U ta četiri sata koliko je Miroslav Aleksić utrošio na obrazlaganje zašto bi kabinet premijera Đure Macuta trebalo da padne, stale su samo one najkrupnije afere. Za onaj „sitniš“, pljačke drugog i trećeg ešalona naprednjaka, koji je po dubini razorio zemlju, trebalo bi, verovatno četiri godine.
Ali valja konstatovati da je, verovatno, Aleksić u jednoj stvari u pravu: da su izbori raspisani pre godinu dana, kada su to tražili studenti i učesnici antivladinih protesta, moguće je da se ne bi desile „sramote sa Generalštabom, ubistvo na Senjaku, ne bi se desila afera Konjuh, ni sramota sa Tivtom“. Ovako Srbija se troši neuporedivo brže nego što pokazuje njena društvena razvalina koja se kreće ka svom klimaksu.
S druge strane, Vučiću se mnogo toga može spočitati, ali među tim osobinama nije ona da ne ume da prepozna opasnost po sopstvenu zadnjicu. Pre godinu dana ni u ludilu ne bi osvojio dovoljno glasova da ostane na vlasti. Nije ni da sad mnogo bolje stoji, ali pokušava da zaustavi školski primer kontratrenda, eroziju birača koji su napustili gospodara, prethodno ga više od decenije izvikujući na vlasti.
Otuda i pokušaji čoveka koji duže od tri decenije obitava u laži da kontroliše i nametne tempo događaja. Otuda i svaki čas pominje izbore koji samo što nisu… Poslednje što smo saznali je da će parlamentarni biti u oktobru ili novembru, a predsednički u januaru ili februaru. Očito, svestan erozije podrške, pokušava da još jednom proda svoje ime tvrdom glasačkom jezgru svoje stranke i onom ubogom, ucenjenom svetu, pretvarajući čitavu Srbiju u cirkusku šatru.
Vladati na simetriji pokornosti prema strancima i pokazivanja mišića na unutrašnjoj sceni je do sada bila dobitna kombinacija. I tome se Vučić i sada nada, jer je sve prethodne izbore dobijao u igri na jedan gol – onaj koji su mu nameštali stranci i deo opozicije
Ali to nije jedini adut kojim raspolaže. Vučićev američko-izraelski pravac primećen je tamo gde treba. Agenture su podignute na uzbunu, korisni idioti su se sami javili i počelo je sa medijskim kampanjama o strateškim partnerstvima. Sa Amerikancima poglavito. Jednostavno je, formula vladavine na takvim spoljnopolitičkim i unutrašnjim dogmama u najkraćem se ostvaruje u tome da stepen i brzina isporučivanja zahteva strancima stvaraju slobodu za artikulaciju unutrašnjih aspekata tiranije.
A vladati na simetriji pokornosti prema strancima i pokazivanja mišića na unutrašnjoj sceni je do sada bila dobitna kombinacija. I tome se Vučić i sada nada. Jer, sve prethodne izbore dobijao je u igri na jedan gol – onaj koji su mu nameštali stranci i deo opozicije.
Ali, vratimo se na raspravu o poverenju vladi. Čemu služi ovaj režimski vodvilj čiji se ishod unapred zna? Da opozicija podseti građane koliko ih prezire vlast koju su sami birali? Da im ukaže da je i pre nadstrešnice bilo nadstrešnica? Da Đuro Macut pokaže da je vila od milion evra vredna ručka na mestu ubistva na Senjaku? Da Siniša Mali faktički potvrdi da je vlasnik silnih nekretnina? Mada, nemojte se iznenaditi ako, bistra kakvom ju je Bog dao, Ana Brnabić glasa za pad Macutovog kabineta.
Ovde je reč o Vučićevom pokušaju da svojima pošalje poruku da je još dovoljno jak da kontroliše situaciju. Ali problem za njega i nije što je slab, već što nikada neće biti jači. Shvate li i stranci da više ne može da „isporučuje“ nikakva strateška partnerstva, neće pomoći. Čak i da napravi vladu na čijem čelu će biti, on zna da su vrata tvrđave razvaljena i „varvari“ samo što nisu nahrupili. A partijskim seizima ostaje da promisle hoće li lakše izvući glavu braneći gospodara ili ako se preruše u oposume.
I da se razumemo, neće biti bolje prilike od izbora, kad god bili, da se zemlja očisti od uticaja podzemlja, legalizovanog tržišta droge, kriminala u sportu, finansijama, obrazovanju, zdravstvu… A ako se to ne desi, onda je nešto definitivno i do nas.
