Daleko od toga da je Aleksandar Vučić prvi put pokazao koliko osion, bahat i bezosećajan može da bude, ali ono što se dogodilo pre nekoliko dana u Boru, po mnogo čemu nadilazi sve što smo do sada videli. Predsednik je naočigled čitave javnosti, suštinski, ženu koja mu se požalila na probleme sa Centrom za socijalni rad, primorao da pred detetom kome je staratelj, a ne biološka majka, koja je poginula, izgovori tu strašnu činjenicu. I ništa nije pomoglo što je žena uveravala predsednika da gradonačelnik zna u čemu je problem i da ne može pred detetom o tome da govori, Vučićevo više puta ponovljeno „pa kaži, bre, u čemu je problem“, slomilo je ovu ženu. I da se razumemo, ovaj postupak ničim se ne razlikuje, niti je manje odvratan, od prinudne udaje za silovatelja.
I upravo to Vučićevo uličarsko brecanje ilustruje da proces porobljavanja Srbije jeste postupak uterivanja straha od ovdašnjih političkih zlostavljača, koje nazivamo ološem zbog toga što ne žive ni u ljudskosti ni u stvaralaštvu bilo koje vrste, već isključivo u nasilju. I tome ne može pomoći ni lažni, navodno brižni narativ, prema kome su predsednik i njegov ološ neizostavno progresivna komponenta društva, koja, uzimajući stvar u svoje ruke, odlučno grabi i svoju i našu budućnost. Svi ostali su teroristi ili ustaše. U najboljem slučaju – politički pobačaj.
Vučićevo iživljavanje nad nesrećnom ženom pokazuje, između ostalog, i nemoć da se suoči sa krizom koju je proizveo, sa strahom da se potraži bilo kakav racionalan izlaz i činjenicom da je režim primoran da se bavi samo posledicama svojih zlodela. Otuda i ovo patološko gaženje očajnika koje ne beleži nikakva statistika. Oni se pojavljuju i nestaju i više nemaju snage da veruju u bilo kakva obećanja. Na njih neće delovati anestezije režimskih dnevnika koji im poručuju da je predsednik tu da baš njima pomogne.
Prezreni pred sopstvenom decom, osramoćeni i poniženi od vlasti koju su sami birali, i nasmrt preplašeni – oni mogu da urade samo dve stvari. Ili da se slome pred silovateljima ili da ustanu i poruče da to više neće trpeti. A tada će se i otvoriti pitanja slobode, izdaje i opstanka. Tada će se i zapitati zašto poslednjih deceniju i po, za naprednjačkog vakta, po njima udara nesreća i zlo u XXL dimenzijama?
Predsednikovo iživljavanje nad nerećnom ženom u Boru pokazuje i nemoć da se suoči sa krizom koju je proizveo, sa strahom da se potraži bilo kakav racionalan izlaz i činjenicom da je režim primoran da se bavi samo posledicama svojih zlodela
Taj početak razdvajanja dobra i zla je i momenat kada oni počinju da se mere ontološkim kriterijumima. Taj proces je iznad svih političkih interesa, iznad civilizacijskih nesporazuma, izvan svih kalkulacija o odnosu snaga. Tada on postaje početak poraza zla. Biće to vreme u kome će se otvoriti sve što je u prethodnih skoro 14 godina tinjalo, vreme u kome će teško biti sredine, rđavi će biti još gori, a dobri još bolji. Režim će otklizati u izdaju svakog javnog interesa, a glupave mudonje biti za brza rešenja, hvaleći svoju laku ruku i teške reči.
Ali, biće kasno za vađenje, jer onih koji su doživeli zlostavljanje već je previše. Koliko prošle godine to je bio penzionisani invalid iz Varvarina, na kome je predsednik istresao frustraciju zbog žalbe na mizernu penziju, pre nekoliko godina to je bio Milovan Milivojević, kome je Vučić poručio da mu stradali sin nije radio na manekenskoj pisti već u fabrici oružja, još ranije porodice poginulih u padu helikoptera, za koji niko nije odgovarao… Na koncu, to smo svi mi koji smo bili zlostavljani već činjenicom da nam je prostor slobode bio sužavan nebrojenim gubicima i izdajama.
A ono što se desilo u Boru je još jedan varvarski nastup probisveta koji je svoju sliku stekao u suzama izmrcvarene žene, zbog čega bi svako civilizovano društvo moralo istinski da se stidi.
