Pratim preko medija dramatične studentske blokade kao oruđe za dolazak do pravde i istinske demokratije. Navijam za pobedu mladosti i novog uma na Balkanu. Za renesansu institucija. Brinem o ishodu jer je to možda zadnja šansa za drugačije i bolje u prvoj polovini 21. veka. I to ne samo za Srbiju već šire, kao primer i kao nada, jer politička korupcija je u epidemiji i pokušava brzo da poništi tragove svih žrtava koje su nastale njenom zaslugom, a spremna je na sve. Zato je važno da se njena zahuktalost, bezobzirnost, brisanje kompromitirajućeg, zaustavi ponovo i ponovo na 11.52.
Studenti su novo lice te zemlje, i vidim pametniji su i hrabriji nego moja generacija u junu 1968. Ipak, tada sam dramatično promenio razumevanje života, politike i istine.
Fakultet dramskih umetnosti, koji se tada zvao Akademija, bio je veoma vidljiv u svemu tome. Hteli smo, možda naivno, neku novu i drugačiju Jugoslaviju. Imao sam skoro 20 godina. I tada a osobito sada, veoma sam ponosan mojim Fakultetom dramskih umetnosti.
Skopje, od kojeg do Beograda ima 440 km, kao da je otputovalo negde veoma daleko i vesti iz susedstva se tek sporadično pojave na tv, kao da nas se to ne tiče, i ne utiče i na naš život i stanje.
