Nisam Tolstoj, ali mogu da pogledam – tako bi se moglo sažeti kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić obrazložio svoju neprimerenu reakciju na odluku Apelacionog suda u Novom Sadu da za Ladu Jovovića, Mariju Vasić i Lazara Dinića zatvorski pritvor preinači u kućni, a da predmet u slučaju preostalih troje pritvorenika optuženih za rušenje ustavnog poretka vrati na ponovno odlučivanje. I, dok je javnost pokušavala da utvrdi pod kakvim je tačno okolnostima pritvorenom Davoru Stefanoviću na dva mesta slomljen nos – iako se njegov glas na tajnom, a možda i nelegalno napravljenom snimku u novosadskim prostorijama PSG uoči protesta „15. za 15“ i ne čuje – predsednik Vučić je tokom prošlonedeljnog gostovanja na Pinku parafrazirao „grandioznog književnika“ i „velikog filozofa pravoslavlja“: ne otkrivajte svoje nade i snove, jer ih nećete ostvariti. Možda je i bolje da ih javnost Srbije ne zna, pošto ovi što mogu da se nazru pokazuju haotične pokušaje popravljanja odnosa s javnošću.
„Ja sam samo običan čovek koji ima emocije, koji uvek vodi računa o poziciji na kojoj se nalazi“, opravdao je Vučić svoju prethodnu izjavu za TV Informer, u kojoj je rekao da više „neće služiti tužioci i sudije koji podržavaju banditizam, huliganizam i protivpravno ponašanje“. Ako pod „pozicijom na kojoj se nalazi“ Vučić podrazumeva funkciju predsednika Srbije, morao je znati, naročito kao „najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta“, da su njegove reči čist primer pritiska izvršne na sudsku vlast. Možda ga je neko na to i podsetio – recimo, režimu blizak Vladan Petrov, sudija Ustavnog suda i dekan Pravnog fakulteta – pa je Vučić brže-bolje povukao podršku predlogu predsednika SNS Miloša Vučevića da članovi najbrojnije partije u Srbiji takođe blokiraju novosadsko pravosuđe dok se na slobodu ne puste četvorica njihovih aktivista, osumnjičenih da su pretukli studente ispred stranačkih prostorija. Da paradoks bude potpun – jedan od njih, Stefan Kojović, bejzbol palicom je polomio vilicu Ani V., a prema u međuvremenu opovrgnutim navodima POKS-a, bio je zaslužan i za napad na Stefanovića. Za Vučevića, lomljenje vilice krajem januara bila je njegova „objektivna odgovornost“ zbog čega je podneo ostavku na mesto premijera Srbije. Sada nije vredno ni pritvora.
„Od početka krize, SNS nema jasan strateški smer. Kao da su od pada nadstrešnice i blokada fakulteta bacali sve što od narativnih tehnika imaju na zid u nadi da će nešto na njemu ostati. Ništa se nije zalepilo, pa su se okrenuli pretnjama represijom i njenom sprovođenju. Novina s kojom se sad suočavaju je da je njihov glavni protivnik difuzan, bezličan, oličen u reči ’student‘, a ona se u našem društvu i dalje ceni. Zato proizvode političke neprijatelje gde i kada mogu“, kaže za Radar Dejan Bursać, naučni saradnik na IFDT-u.
Dežurni krivci
Osumnjičeni za rušenje ustavnog poretka dva su meseca proveli u pritvoru, trebalo je i treći, ali dežurnih unutrašnjih neprijatelja sve vreme ne manjka – kad se vlasti umore od pominjanja Zlatka Kokanovića iz udruženja „Ne damo Jadar“, recimo, okrenu se pobunjenom studentskom telu koje navodno finansiraju Hrvati i Kurti. Kad im to dosadi, sete se nepodobnih profesora – a takvih je većina, kao i javnih delatnika, pa su tako redovni profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić i advokat Božo Prelević viđeni kao lideri tobožnje Inicijative 60, a dekanka niškog Filozofskog fakulteta Natalija Jovanović kao deo tamošnjeg „trijumvirata zla“. Kad optužbama treba dati na ozbiljnosti, rektor BU Vladan Đokić imenuje se „licemerom“ koji od univerziteta pravi „političku stranku“, a kad stvar treba strovaliti u političku kaljugu, blatom se malaju opozicioni političari… i tako dalje.
Prema rečima našeg sagovornika, SNS je polarizaciji javnosti pribegao kada je uvideo da su ipak homogeniji od svojih protivnika. Dugo najavljivani, monolitni, a u međuvremenu zamrli Pokret za narod i državu trebalo je da se suprotstavi širokom, heterogenom društvenom frontu nezadovoljnih.
„Otprilike u martu, vladajuća stranka se odlučila na agresivan, često nezakonit i nelegitiman način stabilizacije svog biračkog tela koje je na prelazu iz prošle u tekuću godinu sve više verovalo da vlast ne zna šta radi. Mitinzi koje organizuju možda nisu dugotrajni i grandiozni kako je najavljivano, ali služe da se prikaže da je konsolidacija uspela. Međutim, SNS sada nailazi na drugi problem – ako dvanaest godina nastupa dominantno, neupitno nadmoćno, samouvereno u izbornoj areni, moraće da objasni zašto sada ne želi na birališta. I, što duže budu odlagali raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, svojim će glasačima teže objasniti da i dalje treba da im veruju“, zaključuje Bursać.
Ako SNS dvanaest godina nastupa dominantno i samouvereno u izbornoj areni, moraće da objasni zašto sada ne želi na birališta. I, što duže budu odlagali raspisivanje izbora, to će svoje glasače teže uveriti da treba da im veruju
Dejan Bursać
Poštenja radi, u poslednjih pola godine nisu crtali mete samo neistomišljenicima. Stari/novi ministar kulture Nikola Selaković navodno je fizički napadnut u Beogradu, iako se ispostavilo da je reč bila o verbalnom obračunu. Neformalni lider „Studenata koji žele da uče“ Miloš Pavlović previjao se u ambulantnim kolima, iako je naknadni snimak pokazao da ga aktivista „Kreni-promeni“ nije napao, kako se tvrdilo. Policajac Lazar Baćić jeste dobio udarac u glavu ispred RTS-a, ali ne od studenata, na čemu je insistirao razgnevljeni Vučić, već od kolege. Sam Vučić je više puta govorio o dehumanizaciji njegove porodice, a Vučević i novi ministar prosvete Dejan Vuk Stanković žalili su se da njihova deca ne mogu da nastave školovanje. Ne zbog neispunjavanja studentskih zahteva, već zbog studenata u blokadi.
Proces autoviktimizacije drugi je sastavni deo marketinške kampanje kojom verovatno rukovodi Srulik Ajnhorn, izraelski spin-doktor koji osim saradnje s vlastima Srbije Beograd vidi i kao veliku poslovnu priliku, o čemu je pisao BIRN. Ako je proizvodnjom unutrašnjih neprijatelja vlast želela da druge ocrni, autoviktimizacijom je nastojala da sebe humanizuje i predstavi kao „obične ljude s emocijama“.
Nacionalne teme i gladni vukovi
Istini za volju, kao što ima raznih ljudi, raznih opredeljenja, tako ima i raznih emocija. Šef SNS-a govorio je, pomalo preteći, o novom „uznemirenju javnosti“, a najmoćniji član njegove partije vajkao se Draganu J. Vučićeviću kako mu se „nešto loše pojavljuje u glavi“, dok je s govornice u Nišu pripovedao o „vuku koji je preživeo zimu“. Taj će se vuk, natuknuto je, osvetiti onima koji rade na samostalnosti Kosova i otcepljenju Republike Srpske. Cinik bi rekao: vlast je na tim poljima već dovoljno uradila, pa je možda i bolje da ubuduće ne pominje pomalo zaboravljenu tobožnju ugroženost Vojvodine, koja je „odbranjena“ još jednom u nizu besmislenih nacionalnih deklaracija iz februara. Mnogi se ne bi iznenadili kada bi SNS, kad bi mu to donelo ćeif, sam otcepio severnu srpsku pokrajinu. Nametanje nacionalnih tema kojima bi se autentično nagomilano nezadovoljstvo preinačilo u veleizdaju još je jedan od manevara, doduše veoma zapaljivih i donedavno retko korišćenih.
„Vuk koji je preživeo zimu“ će se, natuknuto je, osvetiti onima koji rade na samostalnosti Kosova i otcepljenju Republike Srpske. Cinik bi rekao – vlast je na tim poljima već dovoljno uradila, bolje da ne pominje i Vojvodinu
A sve je moglo odavno da zamre! Ne tako što bi se studenti zadovoljili ispunjenjem četvrtog zahteva (veća davanja za državne fakultete, upolovljenje školarina), što je već pogaženo najavama novog Zakona o visokom obrazovanju, ili pristajanjem na zaboravljene stambene kredite za mlade. Ne, sve bi zamrlo da su vlasti ispunile zahteve, umesto što su selektivno i zakasnelo otpočeli borbu protiv korupcije, hapšenjem, pa puštanjem na slobodu, Milorada Grčića, v. d. direktora EPS-a, ili bivšeg ministra građevine Gorana Vesića, ili Jelene Tanasković i Nebojše Šurlana, nekadašnjih čelnika Infrastrukture železnice Srbije…
I, dok je Vučić pokazivao registratore i svaki čas tvrdio da je objavljena celokupna dokumentacija o rekonstrukciji nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu – koja, rekao je ranije zajedno s Vesićem, i nije bila obuhvaćena radovima – znalo se da period tobožnje pomirljivosti i saradljivosti vlasti neće trajati zauvek. Malo nakon što su studenti zajedno pozvali da održavanje vanrednih parlamentarnih izbora, predsednik Srbije se opsetio da ga njihovi zahtevi više ne interesuju. Od prethodnih pozivanja na referendume o podršci predsedniku, pa i na izbore, te podsećanja da se kriza ne rešava na ulici, došlo se do odbijanja plebiscita kao mehanizma njenog prevazilaženja. Mada, ne najavljuje predsednik niotkuda povećanje minimalca i penzija, te dizanje prosečne plate na 1.400 evra, doduše od 2027. godine. Možda pre izbora poleti i neki dinar iz helikoptera, ko zna, ali teško da će nadomestiti neisplaćene zarade univerzitetskim profesorima, ili finansijske i inspekcijske udare na zaposlene u prosveti, koji su morali da se zadovolje diskriminišućim kolektivnim ugovorom, što je s jedne strane dovelo do želje da se fakultetska godina privede kraju, makar i onlajn, a s druge do obustave štrajka…
„Otprilike od početka aprila, vlast je počela da pribegava nečemu što je, iz njene perspektive, možda trebalo i ranije da uradi – da se manje bavi protestima, a više drugim temama, i da izbegava incidente. Do tog trenutka, svojim potezima neretko je generisala nezadovoljstvo i davala mu vitalnost koja bi izvesno u međuvremenu sama splasnula. Dakle, treba očekivati blago ignorisanje blokada i studentskih zahteva, što, naravno, ne znači da u slučaju neke nove greške, svesne ili nehotične, neće ponovo doći do omasovljenja protesta. Vlastima to trenutno ne treba“, kaže za Radar Bojan Klačar, izvršni direktor CeSID-a.
Prema njegovim rečima, vlast će novonastalu tematsku prazninu verovatno popunjavati na dva načina.
„Dešavanja na Kosovu i u RS prosto su poslednje epizode u jednom dugom nizu koji prethodi ovom režimu i koji će ga verovatno nadživeti. Ko god da je na vlasti u Srbiji, morao bi da se njima bavi. Druga je stvar kako će se njima baviti. Činjenica je da je njihovo prisustvo u javnosti znalo da pažnju s protesta skrene u nekom drugom smeru. Ipak, na nacionalnim temama je nemoguće generisati dobru vest, pozitivan naslov, nešto afirmativno, što već nije slučaj s ekonomskim i infrastrukturnim temama. Priče o povećanju minimalca i penzija, ili Ekspo, ili otvaranje nove deonice auto-puta ka Crnoj Gori, to su prilike koje će vlast iskoristiti da podigne optimizam među svojim biračima. Jer, istraživanja su i pre aktuelnih variranja rejtinga pokazivala pad pojedinih indikatora – ekonomskog optimizma, recimo, ili uverenja da se država kreće u dobrom smeru“, kaže Klačar.
Na nacionalnim temama je nemoguće generisati dobru vest, što već nije slučaj s ekonomskim i infrastrukturnim pitanjima. Povećanje minimalca i penzija, Ekspo, otvaranje nove deonice auto-puta ka Crnoj Gori – tu će vlast probati da podigne optimizam među svojim biračima
Bojan Klačar
Na pitanje da li očekuje da izbori postanu nova poštapalica u javnom diskursu Srbije, Klačar je obazriv.
„Ako vlast bude insistirala na njima kao na temi, to će otvoriti prostor da se bave protestima, što ne žele. Ali ako ih uokvire kao nešto što je među studentima dugo bila zabranjena reč, koja odjednom postaje magično rešenje, to će za pristalice vlasti biti razumljiv argument. Do sad se nije desilo, ni od 2012. ni pre toga, da je vlast negde raspisala izbore zato što je neko drugi to tražio. Tajming njihovog održavanja uvek je stvar procene vladajuće koalicije, a verujem da kritika koju trpi – kako na njih trenutno ne sme da izađe – jednostavno nije dovoljno snažan argument da ih zaista i raspiše. To bi bilo ravno dubokoj političkoj iracionalnosti“, zaključuje Klačar.
Do izbora, bili oni za šest meseci ili dve godine, vlasti u Srbiji svakako će nastojati da ne zatvaraju moguće teme, koliko god pipave bile; štaviše, možda će otvarati nove, uz favorizaciju onih u kojima se najbolje snalaze. Zadatak studenata, opozicije, nevladinog sektora i pobunjenog dela javnosti biće nezahvalan – insistirati na slabim tačkama vladajuće koalicije, kojih, doduše, ima sve više…
