Pre šest dana, Evropski pokret u Srbiji saopštio je da se, u skladu s ranijom ulogom posrednika u razgovorima proevropskih opozicionih partija, sa četiri organizacije dogovorio oko njihovog zajedničkog delanja u okviru Platforme za evropsku Srbiju. Pored Stranke za slobodu i pravdu, stranke SRCE i Solidarnosti Gorana Ješića, neformalno članstvo potvrdio je i Pokret slobodnih građana. Našeg današnjeg sagovornika, pravnika i predsednika Pokreta slobodnih gađana Pavla Grbovića, pitali smo šta to zajedničko nastupanje podrazumeva, naročito s obzirom na činjenicu da je deo javnosti očekivao širi spisak članica – ne one proevropske partije koje su odlučile da podrže studentsku listu, već one koje se o svom nastupu na i dalje neraspisanim izborima još nisu izjasnile…
„Platforma za Evropsku Srbiju je bazirana na jasnim kriterijumima koji i učesnicima i građanima i javnosti na nedvosmislen način ukazuju šta je politika oko koje se ti akteri okupljaju i šta od njih mogu da očekuju. To su izvesnost, sigurnost i odsustvo bilo kakvih kalkulacija kada je reč o evropskoj budućnosti Srbije. Format nije nastao tajnim dogovorima već na osnovu dokumenta koji je nastao pre nekoliko meseci i koji je jednako bio ponuđen svima koji su izrazili zainteresovanost da u tom formatu učestvuju. Ko nije i zašto nije želeo tu da ostane ili da se pridruži, nije pitanje za mene. Radi se o logičnom nastavku saradnje koja je započela u pogledu komunikacije sa evropskim institucijama, a koja je bila više nego uspešna. Sada je trenutak da se ta saradnja proširi i na terenu unutar naše zemlje. U životu nemate sto šansi da uradite nešto veliko, tako i u politici. Nama se gotovo iznenada ukazala šansa da nadoknadimo višedecenijski zaostatak i da konačno postanemo deo najuspešnijeg političkog projekta u istoriji civilizacije – EU. Da bismo tu šansu iskoristili, promena vlasti je neophodan, ali ne i dovoljan uslov. Moramo da znamo i šta ćemo i kuda nakon toga. I tu dolazimo do odgovornosti političkih stranaka. Neka se naljuti ko god hoće, ali mislim da nije dovoljno uzvikivati popularnu parolu, čekati da neko drugi završi posao i nadati se da će nas se sutra setiti kada se budu delile zasluge. O izbornim koalicijama ćemo govoriti kada izbori budu raspisani. PSG može da bude deo samo jasne političke alternative, dok nas neprirodni ad hoc savezi za preživljavanje i životarenje ne zanimaju“, kaže Grbović za Radar.
Pre mesec dana, rekli ste u intervjuu za Insajder da ideološki donekle srodna opozicija ne može da sebi dozvoli luksuz neizlaska u jednoj koloni. Da li smo danas bliži tom scenariju nego tad ili smo udaljeniji?
Baratamo pogrešnim pojmovima. Ne radi se ovde o ideološkom puritanizmu niti mi na tome insistiramo, radi se o strateškom usmerenju naše zemlje i po tom pitanju nema puno mesta za kompromis i međurešenja. Dakle, ili vidite Srbiju kao deo EU i zapadnog sveta ili ne vidite. Ne može pola od toga, ili tri četvrtine. Mi možemo da budemo ideološki različiti u mnogim pitanjima, recimo po pitanju ekonomije. Da li smo za više slobodnog tržišta, kao što PSG propagira, ili za veću socijalnu ulogu države, pa da tražimo neki balans koji će našim građanima doneti najviše koristi. To je suština Evrope koja je ideološko najraznovrsniji politički sistem, ali gde niko ne dovodi u pitanje temeljne vrednosti niti to da je upravo EU najbolji okvir za razvijanje države. I dalje verujem da će svi koji razumeju značaj trenutka na kraju biti na istoj strani i da neće biti rasipanja energije. Ne radi se ovde o cenzusu na izborima, to nijednog sekunda nije upitno, radi se o tome da moramo da učinimo sve što je do nas kako bi ideja koja nas okuplja dobila što širu podršku i relevantnost kako bismo sutra bili u poziciji da tu politiku sprovedemo u delo.
S obzirom na podozrivost spram EU čak i među nominalno proevropskim biračima, šta Platforma čija ste članica može da učini kako bi se nivo poverenja prema zvaničnom Briselu podigao, nevezano za izbore?
Nije naš posao da brinemo o ugledu EU u Srbiji, već je to posao kancelarije Delegacije EU u Srbiji. Naravno da nam nije svejedno kakav će biti rejting, ali to nije naša odgovornost. Usudio bih se da kažem nešto što će zvučati čudno: rejting EU u Srbiji nije loš. On je na granici čuda! Da nakon toliko godina jezive antievropske propagande režima i njihovih tabloida, uz primetnu dozu intertnosti solidnog dela birokratije, tu ideju podržava toliki broj ljudi, to samo svedoči o njenoj superiornosti. Naša uloga jeste da objasnimo zašto je EU dobra za nas i naš svakodnevni život. I kada se razveju tabloidne podvale kojima režim pravda svoju nesposobnost, građani iskazuju racionalne želje. Žele evropski ekonomski standard. Žele evropsku slobodu medija, evropski politički pluralizam. Žele regionalizaciju i decentralizaciju po evropskom modelu. Deca im odlaze u evropske države u potrazi za obrazovanjem, poslom i životnom srećom. Ništa od toga niti traže niti ima u Kini, Rusiji i sličnim sistemima. Živeti u Evropi u 21. veku znači živeti na najboljem mestu za život ikada do sada. Iz ugla poštenog čoveka, iracionalno je odupirati se takvom sistemu. Ali iz ugla duboko korumpiranog i kriminalizovanog sistema, bežanje od EU je najrazumnija politička odluka. Svako na kraju treba da donese odluku koja je njegova perspektiva.
Nama se gotovo iznenada ukazala šansa da nadoknadimo višedecenijski zaostatak i da konačno postanemo deo najuspešnijeg političkog projekta u istoriji civilizacije – EU. Da bismo tu šansu iskoristili, promena vlasti je neophodan, ali ne i dovoljan uslov
Veliki deo javnosti Srbije očekuje od EU i njenih tela da prema režimu u Srbiji zauzme oštriji stav. On se nedvosmisleno menja, ali i vlast prave sve štetnije faulove. Kako u tom smislu tumačite Merc-Makron non-pejper, naročito nakon čuvenog čarter-leta za Tivat?
Odnos Srbije sa EU nije jednosmerna ulica. Predugo smo žrtve sopstvenih iluzija da neko na ovom svetu ima moralnu obavezu da vodi računa o nama, bez svog interesa. Zabrinjavajuće je koliko ozbiljnijih ljudi doprinosi tom nerazumevanju. EU je zajednica vrednosti, ali i interesa. Evropski interes je ujedinjena Evropa i Evropa jedinstvene bezbednosne politike. Evropski interes je mir na Balkanu, a ruski je da dokaže kako Evropa nije sposobna to da sprovede. PSG veruje da se interes Srbije ukršta sa evropskim interesom i da je to najbolje za naše građane, a ne da budemo ruski ili bilo čiji pion za destabilizaciju. Ali ako mi kao država ili kao pobunjeno društvo nemamo jasan stav po ovom pitanju, nije racionalno da očekujemo podršku. Ne slažem se ni sa ocenom da „EU drži Vučića“, jer je to teška emotivna podvala. Oni su njega, a nažalost posledično i Srbiju, sveli na njima prihvatljivu meru. Nema napretka, nema mogućnosti da kontaminiraju njihovo okruženje. Sve što režim loše radi se notira i javno prezentuje, od rezolucija Evropskog parlamenta do izveštaja Evropske komisije, koji su svake godine sve oštriji i oštriji. Jasno im se stavlja do znanja da takvi ne mogu u njihovo društvo već da će sa njima sarađivati u granicama svojih interesa. To je nažalost pozicija Srbije danas. Da bi se ona promenila ne treba da se promeni EU, već vlast u Srbiji i njen pristup. Ali sigurno niko neće dobiti blanko podršku za nejasan stav po pitanju evropske budućnosti. Ono što možemo da očekujemo i na čemu treba da insistiramo jeste na dobijanju jasne poruke da evropske institucije neće prihvatiti izbore koji ne odražavaju stvarno raspoloženje građana već koji su obeleženi nasiljem i prevarama. Ali ne više od toga.
Ni meni se ne sviđaju brojne izjave evropskih birokrata, ali to ne znači da imamo taj luksuz da zbog njih menjamo strateški pravac. Pa ne idemo mi u EU zato što je Marta Kos dobar čovek, a Ursula fon der Lajen duhovita i zabavna, već zato što je to u našem političkom, bezbednosnom i ekonomskom interesu. Zato što svaka država koja je ušla u EU je danas bolja nego što je bila pre ulaska. Zato što se komesari i birokrate menjaju, a činjenica da je EU najuspešniji politički projekat i da nudi najbolji model za razvijanje države opstaje decenijama. I opstajaće i dalje. Ne zato što je bez mana i problema, takav sistem ne postoji, već zato što ima mehanizme da rešava probleme i prevazilazi prepreke. Merc–Makron non-pejper je upravo odraz spremnosti Evrope da sagleda i svoje interese i svoje greške i da pokuša da ubrza procese. To, trenutno, nema nikakve veze sa Srbijom. Ne postoji modalitet koji može ubrzati put onih koji nemaju političku volju.
Postoji li dovoljan reformski potencijal da vladajuća koalicija ipak napravi zaokret ka EU, makar i oportuno?
Ne, čak ni deklarativno. Da bi to uradili, moraju da ponište sebe. Da se odreknu laži, manipulacija, mitomanije, antievropske histerije, lažnog patriotizma, stvarne mržnje, medijskog mraka i ispiranja mozga ljudima. Ako se toga odreknu, šta im ostaje?
Ili vidite Srbiju kao deo EU i zapadnog sveta ili ne vidite. Ne može pola od toga, ili tri četvrtine
Istog dana kada je EPuS saopštio nastanak Platforme, VJT je saopštilo da je pokrenulo istragu o odgovornosti studenata za „simulaciju korišćenja ’zvučnog topa‘“ na protestu 15. marta prošle godine. Da li je ovo uvod u proglašenje studenata za terorističku organizaciju ili skretanje pažnje s mnoštva nagomilanih problema što će, kao i mnogo drugog, uskoro biti zaboravljeno pod pritiskom javnosti?
Ne verujem da će ići u pravcu zabrana, ali to svakako jeste pokušaj da se unese nova doza straha u redove pobunjenog društva. Može se očekivati da će biti hapšenja, progona i represije, kako bi se na primeru stvarnih ljudi pokazalo kako mogu da prođu oni koji su bili dovoljno hrabri da nastupaju javno. Biće to mučan period, ali verujem da neće proizvesti efekat kojem se vlast nada. Pokušaj konsolidacije režima se pokazao kao neuspešan. Svakog meseca, gotovo svake nedelje, sistem doživi neku vrstu kolapsa. Većina skorašnjih afera ili nije bila planirana, ili nisu računali da će proizvesti tako ozbiljne posledice kao što je bilo u slučaju Mrdićevih zakona ili slanja batinaša u Tivat. Deluje mi da je režim shvatio da ne može da zaustavi haos ali su rešili da pokušaju sami da ga kreiraju jer na taj način istima lakše upravljaju. I to će na trenutak zaseniti realne probleme, ali ih neće rešiti. Srbija je i dalje na evropskoj margini bez realnih izgleda da se odatle pomeri. Bezbednosne strukture su preduboko srasle sa kriminalom i posledice toga će se tek videti. Sistem je pukao po dubini i to se ne rešava fintama, flasterima i kozmetičkim intervencijama.
Nije li neobično da, s obzirom na podjarmljenost službi bezbednosti i gotovo celokupnog MUP-a, te prethodno curenje informacija sa studentskih plenuma, VJT nije ranije došao do dovoljno informacija za pokretanje istrage? I liči li vam ova usiljenost na onu kada je petoro vaših tadašnjih članova privedeno u Novom Sadu zbog navodnog rušenja ustavnog poretka?
Ne zna se šta je gore u tom slučaju. Da su sve izmislili i da lažu, što govori o monstruoznosti takvog režima ili da je sve to tačno što bi svedočilo epskoj nesposobnosti bezbednosnih službi. Zamislite da pođemo od druge pretpostavke, da je sve tačno. To bi značilo da desetak klinaca može da smisli, sprovede i medijski i međunarodno pokrije tako opsežnu i opasnu akciju, a da naše bezbednosne službe godinu i po dana o tome nemaju pojma. Šta bi tek bilo kada bi se neka ozbiljna sila ozbiljnije bavila Srbijom? Nije nemoguće zamisliti nesposobnost naših službi, jer podsetiću vas da su „Malčanskog berberina“ našli nakon dve nedelje u Malči, da su ubicu koji ima preko 70 godina uhapsili jer ga je nanjušio pas u selu, a da im je Uroš Blažić pobegao od Mladenovca do Kragujevca, dok je helikopter morao da se spusti jer nema goriva. Ali uprkos tome, ova naučna fantastika od scenarija je uvreda za inteligenciju. Kako god, to je još jedan dokaz zašto je preduslov bilo kakvih promena u Srbiji kompletna rekonstrukcija bezbednosnog sektora – glavnog kočničara svakog napretka i modernizacije već decenijama.
Da li vam ovakve reakcije vlasti pokazuju da se, u strahu, hvataju za svaku slamku spasa, ili se pak spremaju za finalne faze represije?
Nemam dilemu da bi režim sa neistomišljenicima najradije da se obračuna kao što se obračunavaju njihove kolege u Rusiji, Belorusiji ili Gruziji. Isto tako nemam dilemu da se to još uvek ne dešava u toj meri isključivo zbog naše političke i geografske bliskosti sa Evropom. Ali ono što uvek govorim evropskim partnerima jeste da situacija u Srbiji nije poput one u Gruziji, ali da je to razlog više za odlučniju reakciju. Jer za Srbiju još uvek nije prekasno. Kada se pređe granica i uđe u otvorenu diktaturu, tada može biti prekasno. Mi smo na ivici tog scenarija, ali još ima nade za nas.
Usudio bih se da kažem nešto što će zvučati čudno: rejting EU u Srbiji nije loš. On je na granici čuda! Da nakon toliko godina jezive antievropske propagande od strane režima i njihovih tabloida, uz primetnu dozu intertnosti solidnog dela birokratije, tu ideju podržava toliki broj ljudi, to samo svedoči o njenoj superiornosti
Prošle nedelje, održano je sedmo vanredno zasedanje Narodne skupštine, i nastavilo se danas. Od 32 tačke, najvažnije su, čini se, izmene i dopune pravosudnih zakona. I, dok vlasti tvrde da je Venecijanska komisija dala pozitivno mišljenje o Mrdićevim zakonima, šta kažete vi? Jer, čak i ako jeste, deluje da je šteta već načinjena?
Hvaliti se pozitivnim mišljenjem u ovoj situaciji je isto kao kada bi se neko nakon položenog popravnog ispita sam predložio za đaka generacije. Ti predlozi su na dnevnom redu zato što je vlast uradila katastrofalan posao u januaru, a sada kao uspeh žele da nam predstave da su napravili nešto što je manje katastrofalno. Suština prvobitnih zakona je bila da se oduzmu ovlašćenja od nekada lojalne Zagorke Dolovac i prenesu trenutno lojalnom Stefanoviću. Suština sadašnjih izmena jeste da se ništa suštinski ne promeni, da se ispunjavanje preporuka Venecijanske komisija maksimalno prolongira i samim tim obesmisli. Zato smo došli u nezabeleženu situaciju da tekst koji je pred nama nije istovetan onom koji je poslat njima. Opravdanje Ane Brnabić jeste da se prelazne odredbe pišu tek nakon što se utvrdi tekst zakona i da tu nema ničega prevarnog. Zamislite da se sa poslodavcem dogovorite o novom iznosu plate, a on sutra pred vas stavi ugovor po kom ćete taj iznos možda i dobiti, ali kroz dve ili tri godine. Da li biste se osećali prevareno?
Čak je i VST u JTOK uputio Irenu Bjeloš i Aleksandra Barca, tužitelje koji su se bavili medijski najviše ispraćenim slučajevima najviše korupcije, iako ih je prethodno sklonila. Kako to tumačite, kao naknadnu pamet članova ili potez u po njih bezbednim okolnostima?
Nema tu ni prethodne ni naknadne pameti, to su sve iznuđeni potezi. Režim sve vreme pleše po tankoj žici i igra igru nerava sa Evropom. Od EU su dobili jasne poruke, za napredak na evropskom putu neophodno je da se izmene Mrdićevi zakoni, formira REM, poštuje autonomija univerziteta i obezbede fer i slobodni izbori. Bez toga, nema evropske perspektive. Bez evropskih fondova i bez uključenosti u evropski politički prostor, nema perspektive ni za jednu zemlju na ovom kontinentu. Ne radi se samo i direktnim davanjima, već o tome što zemlja koja je izopštena je zemlja koju investitori izbegavaju. Zemlja koja je izopštena ne može da izvozi svoje proizvode, nema razvoja. Sa druge strane, ako režim zaista ispuni sve te zahteve, za njih nema političke budućnosti na vlasti. Slobodni mediji i slobodni izbori za sve njih znače slobodan pad sa vlasti, a za mnoge i pad u zatvor. Svesni tih činjenica, oni pokušavaju da nešto promene kako ne bi ostali izolovani, ali da to opet ne bude suštinske prirode kako ne bi doprineli svom porazu.
Ne idemo mi u EU zato što je Marta Kos dobar čovek, a Ursula fon der Lajen duhovita i zabavna, već zato što je to u našem političkom, bezbednosnom i ekonomskom interesu. Zato što svaka država koja je ušla u EU je danas bolja nego što je bila pre ulaska
Da li je moguće plasirati svoj program i predloge političkih rešenja u okolnostima u kojima za ispunjenje svakog od njih manje-više mora da se promeni – vlast?
Moguće je plasirati, makar u delu javnosti, ali je nemoguće implementirati bez promene vlasti. Potcenjujemo ljude, a one koji su građanski, proevropski orijentisani, već ozbiljno vređamo. Naravno da je prvi i osnovni preduslov smena režima i na svaki mogući način ćemo u tome učestvovati. Ali nije svejedno ni ko ni kako ni u kom pravcu će upravljati Srbijom nakon toga. Postoje ljudi kojima su ta pitanja važna i nepošteno je da ih ubeđujemo da je to nebitno kad nije tako. Stalno slušamo o tome kako treba da se pomiri građansko i nacionalno, a to se u praksi svodi na zahtev građanski opredeljenim akterima da se utišaju u pogledu svojih stavova, ali da budu još fleksibilniji po pitanju uvažavanja nacionalističkih politika. Ne može taj kompromis da se svede na samogašenje građanske Srbije dok se ne izređaju svi nacional-egzibicionisti sa svojim pokušajima da na bazi istih zabluda, iste mitomanije i iste iskrivljene percepcije stvarnosti, proizvedu drugačiji, za nas povoljniji ishod.
Nakon studentsko-građanskog protesta u maju, SNS je otkazao svoj najavljivani skup, da bi ga potom zakazao za 27. jun, gde će, ranije se šuškalo, predsednik Vučić saopštiti više detalja o izbornom programu i ličnim rešenjima naprednjačke liste. Šta očekujete od tog skupa i da li se on može gledati kao početak izborne kampanje vladajuće koalicije?
Oni su majstori grandioznih najava ničega. Očekujem festival lažnog patriotizma i još lažnijeg optimizma. Pokušaj da sami sebe ubede kako je sve u redu, uz malo loše muzike i nezdrave hrane. Izborna kampanja nikada nije ni prestajala, ostaje još da se odluče za koje izbore i kada. Ne volim da se bavim procenama, ali na osnovu poteza koji vuku, odvrtanja ludila u društvu na maksimum i najave populističkih ekonomskih mera, deluje da stvaraju podlogu za neke izbore koji bi mogli da uslede na jesen. Ali i ne mora da bude tako ako se u septembru proceni da brojevi nisu dovoljno dobri ili da sistem nije makar i privremeno dovoljno zategnut. Kako god bilo, mislim da će ishod zavisiti od spremnosti naše strane i treba da se fokusiramo na ono što možemo da uradimo, a ne na njihove psihološke igrice.
Kada režim gusla o odbrani nacionalnih interesa, nijedan ne ume da odgovori šta su i gde odbranili. Odbranili su slobodu i imovinu Milana Radoičića, a sve ostalo su ili izgubili ili žrtvovali. Evo, sada su se dosetili da mogu da odbrane Vojvodinu od nepostojećeg separatizma
Koju pozitivnu poruku ili narativ u moru problema vlast može da izvuče kao sredstvo mobilizacije?
Malo je šta pozitivno ostalo u naprednjačkim svetu, uz sve ove vašare i medijske fantazije. Svaki takav režim u poslednjoj fazi igra na istu kartu – ekstremni ekonomski populizam, surovo eksploatisanje siromašnih i nemoćnih i lažna odbrana države i nacije od nepostojećeg neprijatelja i pretnje. Srbija jeste ugrožena i njeni građani se suočavaju sa ozbiljnim bezbednosnim pretnjama, ali one ne dolaze spolja već iz srca sistema. Građani su ugroženi zbog srastanja policije i kriminala. Građani su ugroženi zbog toga što šef policije pokušava da osigura mir u gradu time što sarađuje sa kriminalcima umesto da ih hapsi. Režim na to nema odgovor, zato se u Skupštini gase mikrofoni. Kao što kada guslaju o odbrani „nacionalnih interesa“ nijedan ne ume da odgovori šta su i gde odbranili. Odbranili su slobodu i imovinu Milana Radoičića, a sve ostalo su ili izgubili ili žrtvovali. Evo, sada su se dosetili da mogu da odbrane Vojvodinu od nepostojećeg separatizma.
Koja je odgovornost i uloga opozicije, budući da je popularnost studentskog pokreta neupitna, što je pokazao i protest prošlog vikenda? I da li su studentska lista i opozicija – između kojih vlast često uspešno širi jaz – konkurencija, s obzirom na to da će, u slučaju zajedničke pobede na izborima, morati da sarađuju?
Studentski pokret ima i masovnost i popularnost i njima tu pomoć od stranaka nije potrebna. Imaće kandidate, imaće kontrolore, imaće mobilne timove. Ono što studentski pokret neće moći da ponudi, iz razumljivih razloga zbog njihove unutrašnje strukture, jeste jasna politika. I tu vidim ulogu političkih stranaka, da na odgovoran način, bez konfrontiranja sa studentskim pokretom, izađu sa tom ponudom i da budu komplementarna snaga koja će u sadejstvu sa njima razvlastiti režim. U svim istraživanjima, na svim događajima, na ulicama, srećem ljude koji žele takvu opciju. Srećem i one koji će sigurno glasati za studentsku listu, bilo opozicije ili ne. Sa druge strane, nisam sreo ni jednog jedinog čoveka koji je rekao da ako opozicija bude učestvovala, da on neće izaći na izbore. Zato mi nije jasna ta histerija, pogotovo kada je reč o proevropskim strankama. Samo u njihovom slučaju cenzus nije upitan, za sve druge opcije jeste. Samo u slučaju proevropskih stranaka se nijedne sekunde ne dovodi u pitanje rušenje režima i saradnja sa studentskom listom, za druge ne bih mogao da se zakunem, a za neke i bih, ali za to da bi bili na strani režima. Ali se samo proevropska opozicija secira, analizira, osporava, samo se njeno političko delovanje u delu javnosti smatra neoprostivim moralnim grehom. To je nepotrebno i pre svega štetno.
