18. jul
Ko piše, taj i greši.
Tako sam i ja, zanet tragičnom poetikom samoubistva Branka Ćopića, „Brankov“ most ofarbao faktičkom greškom. Nije most dobio ime po njemu, nego po ulici koja na njega izlazi – Brankovoj, po Branku Radičeviću.
Život je obično prozaičniji od naših mitomanija, kojoj je, kao što i sâm pokazujem, uprkos trudu, svako sklon. U mom slučaju, sve je dobro dok su moje mitomanije ovako male i malo štetne… Ali i za njih se duguje izvinjenje.
19. jul
Ubijaš ih nadstrešnicama, zagađenjima, po policijskim stanicama, u bolnicama, na naplatnim rampama, obesnim vožnjama svojih velmoža i niihove dece…
Naređuješ svojim drogiranim ili poluludim marionetama da ih gaze automobilima kada se pobune.
Lomiš im vilice.
Naređuješ policijskim kordonima da se u njih zaleću i biju sve što im dođe pod ruku, čak i kada u naručju drži bebu.
Pujdaš kriminalce iz svog kartela da ih gaze, tuku i kidnapuju bez kazne.
Pucaš na njih zvučnim topom.
Blatiš ih, klevetaš, sudiš jer dižu glas, otpuštaš i ucenjuješ. Zoveš ih „ustašama“, ubicama i stranim plaćenicima.
Zemlju si rasprodao, društvo si rasturio. I ti i tvoji ste pobesneli od bahatosti i alavosti, od pljačke i dekadencije.
A onda ih, jer ti se klima i znaš koliko su besni i šta bi mogli da ti urade, zoveš na mirni dijalog i mirnu moguću primopredaju vlasti, ali ne sada, ne još, možda u budućnosti, tek kada dođeš do zida, kada prevare i sila više ne rade, kada ti se sve izjalovi, kada počiniš tu poslednju krađu i kada oni neće više da se smire, kada mreža počne da se para, kada se u vidnom polju pojave kuka i motika.
Jer, majku mu, ljudi smo, možemo civilizovano da pričamo…
Ako bi ribu pitali „kakva je voda danas“ ona bi verovatno odgovorila „šta je voda?“ Ona vodu živi. Kao i on licemerstvo.
21. jul
Naravno da mi je usputna opaska o subvencijama za povratnike iz inostranstva, izrečena ofrlje, u standardnoj patetičnoj i samohvališućoj tiradi pozivaoca na „civilizovani razgovor“, privukla pažnju.
Kao i „programi podrške rađanju“ ili „kupovine domaćih proizvoda“, problemi su realni, ali su jedina rešenja koje režim za njih može da ponudi samo plitki slogani i nekoliko kilavih taktika. Jer režim sâm je najveći problem
Eto, možda, konačno, jedne dobre ideje, na tragu razmišljanja o kome sam i sâm ranije pisao, bazirane na fantastičnom intelektualnom kapitalu naše dijaspore i želji da se pomogne matici. Eto možda programa transfera znanja i iskustva, ciljanog i planiranog zapošljavanja retkih struka tamo gde ih kod nas nema, podrške preduzetnicima koji bi svoje biznise preneli u Srbiju, pomoć onima koji su se odvikli od našeg haosa, murdarluka i opšteg manjka reda i zakonitosti da se snađu i da zemlju menjaju na bolje.
Ali…
Kako izgleda iz te ofrljne opaske – a detalje još čekamo – sve se možda završi na isti način na koji režim tretira i sve ostalo: na plaćenoj propagandi. Jer, kaže On, „uglavnom se vraćaju penzioneri, ima nešto mlađih porodica“. Dakle, penzioneri…
Umesto radno sposobnih, ornih, agilnih, stručnih i preduzetnih, ovakve subvencije – a to je prvo tumačenje koje mi pada na pamet – mogu da postanu samo još jedan instrument podmićivanja potencijalnih glasača režima, posebno ako njihova struktura bude socijalna, a za njih se prijavljuju uglavnom penzioneri iz tradicionalnih gastarbajterskih zemalja i sa nižim strukama, ionako već sklonih režimu. Još jedno milovanje „svojih“ birača.
Nadam se da grešim. Čekamo da vidimo detalje predloga.
Ali, ako i ove subvencije budu kao i subvencije koje se daju stranim „investitorima“ – gde ih plaćamo da dođu kod nas i da (privremeno) zapošljavaju ljude, gde je povraćaj na investiciju ili negativan ili bedan u poređenju šta je sa tim parama moglo da se uradi drugačije – eto još jednog načina za arčenje narodnih para; samo propagandna kampanja za umanjivanje štetne percepcije da svako normalan i stručan beži glavom bez obzira iz zemlje, ako može.
Kao i „programi podrške rađanju“ ili „kupovine domaćih proizvoda“, problemi su realni, ali su jedina rešenja koje režim za njih može da ponudi samo plitki slogani i nekoliko kilavih taktika. Jer režim sâm je najveći problem.
Nigde se nesposobnost režima da organizuje smislen život u zemlji ne vidi bolje nego u ovakvim kampanjama.
23. jul
Herceg Novi je jedna velika teretana i atletska staza na otvorenom.
Sav je u strmim stepenicama i brdima i divna je prilika, za one koji mogu da hodaju i još su malo pri snazi, za neprekidno vežbanje; „StairMaster“ uživo, sa mnogo zanimljivijim prizorima okolo. Treperavi kvadricepsi i utrnuli gluteusi… O plivanju da i ne govorimo. Kako reče jedna hrvatska „mema“ ovih dana, „more je jeftino, obala je skupa“. Ne toliko u Herceg Novom.
Da li zbog toga, zbog stalne zadihanosti, ili zbog nečega drugog, roštiljarnica Tri lipe na glavnim stepenicama pored tvrđave puca po šavovima od gužve, i ne računajući one koji čekaju ispred roštilja napolju, „za poneti“.
Pored mora i zaliva, na tropskoj vrućini, ždere narod pljeskavice i ćevape, uštipke i „Karađorđeve“, kao da je sudnji dan, kao da roštilja više nikada neće biti na planeti, kao da sve nas kolektivno, evo već sledećeg minuta, čeka srčani udar, pa da se bar još malo nasladimo i nauživamo dok možemo… Što je, zbog ovakve alavosti, i ne tako teoretska hipoteza, posebno gledajući naše zdravstvene statistike.
Tri lipe – a i Bucko i razna druga slična mesta po Balkanu – su gastronomska ogledala naših sklonosti i sistema vrednosti, u kojima su navike, tvrdoglavost, impuls i samodestrukcija neke od dominantnih sila. Interesantno, Englezi, na iste načine, podsećaju na nas, samo sa još lošijom hranom.
A možda je u pitanju samo životni elan Balkana, neutaživa potreba da se život oseti „na 11“ baš zbog toga što je tako nesiguran, prevrtljiv, tragičan i… kratak. Svaka tužna pređa ima i svoju svetlu nit: kao u rečenici našeg konobara, Novosađanina, kada smo ga pitali koliko su velike kugle sladoleda koji služe – da znamo da li nam je jedna dovoljna – koji sa širokim osmehom kaže „kugle velike kol’ko ‘oćeš, ja grabim!“
