što iščili pozitivan efekat akcija koje je vodio (protest protiv iskopavanja litijuma, recimo). I pre nego što se, eventualno, potvrdi da je Vučićeva tvrdnja da izbora neće biti do 2027, bila ozbiljna.
Njegov govor na protestu ispred RTS-a 13. aprila i video-klip napravljen nakon skupa, recimo, mnogo više su ličili na delatnost političara koji radi na svojoj popularnosti, nego na ponašanje aktiviste. Osim truda na uspostavljanju kontakta sa publikom, taj nastup su obeležila pominjanja brojnih „beogradskih” tema i lansiranje najave „velikih iznenađenja“.
Da su mu u planiranju političke karijere ambicije prvenstveno liderske pokazao je odbijanjem da bude jedan od osnivača stranke Zdravka Ponoša, iako nije delovalo da u stavovima postoje bitne razlike
Kada se pokazalo da Stranka slobode i pravde, Srbija centar i Zajedno neće učestvovati na beogradskim izborima, pojavio se brisani prostor kao nacrtan za Manojlovića i Kreni-promeni: dobili su idealnu priliku da izmere svoju snagu na terenu očišćenom od učesnika sa kojima, u dobroj meri, dele ciljnu grupu. Teško da se može zamisliti bolja odskočna daska za karijeru koja je nesumnjivo pripremana – i to, kako se veruje u političkim krugovima, uz neku vrstu podrške vladike Grigorija i grupe mlađih obrazovanih ljudi, poreklom sa obe strane Drine.
Tvrdnjom da je ključni problem Beograda apatija, Manojlović šalje poruku da namerava da „pokupi“ glasove apstinenata i nezadovoljnih postojećom ponudom, što raduje i njegove opozicione kolege koji učestvuju na izborima, pa zato priželjkuju veću izlaznost i poništavanje efekta (delimičnog) izbornog bojkota. Analitičari ocenjuju da novi politički faktor jednako može da računa na glasove nacionalno i građanski orijentisanih birača. Što više među njima bude dosadašnjih glasova stranke Dragana Đilasa, sudeći prema otrovnim strelicama razmenjivanim poslednjih meseci – Manojlović bi mogao biti zadovoljniji.
Kritičar opozicije
Nije sasvim jasno kako je do celog sukoba došlo – šira javnost primetila je da neki problem postoji nakon izjave Marinike Tepić, potpredsednice SSP-a Danasu krajem januara, da Manojlović koristi gotovo svaku priliku da napadne opoziciju, naročito Đilasa. Ocenila je i da je njegov stil uporediv sa „Vučićevim tabloidima i trbuhozborcima“ i da koristi priliku za „pljuckanje sa strane i nekakve ego-performanse“ dok je opozicija na meti neviđene hajke režima.
Bio je to odgovor na Manojlovićevu izjavu Novoj S, u kojoj je rekao da su „neki“ obećavali da će „određene liste“ imati više od 30 odsto na republičkim izborima i samostalno pobediti u Beogradu i kritikovao strategiju opozicije koja „ljude zove na ulice, a istovremeno ide u institucije“. Može se pretpostaviti i da je za ženu koja je odlučila da u borbi protiv izborne prevare štrajkuje glađu, posebno uvredljiva bila mačistička opaska o „nekome ko je gurnuo stranačke koleginice u štrajk glađu“. Da li je bilo nečeg iza svega toga i pre svega toga? Ne znamo.
Sa stanovišta interesa običnih građana, važno je da li će Manojlović i njegova organizacija koja okuplja veliki broj mladih aktivista, značajno doprineti razbijanju političko-poslovnog monopola koji davi Srbiju
A nije, verovatno, ni naročito bitno. Sa stanovišta interesa običnih građana važno je da li će Manojlović i njegova organizacija koja okuplja veliki broj mladih aktivista, značajno doprineti razbijanju političko-poslovnog monopola koji davi Srbiju. Jednu priliku je, izgleda, već propustio, sudeći prema pitanju koje mu je uputio Đorđe Vukadinović – zašto odluku o izlasku na izbore nije doneo u novembru ili decembru prošle godine, „kada se igralo u procenat-dva“?
Nastavak Vukadinovićeve analize bio je pesimističan, a nekako je lepše da se tekst o novom početku završi optimističkim detaljima: osim aktivističke karijere i dobrog pravničkog obrazovanja, Manojlović u politiku ulazi opremljen još jednim, u toj delatnosti korisnim, kvalitetom – talentom za glumu. Kao student druge godine prava, proverio je to na prijemnom ispitu za glumu, gde je, kaže, ušao u uži krug od 15 kandidata.
