Pripovedačku zbirku Marijane Čanak izdvaja nekoliko bitnih karakteristika: originalno tretirana tematika položaja savremenih žena u ovdašnjem patrijarhalnom društvu, hrabro i provokativno autorsko pismo, izgrađen i prepoznatljiv autorski stil i bogat jezički izraz; takođe znatna tematska i stilska celovitost – ocenili su Jelena Lengold, Ljubica Arsić i Vasa Pavković, članovi žirija za dodelu nagrade „Voja Čolanović“, jednoglasno proglasivši Put od crvene cigle (izdavač: Bulevar Books) za najbolju knjiga priča objavljenu u prošloj godini. Delo čiji je predložak bio menstrualni kalendar – reći će nam autorka.
Naša sagovornica rođena je u Subotici. Završila je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dvostruka je dobitnica nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Kratke priče su joj prevedene na nemački, engleski, albanski i makedonski. Objavila je knjigu proze Ulični prodavci ulica (2002), kolekciju priča Pramatere (prvo izdanje 2019, drugo prošireno izdanje 2023), roman Klara, Klarisa (2022) koji se našao u najužem izboru za NIN-ovu i Vitalovu nagradu. Novo priznanje uručeno joj je ovog ponedeljka, u prostorijama Srpskog književnog društva.
Žiri je u prvoj rečenici obrazloženja naglasio da vaše delo karakteriše „originalno tretirana tematika položaja savremenih žena u ovdašnjem patrijarhalnom društvu”. Pretpostavljam da ne krećete da pišete sa tako jasnom idejom već da puštate rukopis da vas vodi. Kako ste počeli Put od crvene cigle?
Imalasam rukopis romana Klara, Klarisa koji niko ne želi da objavi i, da se ne bih odala nihilizmu i beznađu, shvatam da je najbolje da obustavim potragu za izdavačem i počnem da pišem nešto drugo. Pisala sam priče, bez ikakvog plana i jasne namere šta ću s njima. Ništa osim prepuštanja stvaralačkom porivu i užitka u nastajanju svake pojedinačne priče nije bilo važno. Posle nekog vremena, počela sam da uočavam ponavljajući element u različitim pričama, koji je evoluirao u opsesivnu temu. To je trenutak kad se svesno upuštam u istraživanje i koncipiranje zbirke, s idejom da menstrualni kalendar bude njen predložak. Filozofija iza teksta usmerena je na vraćanje dostojanstva, razumevanja i poštovanja prema menstruaciji kao vidljivom izrazu ženske snage.
Prvi od četiri ciklusa po četiri pripovetke otvara citat Slavenke Drakulić iz Mramorne kože. Koliko se „položaj savremenih žena”promenio od tog romana objavljenog 1989?
Je li dovoljno da kažem da Mramornu kožu čitam kao da je juče objavljena? Verujem da nisam usamljena u tom iskustvu. Formalno se promenilo mnogo, suštinski ne.
U knjigama Slavenke Drakulić važna su pitanja tela i kože, u Mramornoj koži pogotovo, zbog junakinje – vajarke. UPutu od crvene cigle, ključna tema jeste nesigurnost u sopstveno telo. Nametnuta preopterećenost; frustriranost. Telo postaje oklop. Oklop što puca od žudnje. Ne zaboravljamo krv.
Da, neprestano me je opsedalo pitanje: kada smo, kako i zbog čega, izgubili poverenje u inteligenciju sopstvenih tela? Često smo odvojeni od tela, obitavamo isključivo u glavi. Obezvređujemo telo, nagon, njegove signale, sramimo se telesnih procesa. To je posledica dualizma duh / materija, rascepa kojim se unižava postojanje na Zemlji. Posebno je žensko iskustvo opterećeno tim kulturološkim zahtevom da se telo zauzda, a njegovi porivi drže pod kontrolom. Ako to ne uradi sama, uvek se nađe neko da pokori njeno telo kao teritoriju. Logički um ne može razumeti biće koje svakog meseca krvari bez umiranja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da negira ono što ne razume. Da nas proglasi žrtvama sopstvenih tela. Vreme je da arhiviramo taj narativ. Možda i da ga spalimo.
U trenucima najveće krize, junakinje često sretnu osobu – devojku, ženu ili staricu iz svoje prošlosti?
Prošlost je živa, sazdani smo od niza svojih prošlosti. U prošlosti je ključ svake naše aktualne krize. Kriza koju živimo danas morala je nekad negde početi. Treba je razrešavati u samom korenu, u suprotnom samo otklanjamo simptome koji će opet naći način da se ispolje. Zato je dobro s vremena na vreme upriličiti taj susret sa sobom iz prošlosti.
Rođeni ste u Subotici. U nizu pripovedaka, na površinu izbija svet detinjstva?
Detinjstvo je jedan od pomenutih slojeva prošlosti. Vreme neposrednog susreta sa svetom, prvih iskustava nalik inicijacijama koje se dugo pamte i markiraju naše postojanje. Često ga idealizujemo kao doba čistote, nevinosti, naivnosti, neiskvarenosti. To jeste doba igre i vrhunca radoznalosti, ali je ujedno i doba velikih zabrana, kažnjavanja, uslovljavanja. Prelaz iz detinjstva u devojaštvo neretko je bolan, ne zbog same prirode tog procesa, nego zbog njegovog tabuiziranja. U zdravom okruženju, telesne promene, polno sazrevanje, prva menstruacija, odvijaju se paralelno s jačanjem osećaja ponosa i odgovornosti. Detinjstva mojih junakinja mahom su zaražena stidom, strahom od greške, demonizacijom krvi. Ali nema u tome tragedije, to je naprosto kontekst iz kojeg izrastaju i traže način da se rasterete od tog dela nasleđa.
Kako danas izgleda taj vojvođanski, subotički kraj?
Kao stari luksuzni šifonjer s raskošnim balskim haljinama neke zaboravljene grofice čije se telo odavno pretvorilo u prah. Ona nema ništa protiv, možeš probati neku od njenih haljina, možda se neće rasparati dok je oblačiš, možda ti korset neće skršiti grudnu kost, možda otkriješ da si grofovskog stasa. Ali nemaš kud. Gde ćeš zaplesati u takvoj haljini? Svejedno, volim taj uporni eho starog vremena na ulicama grada, gorostasne bradate kipove iz čijih leđa izrasta biblioteka, kamena ženska lica koja s balkona motre na prolaznike, jednu fontanu koje odavno nema. Volim subotičku uljudnost, način ophođenja, ljubaznost šalterskih službenica. Spori ritam bez kašnjenja.
Naratorka kaže: „Negde sam pročitala da čukljevi simbolizuju okoštavanje srca, možda je to razlog što sve manje razlikujem ljubavnu izjavu od uvrede.” Kakav je naš odnos prema vlastitiom telu u ovom vremenu? Čini se da je žena ironična dok opisuje joga položaje koje zauzima njen muž: ratnik, trougao, čamac, štipaljka, plug. Posle će reći da je koleginice prate „kao hipnotisane čavke“.
U aktuelnom vremenu vrednuje se telo kao forma, postoje jasni i strogi zahtevi poželjnog i idealnog. U to ime, tela se podvrgavaju bolnim intervencijama, surovim tretmanima, frustrirajućim telovežbama i izgladnjivanju, a zanemaruje se telo kao prvi dom i telo kao područje užitka. Kao da je srednjovekovna praksa kažnjavanja tela poprimila moderan oblik. Nekad je to bila religijska težnja da se zanemarivanjem tela dosegne uzvišeno, božansko, nedostižno. Današnje nezadovoljstvo telom, perfekcionistički zahtevi prema njemu, uz želju da se zaustavi starenje, podjednako nas odvajaju od života ovde i sada. A nije telo, um je izvorište patnje. Legenda kaže da je upravo iskustvo telesnog užitka, orgazam, ljudskoj vrsti ukazao na besmrtnost duše, na njeno božansko poreklo.
Imate li utisak da nas stvarnost gotovo svakodnevno steže kao štipaljka?
Deset godina unazad sigurno bih odgovorila sa da. Ali sada imam dovoljno zrelosti, veština i izgrađene otpornosti, mogu da razlikujem elemente stvarnosti koji su u skladu sa mnom od onih koji nisu. Zapravo, što dublje uranjam u stvarnost, u postojanje, više lepote otkrivam. Na kolektivnom nivou smo zatrovani tim narativom da ovaj svet nije dobro mesto za život, da je planeta zatvor, čistilište, mučilište. Malo se žalimo na život i njegove nepravičnosti, malo glorifikujemo patnju. Treba raskrstiti s tim arhetipom svetomučenika, toliko nam je drugih, zanimljivijih arhetipova na raspolaganju.
Postoji li recept protiv pomenutog otrova?
Nema recepta, ali za početak je svakako dobro sići iz glave u telo. Od koristi je i da se frustracija shvati kao jezgro transformacije.
U priči „Debela“ pomenuta je i telesna terapija, „deca crtaju sve o čemu ćute.“ Bez igre, u izuzetnoj sceni, Filip, jedinac, iznova i iznova crta četvoročlanu porodicu. „Dva brata ili dva oca?“ Ukoliko ga upitaju ko je to – „stegnutim pesnicama dvaput se udari u grudi“. Danas su popularne bojanke za odrasle…
Različiti su oblici ekspresivne terapije, ispoljavanje kroz kreativni proces vodi ka boljem razumevanju sebe. Ujedno je to način da utišamo onog velikog cenzora, kritičara sklonom perfekcionizmu, i obnovimo kontakt s unutrašnjim detetom. Ali je važno razlikovati ono što nastaje kao produkt ekspresivne terapije od umetnosti. Jedno je plasiranje sopstvene patnje, drugo je njeno katarzično nadilaženje. Priča Debela tematizuje telesnu dismorfiju, iskrivljenu percepciju sopstvenog tela. Terapeutkinja, ne-majka, poseduje prirodan dar i veštine da komunicira s neverbalnom decom, razume ih, oseća njihove delove duše koji su zatočeni u kavezu nepostojanja i podržava ih da nađu svoje mesto u vidljivom svetu. Naravno, tu je prisutan terapeutski paradoks: može da podrži isceljivanje drugih, ali ne ume da isceli sebe.
Bez promašaja
Voja Čolanović (1922–2014), po kome je Srpsko književno društvo nazvalo svoje priznanje za najbolju pripovedačku knjigu objavljenu tokom godine, bio je pisac, urednik, dramaturg, novinar i prvi urednik Naučnog programa Televizije Beograd. Tokom Drugog svetskog rata mobilisan je u ratno vazduhoplovstvo i bio mitraljezac na avionu, za šta je odlikovan medaljom za hrabrost. Autor je zbriki priča Osedlati mećavu (1958), Miris promašaja (1983), Osmeh iz crne kutije (1993), kao i romana Druga polovina neba (1963), Pustolovina po meri (1969), Telohranitelj (1971), Levi dlan, desni dlan (1981), Zebnja na rasklapanje (1987), Džepna kob (1996), Lavovski deo ničega (2002), Oda manjem zlu (2011).
