Ana Mirkovic foto Vesna Lalic Radar 14 copy
Ana Mirković Foto: Vesna Lalić/Radar
Ana Mirković, psihološkinja

Narod neće ovu vlast, ali oni hoće sve na silu

Njih narod neće, ali oni hoće sve na silu. I ljubav na silu je silovanje, a oni bukvalno trenutno siluju svoj narod i svoje birače. Pored svega, oni su jedva stigli do 50 odsto izašlih birača. Da ima podrške ne bi bilo Male Krsne, bugarskih vozova, 20 evra podmićivanja… Ne bi ničega bilo

Svojevremeno je Ana Mirković podsetila na činjenicu da je Slobodan Milošević pao kada je pokrao izbore. U međuvremenu je Aleksandar Vučić to uradio, bar da za to postoje dokazi, već dva puta i nikom ništa. Na pitanje zašto očekivani scenario u njegovom slučaju ne funkcioniše, Radarova sagovornica, psihološkinja i osnivačica Instituta za digitalne komunikacije kaže da će se to desiti tek kada Vučić isporuči EU sve što je obećao, ali da zbog toga oseća ogromnu nepravdu: „Ja sam ta građanka koja je proevropski orijentisana a Evropa me je ostavila na vetrometini i dopustila da svi budemo glineni golubovi u svojoj rođenoj zemlji, ubijajući nam nadu i perspektivu“.

Uz bojkot velikog dela opozicije, SNS je imao priliku da održi poštene izbore i da pred međunarodnim posmatračima pokaže da je prihvatio preporuke. Zašto nije, već je ponovo demonstrirao krađu, agresiju i izborni inženjering?

Bez te agresije i krađe oni ne bi pobedili. Da su imali podatke da će dobiti izbore sigurno bi pokazali bar mrvicu dostojanstva, mada mi je glupo da dostojanstvo i njih stavljam u istu rečenicu. Ni sa ovako podeljenom opozicijom i potpuno devastiranim građanima bez toga ne bi uspeli da dobiju Novi Sad, a verovatno ni Beograd. Ne znam šta bi se desilo u Novom Sadu da opozicioni aktivisti nisu pronašli štab SNS-a na Sajmu gde je trebalo da bude finalno sabiranje glasova. Videli smo da su bežali sa nekim kutijama i mada ne znamo šta je bilo u njima, možemo samo da zamislimo koja vrsta kompromitujućeg materijala se tu nalazila. Morali su sve to da urade jer na ovim mučnim izborima ne bi dobili ni tih 50 odsto na 50 odsto izlaznosti. Čak ni ucenjeni i zastrašeni građani nisu više za Vučića i kada se govori o toj njegovoj snazi koju ima u dva miliona glasača treba imati u vidu da ih nema toliko – da ih ima ne bi bilo Male Krsne, bugarskih vozova, 20 evra podmićivanja… Ne bi ničega bilo.

Podeljeni smo i ogromna je netrpeljivost između dve strane. Iznenadilo me je i kako izgleda naš narod, koliko su ljudi osiromašeni. Ne sećam se kada sam devet sati tako posmatrala ljude i bilo mi je otrežnjujuće da shvatim koliko je društvo u regresiji i koliko smo svi na ivici nerava

Agresija je juče bila na maksimumu, na Dorćolu i Novom Sadu se videlo da smo na ivici građanskog rata, a na kraju dana je SNS sve to pripisao drugoj strani. Frojd bi to nazvao projekcijom – kada vidite svet onako kako se vi osećate, pa je predsednica Skupštine rekla da su opozicioni aktivisti izazivali nemire. Šta god da dođe sa strane građanske Srbije oni to odmah okrenu kao u onoj dečjoj igrici: jedan, dva tri, sve što kažeš to si ti. Sećam se kada je bio napad na porodicu jednog opozicionog lidera da su odmah sutradan izašli sa pričom da je neko napao Vučića i tada smo videli taj sistem njihovog kopiranja i predstavljanja fikcije kao realnosti. Sve to služi da bi se ljudi zbunili jer su zbunjeni ljudi jako zgodan materijal da ih izvajate i artikulišete po svojoj meri. Pritom želim da verujem da je moj narod ponosan, da razmišlja i da smo dosegli nivo svesti u kom možemo da saberemo dva i dva, ali veoma često padamo na ispitu.

Ana Mirkovic foto Vesna Lalic Radar 11 copy
Ana Mirković Foto: Vesna Lalić/Radar

Ispred Crte ste bili posmatrač na izborima. Da li ste videli tu pobedu „čistu kao suza“?

Reći da su izbori bili „čisti kao suza“ može samo neko kome nedostaje racionalnost i ne vidi nešto što je očigledno. Izbori su bili sve sem praznik demokratije. Na mom biračkom mestu su sumnjive radnje krenule tek oko 16 časova kada su vozila sa vranjskim tablicama počela da dovoze ljude, pre svega romske nacionalnosti, da glasaju. Jasno se videlo da su ucenjeni, napravila sam neke fotografije i poslala sam ih u okviru svog izveštaja. Pre toga sam videla da niko nije došao sa nekom radošću, da je svaki pokušaj da se neko našali delovao nesuvislo jer smo potpuno podeljeni i ogromna je netrpeljivost između dve strane. Iznenadilo me je i kako izgleda naš narod, koliko su ljudi osiromašeni, pritom ne mislim samo na materijalno stanje već na način na koji komuniciraju i količinu agresije i netrpeljivosti u njihovom tonu. Ne sećam se kada sam devet sati tako posmatrala ljude i bilo mi je otrežnjujuće da shvatim koliko je društvo u regresiji i koliko smo svi na ivici nerava. I do koje mere i oni koji su za ovaj sistem i oni koji nisu nemaju više snage za život u ovakvom društvu.

Ako građani sve to tako teško prihvataju, a znamo da se vlast ne može promeniti na izborima, gde nas sve to vodi?

Njih narod zaista neće, ali oni hoće sve na silu. A ništa ne može na silu, i ljubav na silu je silovanje, a oni bukvalno trenutno siluju svoj narod i svoje birače. Uz poruke o bojkotu i konstantnoj propagandi sa svih medija ljudi su postali zbunjeni i bila sam sigurna da će SNS biti bar na 70 odsto, a oni su i pored toga jedva stigli do 50 odsto izašlih, što bi trebalo da bude otrežnjujuće za nas kao društvo jer su im ljudi u lice rekli – ne, nećemo vas. Ali njih je baš briga, njima je samo stalo da ostanu što duže tu gde jesu i nema tu ni morala, ni emocija, ničega od onoga što bismo podveli pod ljudskost.

Veoma često se govori o paraleli između poslednjih 12 godina i devedesetih. Ono što potpuno razlikuje te dve dekade je postojanje nade devedesetih i potpuno beznađe i nedostatak perspektive koje imamo danas

Kratkoročno su događanja oko Niša, Novog Beograda, Vračara probudila tračak nade da možda i u ovakvim nenormalnim izbornim okolnostima može da se desi nekakva promena, ali dugoročno se bojim da ćemo utonuti u apatiju i cinizam koji uvek prate društva koja se nalaze pod diktatorskim režimom. Apatija je nedostatak svake motivacije, svakog entuzijazma, svake inicijative, dok nas cinizam vodi u stanje da su svi loši i da se nalazi mana svakoj opciji, a to je upravo ono što diktatorski režim želi da postigne. Vidimo da je u Nišu GIK poništio jedan mandat i dodelio SNS-u, a da je opozicija najavila proteste, ali poučeni prethodnim iskustvima znamo da ta energija jednom splasne. To zna i SNS koji ćuti i čeka da narod posle petog ili šestog protesta odustane i ponovo ode u dublju apatiju.

Ana Mirkovic foto Vesna Lalic Radar 35 copy
Ana Mirković Foto: Vesna Lalić/Radar

Ali kada se odustane, kao što se to dogodilo nakon majskih protesta i poruke da Srbija mora da stane, zar rezultat nije samo ubrzanje nasilja? Samo u nedelji pre izbora smo imali ubistvo koje su počinili maloletnici, dve prostrelne rane dece, napad na Vuka Cvijića…

Mi smo se zaledili u tom trenutku i mislim da uopšte nismo uspeli da shvatimo šta nam se tog 3. i 4. maja dogodilo. Apel građana je bio da stanemo jer dubljeg dna od ovog nema i to je bila situacija u kojoj smo morali da se preispitamo na kojim vrednostima smo bazirani i šta možemo da uradimo da bismo krenuli napred. I prilika da mediji preuzmu deo odgovornosti i vide gde su oni pogrešili, da država preuzme svoj deo odgovornosti, da to učini i školski sistem, ali i roditelji. Ali država je bila izričita u stavu da ništa ne sme da stane, a kada ne stanete onda možete da nestanete kao društvo, što se nama trenutno dešava. Sve traume iz maja mi kao društvo još uvek vučemo, a sada živimo u atmosferi još većeg straha.

Pre mesec dana sam bila na jednoj tribini u Kraljevu, razgovarali smo sa stotinak srednjoškolaca o agresiji u društvu i dvadesetak njih je plakalo, jer su govorili o strahu koji osećaju na 250 kilometara od Beograda svaki put kada čuju neki uznemirujući zvuk. Deca koja žive tri sata udaljeni od Beograda su pod traumom. Kako se osećaju deca iz „Ribnikara“, iz iste ulice u kojoj se zločin dogodio, iz susednih škola? Niko nam nije pomogao da bar probamo da prevaziđemo tu traumu i bojim se da su posledice nesagledive i da ćemo ih tek osećati u godinama koje dolaze.

Uoči ovih izbora smo imali SNS miting na kom su pojedini roditelji ubijene dece u Duboni i malom Orašju podržali Vučića jer „ako su izgubili decu, neće i državu“. Kako smo stigli do tog paradoksa?

Mi deceniju i više idemo ka tome i vidimo da je celo društvo u regresiji, naročito kada pričamo o moralu. Stid je neophodan i potrebno je da ga vratimo u javni život jer bez stida i srama jedno društvo ne može da funkcioniše.

Bojim da ćemo utonuti u apatiju i cinizam koji uvek prate društva koja se nalaze pod diktatorskim režimom. Apatija je nedostatak svake motivacije, svakog entuzijazma, svake inicijative, dok nas cinizam vodi u stanje da su svi loši i da se nalazi mana svakoj opciji, a to je upravo ono što diktatorski režim želi da postigne

Kada sam videla tu vest pomislila sam šta bi bila prirodna situacija, jer to što sam videla nije prirodno: kamera prvo zumira te ljude a onda im se Vučić obraća. Prirodna situacija bi bila, sve i da oni žele da ga podrže zato što iz ne znam kakvih ubeđenja misle da je briga o državi dovoljna da se kompenzuje gubitak dece, da budu negde u publici i da im se niko ne obraća direktno i u lice, a ne da tu budu marketinški. Druga stvar zbog koje me nekoliko dana nakon što sam to videla boli duša je to što je Vučić rekao: „I nadam se da će Saša imati decu i želim mu sve najbolje u životu.“ To je nešto što se ne izgovara osobi koja je imala strašan gubitak. Ja sam izgubila prijatelja, njegovu majku sam viđala još četiri godine, do njene smrti, i nikada je nisam upitala „kako ste“, jer znam kako je žena koja je izgubila sina. Kada su praznici ne govorite da im želite sve najbolje jer nema boljeg, već govorite da im želite dobro zdravlje. To je jedan test emocionalne inteligencije na kom je Vučić pao. Ali nije prvi na kom je pao jer je on čovek koji ne razume tuđe emocije, koji ucenjuje, zastrašuje, koji stalno šalje vrlo disonantne poruke ka javnosti sa ciljem da nas zbuni i da izazove strah. Otuda toliko priča o nikad goroj zimi, o ratu, o tome da su svi protiv nas i da smo žrtve globalne zavere jer je zastrašenim ljudima jako lako manipulisati i to je jedna od tehnika koju koriste svi diktatorski režimi u svetu. Koliko god da nisam spremna da priznam da je ovo jedna diktatura, svakim danom, svakim Vučićevim novim gestom, svakim pojavljivanjem mi to možemo samo da potvrdimo i štrikliramo – i to je urađeno.

Ana Mirkovic foto Vesna Lalic Radar 8 copy
Ana Mirković Foto: Vesna Lalić/Radar

Teško je poverovati da neko ko je izgubio dete jer država nije uklonila kriminalca punog oružja, može da voli tu vlast. Koji onda može da bude motiv da je podržava?

Što je sredina manja to je veća mogućnost da jedni o drugima znaju sve i onda se strah i lakše primi i brže širi. Ne znam šta je moglo da se desi tim ljudima, ali verujem da su u stanju akutnog bola i prevelike tuge pogodni da se s njima pregovara o različitim opcijama. Mi znamo da pojedinci iz nekih sela trpe torturu od strane porodice ili prijatelja mladića koji je ubio njihovu decu. A atmosfera u društvu je takva da je bolje da pristanete, jer ako ne pristanete ne znate šta sve može da se dogodi. Verujem da su oni žrtve neke ucene ili manipulacije i ne mogu da zamislim da je to njihova slobodna volja i da iskreno žele da podrže ovakav sistem i čoveka na čelu tog sistema.

Vučić ne razume tuđe emocije, on ucenjuje, zastrašuje, stalno šalje vrlo disonantne poruke sa ciljem da nas zbuni i da izazove strah. Otuda toliko priča o nikad goroj zimi, o ratu, o tome da su svi protiv nas i da smo žrtve globalne zavere, jer je zastrašenim ljudima veoma lako manipulisati

Mislim da je najveći patriotizam u ovom trenutku da se borimo protiv ovakvog sistema koji je državu za tako kratko vreme odveo u najdublju regresiju koju pamti novija istorija. Za mene je cilj da se izborimo da država počne ponovo da diše, da građani vrate neku dozu slobode i da imamo makar kakvu nadu. Veoma često se govori o paraleli između poslednjih 12 godina i devedesetih. Ono što potpuno razlikuje te dve dekade je postojanje nade devedesetih i potpuno beznađe i nedostatak perspektive koje imamo danas. Svi mladi ljudi sa kojima sam razgovarala imaju samo jednu jedinu ideju – da odu. I pitam se da li je sve ovo o čemu pričamo samo perfektno organizovan mehanizam koji treba da sve neistomišljenike pošalje van, pa da ovo ostane društvo po njihovoj meri – društvo jednoumlja, što očigledno i jeste ideja ovakvog sistema.

Društvo u kom se na zahtev da se ukinu rijalitiji upriliči rijaliti pod imenom „Elita“?

Mislim da je to najveći šamar građanima. Sada imamo promociju „nove elite“ koja se zasniva na nevrednostima na kojima nijedno društvo ne želi da počiva i u kojima se promovišu promiskuitet, agresija, verbalno nasilje… sve ono čega bi se svako normalan odrekao. A mi smo to stavili na najgledaniji medij i promovišemo na svim nivoima, što jasno govori ne samo o vrednosnom sistemu države već i njenoj potrebi da stalno ponižava sve koji nisu istomišljenici. Čini mi se da oni tačno znaju koliko su naše granice fleksibilne, jer je činjenica da im je to prošlo. Nije se desio nijedan korak sa druge strane koji bi to sprečio. Protesti su bili masovni, dosta dugo su trajali, ali nisu bili dovoljno snažni da se tome stane na put. I to smejanje u lice je ono što se često naziva „osvetom loših đaka“. I ja se upravo tako osećam, kao da mi se taj soj ljudi koji mi ni moralno ni vrednosno nije blizak smeje u lice sa vrha na koji je zaseo.

Agresija je bila na maksimumu, na Dorćolu i Novom Sadu se videlo da smo na ivici građanskog rata, a na kraju dana je SNS sve to pripisao drugoj strani. Frojd bi to nazvao projekcijom – kada vidite svet onako kako se vi osećate

Nedavno sam radila istraživanje i pitala decu da li prepoznaju govor mržnje i pokazalo se da 80 odsto ne prepoznaje, što znači da je govor mržnje normalizovan i standardizovan kod nas. Ali onih 20 odsto koji ga prepoznaju smatraju da služi da nas pripremi za život. Kako smo mi decu vaspitali kada smo im preneli poruku da bez govora mržnje oni nemaju spremnost da žive u ovom društvu? To znači da smo mi prihvatili agresiju u društvu, da smo je aminovali, unormalili i da smo čak usmerili decu da se menjaju da bi mogla da se „bore“ sa tim agresivnim društvom.

Ana Mirkovic foto Vesna Lalic Radar 19 copy
Ana Mirković Foto: Vesna Lalić/Radar

Da li u skladu sa tim i naprednjaci rade na sebi? To bahato ponašanje se dugo odvijalo samo unutar Srbije, a onda je krenulo da se izliva: poslanica SNS Biljana Pilja je opomenuta zbog ponašanja u skupštini SE, a potom je predsedavajuća sednicom SB UN lupala šakom o sto da bi ućutkala Vučića…

Meni se čini da se ponašaju kao da svemu ovom ipak dolazi kraj. Do sada su se ponašali bipolarno, sa ogromnom dozom agresije i autoriteta ovde i sa stavom male mace kada odu izvan Srbije. Međutim kako se tlo ovde pomera, mada bih iskreno volela da taj proces odlaženja ide brže, mislim da su izgubili kompas. Mada mi se čini da i u tom ponašanju ima neke njihove logike i da je to narativ koji Vučić kreira prema svojim biračima. Njega kada predsedavajući opomene, ljudi koji su preplavljeni informacijama sa svih strana, često i onima koje ne razumeju, brzo sa nacionalnih medija dobiju objašnjenje: On je mene opomenuo ali ja sam mu odmah rekao – nećete vi meni, jer sam ja jedan ponosan predsednik nesalomljive zemlje. I na taj način niveliše takve situacije. Jedan nemački novinar je rekao da za njega nije bilo dobro kada je baš snishodljivo grickao nokte i jako loše glumio u UN jer njegova publika više voli nastup – znate li vi ko sam ja. Ali mislim da se on odlučio za ulogu u kojoj će pokazati veliku sekiraciju – strašno ga je sve to pogodilo i svojoj ciljnoj grupi je pokazao brigu za naciju jer, eto, njegov narod će biti genocidan. Mi znamo da svako pismen može da pročita šta tu piše i da vidi da to nema veze sa realnošću, ali nažalost narod ne čita i već 10 godina živimo u „eri postistine“ jer ljudima nije važna istina kao takva, već samo ono što je kompatibilno njihovim uverenjima.

Nedavno je Žarko Korać rekao da prvi put u istoriji imamo nekog ko je poistovetio život i vlast. Šta to znači za nas?

Da, profesor Korać je primetio da Vučić nikada ne kaže „kad odem sa vlasti“ već „kad me ne bude“, čime poistovećuje život i vlast. U mnogim situacijama možemo da vidimo da on ne živi u kontaktu sa realnosti. Već dugo ne gledam sve te nastupe, ali stižu do mene kroz društvene mreže i tačno vidim kako ga neko priprema da bude staložen i miran, ali već u trećem ili petom minutu se ceo sistem raspada i počinje bacanje, vređanje, dahtanje, žalopojke. Vidimo veliku razliku u njegovom ponašanju od pre pet godina i sada, jer je nekada imao daleko više samokontrole, a sada je sve više gubi. Za mene je to zastrašujuće jer je to čovek koji treba da vodi moju zemlju.

*Deo intervjua sa Anom Mirković možete pogledati u videu na početku teksta

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

55 komentara
Poslednje izdanje
Aleksandar Vučić
| Ekonomija | 66

David Koperfild sa Andrićevog venca

Uz realni rast od samo dva i po odsto, vlast u Srbiji uspela je prošle godine da bruto domaći proizvod Srbije poveća sa 60,4 na 69,5 milijardi evra ili za više od 15 procenata. I tu neće stati, jer su i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavili da će već 2027. […]

Veštačka inteligencija AI
| Kultura | 21

Čovečanstvo ulazi u novo doba

Revolucija artificijelne inteligencije se ubrzava i ona postaje jedna od najvećih prekretnica u istoriji. Revolucije koje su temeljno izmijenile čovječanstvo bile su do sada Gutenbergov izum štamparije; Edisonova sijalica i Teslina naizmjenična struja, i Turingova mašina (kompjuter) i „Turingov test“ (ispitivanje da li mašina može simulirati ljudsku inteligenciju). To su revolucije koje su promijenile paradigmu […]

Društvene mreže
| Mišljenja | 1

Doomscrolling – kada ekran nema kraj

Aktivnost bez jasnog vremenskog trajanja, polupasivno gledanje u ekran dok na njemu nižemo stranice i stranice sadržaja, iako oduvek prisutna, doživela je svoju mutaciju u zloćudniju formu tokom COVID pandemije. Tako je dumskroling bio izazvan besomučnom potragom za pouzdanim i preciznim informacijama o virusu, broju slučajeva, simptomima, lečenju, vakcinaciji… A sa beskonačno mnogo izvora vesti […]

glasanje, izbori, izborna mesta, izbori 2023
| Mišljenja | 49

I dalje ćute vlasnici „pristojnih potpisa“

Po mišljenju mnogih, upravo je „2.000 pristojnih“ svojim imenima podržalo sve ono iza čega pošten čovek javno ne sme stati: ponižene i privatizovane institucije, višegodišnji medijski mrak, javno satanizovanje novinara i političkih neistomišljenika, progon uzbunjivača, kriminal u sprezi sa strukturama vlasti, skrivanje ubica iz kosovskog kafića „Panda“, zatvaranje sremskih obdaništa za decu opozicionara, nezakonito rušenje […]