Nije predsednik Srbije Aleksandar Vučić ni na predvidovdanskom skupu Srpske napredne stranke propustio priliku da se obruši na one koji su „simulirali“ upotrebu zvučnog topa, a nije štedeo ni građane koji su se požalili na tegobe i potražili lekarsku pomoć. Tako je Vučić u jednom trenutku u skladu sa proklamovanim sloganom „Ujedinjena Srbija“ i u napadu saosećajnosti uzviknuo kako „nema šta nisu lagali. Od Sarajevo safarija do zvučnog topa… Pa kažu: ’Bolelo ga srce, bolela ga noga.’ Nit boli srce, nit boli noga od zvučnog topa, lažovi jedni pokvareni.“
E sad, taj koga je „bolelo srce“, a na koga je predsednik aludirao je Marko Samardžić, bivši odbojkaški reprezentativac Srbije i u svoje vreme najbolji libero na svetu. Dakle, čovek koji je u svom poslu stigao do samog vrha. Uz to, Samardžić je i višestruki osvajač medalja na svetskim i evropskim šampionatima, Neko ko voli sport koliko i ljude, a Vučić nam tu priču prodaje već skoro deceniju i po, morao bi znati o kome je reč. I pokazati bar malo respekta za momka koji je naciji doneo toliko radosti.
Ali ni po jada za predsednikovu zlobnu opasku, Marko Samardžić je tog 15. marta zaista preživeo najveću životnu dramu. Njegovo prisustvo studentskom skupu umalo se nije završilo kobno jer je njegovo srce reagovalo burno na „simulirani“ udar soničnog oružja. Zahvaljujući prisebnosti baš studenata i stručnosti lekara, nakon nedelja provedenih u bolnici, uspešno se oporavio. U intervjuu za Radar govori o tom traumatičnom iskustvu, stanju u društvu i potrebi za suštinskim i sistemskim promenama.
Vlast je iznenada, ponovo, otvorila slučaj zvučnog topa, tvrdeći da su studenti izveli simulaciju njegove upotrebe. Zašto je to, prema vašem mišljenju, učinjeno baš u ovom trenutku?
Dva su moguća razloga. Jedan je da se pažnja javnosti skrene sa drugih osetljivih tema, a drugi je da i vlast i tužilaštvo nastave sa inverzijom događaja i tvrdnjama da se desilo nešto što nema veze sa istinom. U konkretnom slučaju, žrtve se proglašavaju krivcima, što kod pojedinaca, razumljivo, izaziva strah. Tužilac zna zašto je sve to uradio, ali ne mogu da razumem nameru da se u policiju pozivaju ljudi koji su prijavili zdravstvene tegobe. Ne znam ni kako misle da ispitaju desetine ili stotine lekara koji su pregledali te ljude. To je potpuni apsurd. Bio sam potpuno šokiran i zato sam se i obratio javnosti. Uradio sam to, najpre, zbog sebe, jer ono što se meni dogodilo, zaista ne bih poželeo nikome, a potom i zbog ostalih građana koji su bili tog trenutka na ulici.
Žrtve se proglašavaju krivcima, što kod pojedinaca, razumljivo, izaziva strah. Ne mogu da razumem nameru da se u policiju pozivaju ljudi koji su prijavili zdravstvene tegobe. Ne znam ni kako misle da ispitaju stotine lekara koji su pregledali te ljude. To je potpuni apsurd
Vi ste prošli kroz životnu dramu, gde ste bili u trenutku kada je upotrebljeno sonično oružje? Kako biste opisali ono što ste osetili kada je došlo do udara?
U momentu kada se sve dogodilo bio sam kod spomenika caru Nikolaju. Sa mnom je bio i moj kolega iz reprezentacije Novica Bjelica. Sišli smo iz stana zajedničkog prijatelja kako bismo odali poštu žrtvama pada nadstrešnice i nameravali da nakon toga krenemo kućama. U jednom trenutku sam osetio kao da nailazi kamion, a zatim me je ta neka sila bacila na stepenice. Sišao sam do Ulice kraljice Natalije, nekadašnje Narodnog fronta, i tu sam osetio abnormalni nalet srčanog ritma. Krenuli su udari defibrilatora – bilo ih je osam, četiri sam izdržao na nogama. Potom je prišlo četvoro studenata, tri devojke i jedan momak, koji su me odneli do bolnice u Narodnog fronta. Kroz maglu se sećam da su lekari strčali, imao sam još dva udara. Sledeće čega se sećam je da sam na intenzivnoj nezi.
Proveli ste potom tri nedelje u bolnici, kakvi su nalazi i zaključci lekara bili?
Kao odgovorna osoba želeo bih da detalji ostanu između mene i lekara. Zadržao bih se na tome da nema logike da mi se tek tako, iz čista mira, dese ti udari. Ono što mogu da kažem je da su lekari i sestre bili fenomenalni i da su mi osim medicinske, pružili i ljudsku podršku.
Da li je neko iz institucija, policije, državnih organa s vama kontaktirao, tražio izjavu od vas?
Ne, zaista niko. Istine radi, nisam imao bilo kakve neprijatnosti. Nisu me zvali ni kao bivšeg reprezentativca.
Osetio sam kao da nailazi kamion, a zatim me je ta neka sila bacila na stepenice. Sišao sam do Ulice kraljice Natalije, nekadašnje Narodnog fronta, i tu sam osetio abnormalni nalet srčanog ritma. Krenuli su udari defibrilatora. Potom je prišlo četvoro studenata koji su me odneli do bolnice u Narodnog fronta
Kako gledate na mogućnost da bi vlast, kako je najavljeno, mogla da vas procesuira, kao i još stotine ili hiljade građana koji su se požalili na tegobe?
Da nije ozbiljna situacija, bilo bi smešno. Spreman sam da ispričam sve ovo i pred tužiocem. Znate šta, vlast radi ono što misli da treba, tužilac isto tako. Sigurno je da svaki postupak ima svoje zašto i zato, ali zaista mi je nezamislivo da neko ispituje ljude koji su sve to doživeli, da svedoče lekari… Ne znam da li je ikada bilo takvog procesa, ali ništa više ne može da me iznenadi.
Da li biste se odazvali pozivu policije na razgovor?
Kao odgovoran građanin i neko ko je 150 puta nastupao za ovu zemlju, koju vlast voli da veliča predstavljajući se patriotama, svakako bih se odazvao i ne bih imao problem da ispričam šta se dogodilo. Da li će se to dogoditi – to je već na njima.
Kao dugogodišnji reprezentativac osvajali ste medalje i na svetskim i na evropskim prvenstvima. Kako u tom kontekstu doživljavate odnos vlasti prema vama, ali i ostalim građanima?
Igrao sam deset godina van zemlje, u raznim evropskim zemljama i uvek su me zanimale i stvari van odbojke, pratio sam društvene tokove, pokušavao da analiziram i dobre i loše stvari. Ono što me najviše pogodilo jeste ono slavlje u studiju jedne režimske televizije i ono njihovo „duni vetre malo preko jetre“. Čekao sam intervenciju na srcu i prolazeći pored jedne sobe video sam to. Do današnjeg dana je to ostalo nešto što kod mene izaziva najburniju reakciju. Neshvatljivo mi je takvo odsustvo empatije i odgovornosti. To je, prema mom mišljenju, najveći moralni poraz ovog društva. Poseban paradoks je što to dolazi od ljudi koji sebe nazivaju patriotama. To je potpuno odsustvo saosećanja i proslava potpune dehumanizacije.
Odrastao sam na Voždovcu, u Beogradu, devedesetih godina, tako da sam sretao razne ljude. Pripadam generaciji koja zna samo za te devedesete, neki moji drugovi su otišli u drugom smeru, ali je i tada bilo nekih moralnih normi čak i među ljudima s one strane zakona. Ovo sada je potpuni moralni sunovrat.
Šta mislite o činjenici da su na informativne razgovore pozivani ljudi koji su prvi objavili da je reč o upotrebi zvučnog topa?
Nema sumnje da je to veliki pritisak na te ljude, koji je indirektno počeo onom sramnom emisijom na RTS-u. Pre svega na njihov integritet. Reč je o demonstraciji sile kako bi se obeshrabrili i drugi u borbi koju predvode studenti. Ali koliko god bilo teško tim ljudima koji su privođeni, mislim da ovo društvo ima snage za promene.
Kako razumete inverziju režima koja od predsednika pokušava da napravi žrtvu i uporno ponavlja da je 15. marta cilj bio njegovo ubistvo?
To je toliko paradoksalno da ga skoro ne treba ni komentarisati. Posebno ako se imputira da su nam studenti davali uputstva da se sklonimo levo ili desno u momentu kad se dogodio incident. U to ne veruju ni glasači SNS-a.
Ono što me najviše pogodilo je slavlje u studiju jedne režimske televizije i ono njihovo „duni vetre malo preko jetre“. Do današnjeg dana to kod mene izaziva najburniju reakciju. Neshvatljivo mi je takvo odsustvo empatije. To je najveći moralni poraz ovog društva
Da li ste u kontaktu sa studentima, rekli ste da ne nameravate da odustanete od borbe. Kakav ishod borbe očekujete?
Ostali smo u neformalnim kontaktima. Kada su organizovali skup na Slaviji, pozvali su me na binu i ja sam to prihvatio. Očigledno je da su studenti snaga koja zna šta želi, koja je uporna i zna put kojim treba da se kreće. Da povučem i paralelu sa sportom. Oni imaju konstantnost koja je neophodna, mir u teškim trenucima i način da probude energiju kada izgleda da je ona splasnula. Posle svega što se desilo, još više sam siguran u uspeh studentskog pokreta koji je prerastao u društveni. Optimista sam u tom smislu i mislim da zaslužuju podršku svih nas.
Da li i dalje odlazite na njihove skupove?
Naravno, uvek sam tu za njih. Rekao sam im da im stojim na raspolaganju za sve što misle da mogu da im pomognem. Nadam se da posle promena možemo da izgradimo normalnu zemlju, kao modernu evropsku državu. Jer, ma šta da smo prošli u prethodnim decenijama, a prošli smo svašta, ovo nije normalno stanje. Srbija svakako zaslužuje bolje.
Šta ste prepoznali kao ključnu vrednost studentskog pokreta?
Pre svega vraćanje institucija u svoje okvire i njihovo zakonsko funkcionisanje. Tada pojedinac ne može da bude veći od čitavog sistema. Često čujem mišljenja da nam ne trebaju lideri i razumem taj način razmišljanja, ali postoji razlika između lidera i kulta ličnosti. Mislim da je svakoj zemlji potreban lider. On mora da bude spreman na kritiku, da sarađuje, da prihvata i drugačija mišljenja. Mislim da studenti upravo takav sistem grade. Bio sam na ulici i 5. oktobra kao klinac od 17 godina. Ovo je jedina, verovatno i poslednja šansa da se Srbija suštinski promeni. Mogu slobodno da kažem da neke stvari koje se sada dešavaju nije radio ni režim Slobodana Miloševića. Gledajući sa ove distance, ne sećam se da su ljudi tako optuživani i proganjani. U svakom slučaju, vratili smo se 30 godina unazad.
Kako gledate na dešavanja u sportu, jasno je da je i tu presudna partijska pripadnost, ali i da su se pipci kriminala duboko uvukli i u ovu sferu – dovoljno je pogledati šta se dešava u fudbalu?
Sistem je tako postavljen da se preslikava na sve segmente društva, pa ni sport ne može biti izuzetak. Mislim da su svi naši kolektivni sportovi zreli za temeljno renoviranje. Na prošloj Olimpijadi smo osvojili samo jednu medalju u kolektivnim sportovima. To je bilo zlato vaterpolista, koji su posle toga postali i evropski prvaci. Videli ste šta se posle dogodilo sa tim ljudima koji su olimpijski pobednici i evropski prvaci. Da stavimo sve političke stvari po strani, zbog izjave novog predsednika Vaterpolo saveza (Slobodan Soro, prim. aut.), kao bivši reprezentativac vam kažem, 90 posto sportista se nikad više ne bi odazvalo pozivu u nacionalni tim. To je stanje u kome zaista ne možete da funkcionišete. I u sportu sistem mora potpuno da se promeni. Ovo sada deluje kao ona rimska „hleba i igara“. Dosta se novca ulaže, ali tu nema plana. Lepo je videti punu Arenu kada igraju Zvezda i Partizan, ali nema sistema.
Kakvo je stanje u vašem sportu – odbojci?
Apsolutno je preslikan metod sa državnog vrha. Ljudi gledaju lični interes, sve se koristi za samopromociju, a odbojka je na poslednjem mestu.
Šta „natera“ jednu takvu trenersku legendu kakva je Zoran Gajić da u ovakvom društvu prihvati mesto ministra sporta?
Zoran Gajić sa kojim sam kao reprezentativac delio teren, a posle smo bili i rivali, nije imao hrabrosti, snage ili nije želeo da izda jedno saopštenje u kome bi stajala samo rečenica da mi želi što brži oporavak. Osvrnuo bih se i na RTS za koji mislim da je jedan od najvećih problema u društvu. Nebrojeno puta sam im dao izjavu, bili su gosti u mom stanu, a nisu za godinu i po dana smogli snage da jednom rečju pomenu šta se dešava. I tu je reč o odsustvu morala i elementarnog profesionalizma. Ministarstvo sporta i RTS su institucije koje pripadaju nama, mi ih plaćamo i imaju odgovornost prema građanima. Dakle, nisu se oglasili ni ministarstvo ni Odbojkaški savez…
Ljudi koji su bili privedeni trpe veliki pritisak. On je indirektno počeo onom sramnom emisijom na RTS-u.. Reč je o demonstraciji sile kako bi se obeshrabrili i drugi u borbi koju predvode studenti
Da li vas je to kao osvajača medalja i reprezentativca pogodilo?
Iskreno, nije. Očekivao sam takav odnos. Stvari su u društvu do tere mere polarizovane da sam pretpostavio šta će se dešavati.
Neke vaše kolege sportisti viđeni su na protestima, ali činjenica je da nije bilo previše onih koji su studentima dali makar verbalnu podršku. Kako to razumete?
Neko se bavi isključivo sportom i zaista je teško kada to radite na vrhunskom nivou. To je ogroman pritisak, velika su odricanja. Ne mogu da govorim ni u čije ime, niti da osuđujem nekog, ali ovo društvo je došlo do tačke kada ipak mora nešto da se kaže. Mislim na ljude od integriteta, među njima i na sportiste. Mi smo osvajači medalja i dobitnici nacionalnih priznanja, imamo odgovornost i prema tome i moramo da vodimo računa kako se ponašamo. Ali smatram da ovo nije momenat za tišinu, ovo je momenat u kome su potrebne hrabrost, vera i upornost.
