Šta je sreća u Abidžanu, u Obali Slonovače?
To je, recimo, kada porodica malom Janu kupi lažni dres Mančester junajteda. Jan obožava Kristijana Ronalda, pa na leđima markerom napiše njegovo ime i broj sedam, pod kojim se Portugalac proslavio. Smešna su ta slova, nejednaka i kriva. Nejednakosti u Abidžanu ima mnogo, ali ljubav koja sa tog dresa zrači ne bi mogla da bude ispravnija – i ona porodična i ona prema fudbalu.
Jan je u Abidžanu gledao kako u kući spava dvadeset petoro ljudi. Osetio je i glad, barem onda kada je imao devet godina, kada ga je igra odvela u daleku školu fudbala, čak tamo kod granice sa Ganom. Morao je da sa drugim malim pikačima lopte smisli mangupluk koji su nazvali „pljačka banke“. Otišli bi u radnju, dvojica bi zagovarala prodavca, a ostalih osamnaest bi zbrisalo sa maznutim krompirima. Nisu baš bili sveži ti krompiri, ali ukus im je bio neverovatan, tako je, italikom, kasnije pisao veliki Jan.
Šta je još sreća u Abidžanu, u Obali Slonovače?
To je, recimo, kada mali Jan dobije prve kopačke, pa spava sa njima. A još je dragocenije to što Jan ima sestru Roksan, koja i pre nego što te kopačke stignu zna da će njen brat biti najveći fudbaler na svetu. Njih dvoje i neko društvo na televizoru gledaju Kilijana Mbapea, a Roksan lakonski primećuje: „Dobar je, ali moj brat je bolji.“
Nije bilo lako to dokazati. Valjalo je otići mnogo dalje od one bakalnice. Jana su agenti vodili po Grčkoj, po Engleskoj, po Škotskoj, po Americi. Slušao je da je zaista dobar. Tako mu je rekao čak i Majkl Olise, ali niko nije hteo da mu ponudi ugovor. Naposletku mu je istekla viza i vratili su ga u Abidžan.
Šta još može da bude sreća u Abidžanu, u Obali Slonovače?
To je, recimo, kada Jan ima sa kim da plače. Kroz Roksanine suze blista inatna uverenost da je njen brat, bogamu, najbolji na svetu i da će svet to uskoro videti. „Sve jeste kada voliš“, rekao bi sada Božo Koprivica. Dve sedmice nakon Janovog 18. rođendana, u Abidžan stiže poziv iz Španije, iz FK Leganes. Klubu poput Leganesa nikada nije lako da opstane u Primeri, među alama poput Reala, Barselone, Atletika, i baš bi mu dobro došao jedan Jan.
Jan više nije mali. Nakon što ga je nekoliko meseci kalio među rezervistima, u trećoj španskoj ligi, Leganes krajem marta 2025. procenjuje da je Jan spreman. Spreman za to da izađe na megdan madridskom Realu, Realu sa istim onim Kilijanom Mbapeom koga je Roksan prkosno otpisala pred televizorom. Jan u igru ulazi sa klupe, još nije Kili-Jan, ali je Mbape dovoljno impresioniran da po završetku utakmice pristane na razmenu dresova. Nekada „Ronaldo“ krivim slovima, sada „Mbape“ perfektnom štampom. Jan je na pravom putu.
Nekoliko sedmica kasnije u Španiju stiže poziv iz Abidžana. Gomila poziva, zapravo. Jan je umoran, nervira se, pita se zašto ga porodica zove, pa već su se čuli…
Roksan je bila na žurci i neko joj je sipao nešto u piće. Imala je 15 godina.
***
Prošla je godina i nešto više, i Roksanin brat, Jan Diomande, 20. juna 2026. izlazi na teren Stadiona Toronto. Na grudima mu je grb sa razigranim i ponosnim slonom. Ponosan je jer je u dugom životu već hrabrio srca Ibrahima Bakajokoa, Salomona Kalua, Jaje Turea, Koloa Turea… Didijea Drogbe. I strašni, nezaustavljivi Drogba nekada je bio mali Didije iz Abidžana. Nema taj slon čega da se plaši, bez obzira na to što je u Torontu naspram njega Nemačka sa četiri trofeja prvaka sveta.
U tridesetom minutu Roksanin brat prodorom po levom krilu pomera mozak nekom nevažnom Nemcu i šalje odličnu loptu u peterac, gde je Amad Dijalo i Frank Kesije zajedničkim snagama ubacuju u gol. Bilo je, istina, u istoriji fudbala i elegantnijih završnica, ali svaka lopta u mreži vredi isto – 1:0 za Obalu Slonovače. Tako se završava poluvreme. A onda… Eh.
Na kraju crtanog filma What’s opera, doc?, koji kritičari mahom smatraju jednim od najboljih u istoriji animacije, Duško Dugouško ruši „četvrti zid“ i retorski pita gledaoce „Niste valjda očekivali srećan kraj u operi?“ Roksan i Jan Diomande su u Abidžanu sigurno gledali crtaće sa Duškom Dugouškom, jer uz njih rastu dobra deca. Tako su saznali da „hepiend“ načelno nije prikladan za operu, a nije ni za fudbal – jer onda na sceni ili na terenu ne bismo gledali život, već nekakav maloumni „blokbaster“. Zato se u Torontu, na početku drugog poluvremena, slon poigrava sa Nemcima, ali ne uspeva da im strpa još jedan gol. Umesto toga, prima jedan. U 90. minutu Simon Adingra, i sam dete Abidžana, ima savršenu šansu. Samo treba da izvede ono što je na treninzima izveo hiljadama puta. Ali – niste valjda očekivali srećan kraj u fudbalu? Adingra ne daje gol i zato ga daju Nemci, duboko u nadoknadi vremena.
***
Jan Diomande je o bolu iz Abidžana pisao za vebsajt Plejers tribjun jer nije mogao da govori. To je prvi razlog, ali postoji i dublji.
„Napisao sam ovo zato što želim da znaš da ću dati sve od sebe da bi živela. Postaraću se za to da svako zna tvoje ime. Ceo svet. Sve što činim na fudbalskom terenu, radim za tebe… Ne želim veliku kuću. Ne želim automobile. Samo želim da svu snagu uložim u fudbal; da svetu pokažem da je moja sestra bila u pravu.“
To nije ispovest, već zapovest koju je Jan Diomande dao sebi. Ali taj je veliki čovek u zanosu ljubavi i bola nešto prevideo. Već je uspeo. On i Roksan su već uspeli. Ne zato što je iza Jana fantastična sezona u dresu Lajpciga, pa sportski svet tvrdi da je Liverpul voljan da na sto tresne stotinu miliona evra kako bi ga doveo u svoje redove. Ne zbog tih efemernosti. Uspeli su kada su zajedno u Torontu ubacivali onu loptu u peterac jer taj je pas makar i na pola sata potresao fudbalski poredak, fudbalski svet. Na to je mislila Roksan kada je hrabrila Jana, na to da će njen brat biti veći od sveta i fudbala kakav smo ustrojili, kao što su pre i posle izvrsne akcije porodice Diomande Zelenortska ostrva bila veća od Španije, DR Kongo od Portugala, Iran od Belgije, Gana od Engleske. Uspeli su, makar i nesavršeno, kao simbol svih autsajdera na ovoj planeti, Roksan i Jan Diomande, ponos Abidžana i Obale Slonovače.
