Pišu: Dragovan Milićević, Milan Ćulibrk
Umesto svakodnevnih narativa najviših zvaničnika o svetloj budućnosti, ekonomskom tigru, rastu standarda, nikad većim platama i penzijama, srpske ekonomske prilike više podsećaju na svojevrsnu alhemiju. Baš ta reč, iako skovana pre više od dva milenijuma, najbolje odslikava stvarnost u Srbiji. Pritom je apsolutno nebitno da li su alhemičari zaista verovali da mogu svojom „veštinom“ da pretvore metal u zlato ili da su čarobnjaci sposobni da naprave lek za besmrtnost.
Uprkos tome što im nikada to nije pošlo za rukom, uloga alhemije u istoriji nauke je izuzetno važna, a tokom srednjeg veka postala je vrlo rasprostranjena u celoj Evropi. Alhemičari su pokušavali da otkriju tajnu pronalaska kamena mudrosti (Veliko delo ili Magnum opus), koji bi im omogućio da obični metal pretvore u zlato ili srebro.
To se posebno svidelo tadašnjim vladarima, jer su u toj ideji prepoznali sredstvo koje će ih učiniti neslućeno bogatima. Možda i danas ima onih koji veruju u takva čuda, dok se neki drugi trude da toliko iskrive stvarnost da građani koji ekonomski baš i nisu toliko potkovani jednostavno ne shvataju da situacija ni izbliza nije tako ružičasta kao što predstavnici vlasti nastoje da je prikažu.
U poslednjoj godini pre promene vlasti, 2011, javni dug Srbije bio je 14,8 milijardi, a BDP 36,9 milijardi evra. Sada nam je otprilike toliki javni dug, jer je do decembra prošle godine narastao na 39,34 milijarde evra
Za početak, krenimo od javnog duga, u koji nisu uračunati komercijalni dugovi preduzeća, banaka i stanovništva. U poslednjoj godini pre promene vlasti, u decembru 2011, prema zvaničnim statističkim podacima, javni dug Srbije bio je 14,8 milijardi evra ili 41,2 odsto tadašnjeg bruto domaćeg proizvoda, koji je te godine iznosio skoro 36,9 milijardi. Sada nam je otprilike toliki javni dug, jer je do decembra prošle godine narastao na 39,34 milijarde, dok je nominalni BDP bio skoro 88,7 milijardi.
Za 13 godina vrednost evra porasla 2,9 odsto, a potrošačke cene 112 procenata
Većini ovi podaci ne govore gotovo ništa, osim da nominalno rastu i BDP i javni dug. Mnogi će na osnovu toga zaključiti da nema problema po tekuću likvidnost države, da se zemlja razvija, da standard raste… Tako kaže i statistika. Problem je samo što je, kako je primetio čuveni američki ekonomista Aron Levenštajn, „statistika kao bikini, pokazuje mnogo, ali skriva ono najvažnije“.
Samo nekoliko dodatnih pokazatelja je, međutim, dovoljno da se demistifikuje ova alhemija i razgrne svojevrsna dimna zavesa, jer iole ozbiljnija ekonomska analiza ne uzima u obzir nominalne, već samo realne veličine. S druge strane, „njeno veličanstvo“ inflacija je najbolji instrument koji svaka vlast koristi za političke narative prema podanicima, u nadi da neće uvideti „novčanu iluziju“ i da novac zbog rasta cena gubi kupovnu moć.
Dug će nastaviti da raste, jer se tako pokriva minus u državnoj kasi, a on je od 2012. do kraja aprila 2026. dostigao 20,7 milijardi, s tim što je budžetski deficit samo u poslednjih šest godina dogurao do 14 milijardi evra
Zato ih političari neprekidno „bombarduju“ nominalnim, a ne realnim pokazateljima. Nimalo slučajno, oni uvek u svojim obraćanjima koriste evro kao meru vrednosti i osnovni monetarni pokazatelj, jer znaju da je od 2012. do 2025. prosečni srednji kurs evra povećan za samo četiri dinara, sa 113,2 na 117,2 dinara. Za razliku od vrednosti evra, koja je za 13 godina nominalno porasla samo 2,9 odsto, u istom periodu potrošačke cene u Srbiji povećane su ukupno 112 procenata, dok su u evrozoni porasle 33,6 odsto i to pre svega tokom pandemije, kada su pokidani lanci snabdevanja i značajno povećane cene energenata i hrane.
Dinar je trenutno precenjen za skoro 60 odsto
Taj odnos relativnih cena značajan je za realnu vrednost deviznog kursa. Drugim rečima, samo po osnovu razlike između stope inflacije u Srbiji i u zemljama koje koriste evro kao jedinstvenu valutu, trenutno je dinar precenjen za 59,36 odsto. Ta računica bazirana je na opštoj definiciji pariteta kupovne moći, dok izračunavanje ravnotežnog kursa podrazumeva složeniju matematiku, ali bi manje-više rezultat bio sličan.
Kada bi se devizni kurs korigovao naviše za skoro 60 odsto, evro danas ne bi vredeo 117,4 već 187 dinara. Po tom kursu srpski BDP u prošloj godini ne bi bio 88,7 već samo 55,6 milijardi evra. Istovremeno bi i udeo javnog duga u BDP-u naglo skočio, sa 44,3 na skoro 71 odsto, jer je lavovski deo dugova „ekonomskog tigra“ denominovan u devizama. Posle te „operacije“ svi bi shvatili da je stanje srpskog pacijenta značajno lošije, ali bi se bar znalo da je neophodna neka druga, mnogo jača terapija za ozdravljenje.
„Njeno veličanstvo“ inflacija je najbolji instrument koji svaka vlast koristi za političke narative prema podanicima, u nadi da oni neće uvideti „novčanu iluziju“ i da njihov novac zbog rasta cena gubi kupovnu moć
Nakon eventualne korekcije deviznog kursa ispostavilo bi se da je BDP Srbije od 2011. do 2025. povećan za 18,7 milijardi (sa 36,9 na 55,6 milijardi), a javni dug za 24,5 milijardi, sa 14,8 na 39,3 milijarde evra. Drugim rečima, dug je realno rastao mnogo brže od BDP-a, što nominalne veličine ne pokazuju.
Utrostručen trošak kamata za otplatu javnog duga
Problemi se, nažalost, tu ne završavaju. Zapravo tek počinju, o čemu svedoči i trošak kamata za otplatu javnog duga. U prethodnih 14 godina samo plaćene kamate po osnovu javnog duga olakšale su državnu kasu za 1.679,3 milijarde dinara ili za više od 14 milijardi evra. Pritom su ti izdaci lane dostigli rekordnih 186,5 milijardi dinara i bili su tri puta veći nego 2012.
Nebrojeno puta su aktuelni ministar finansija Siniša Mali i predsednik Aleksandar Vučić ponovili da je baš te 2012. Srbija bila „na rubu bankrota“. Priliku da na to ukaže neformalni lider SNS-a nije propustio ni na poslednjem okupljanju naprednjaka prošle subote, ispred Skupštine Srbije, na kojem je, prema zvaničnim procenama policije, bilo „207.000 učesnika“.
Pritom i Vučić i Mali prećutkuju činjenicu da je 2011, pre nego što su SNS i SPS osvojili vlast, ukupni trošak kamata bio tek nešto veći od jednog procenta, naredne godine je povećan na 558 miliona evra ili na 1,6 odsto, a lane na čak 2,1 odsto BDP-a. Poređenja radi, Nemačka za servisiranje svog duga godišnje izdvaja oko jedan procenat BDP-a, iako ima relativno znatno veći dug od Srbije od 63,5 odsto BDP-a.
Drugi problem je što će dug nastaviti da raste. Ukupan minus u državnoj kasi od početka 2012. do kraja aprila ove godine dostigao je 2.447,7 milijardi dinara ili 20,7 milijardi evra, s tim što je budžetski deficit samo u poslednjih šest godina dogurao do 14 milijardi evra.
Kada bi se devizni kurs korigovao naviše za razliku između inflacije u Srbiji i evrozoni, evro danas ne bi vredeo 117,4 već 187 dinara. Po tom kursu srpski BDP u 2025. bio bi samo 55,6 milijardi evra, pa bi javni dug naglo skočio sa 44,3 na skoro 71 odsto BDP-a
Taj minus pokriva se pre svega novim zaduživanjima, pa se sa izvesnošću može zaključiti da će javni dug nastaviti da raste, a neko će kad-tad morati da ga vrati. I dok s jedne strane raste bojazan da bi Srbija mogla upasti u „spiralu dugova“, rejting agencije zadržavaju dostignuti kreditni rejting, a MMF pozitivno ocenjuje tekuću ekonomsku politiku. U poslednjem saopštenju je, međutim, u prilično uvijenoj formi poručio da u ovoj i narednoj godini deficit budžeta ne bi smeo da bude veći od tri odsto BDP-a i da bi Vlada trebalo da poštuje fiskalna pravila o platama u javnom sektoru i penzijama.
MMF, takođe, upozorava da su povećani fiskalni rizici, ne samo zbog energetskog šoka, već i zbog stanja u Putevima Srbije i budžetu Beograda. „Ukoliko energetski šok potraje, očuvanje fiskalnog sidra zahtevaće sprovođenje mera za nepredviđene situacije, uključujući smanjenje tekuće potrošnje i strogo određivanje prioriteta investicionih projekata. Na srednji rok, potrebna je kontinuirana fiskalna disciplina kako bi se uravnotežili pritisci na socijalnu potrošnju i velike potrebe za javnim investicijama, uz istovremeno održavanje javnog duga na silaznoj putanji“, poručili su iz MMF-a vlastima u Srbiji.
Dve decenije pre MMF-a, ekonomisti Nataša Nikolovska i Dragomir Sundać objavili su studiju Scenario za ekonomski slom država u tranziciji, u kojoj su objasnili kako se preko precenjenog kursa i zaduženosti lome nacionalne ekonomije i preuzimaju vredni resursi. U taj „vrtlog“ se lako upada, ali se iz njega teško izlazi. Još teže ako se vlast ponaša kao da nikakvih problema nema i kao da je sve u najboljem redu.
„Da postoje studije ekonomske opravdanosti ništa ne bismo izgradili, ne bismo izgradili pola puteva u Srbiji“, priznao je svojevremeno Vučić, a te njegove reči najbolje objašnjavaju kako se donose odluke o velikim državnim projektima i zašto kilometar auto-puta košta i više od 20 miliona evra
A očito nije. Niti može biti ako se ne promeni ekonomska politika, koja već duže od decenije rast bazira na stranim i velikim državnim investicijama. Pritom je prvi izvor prilično presušio, a mnoge velike državne investicije veoma su upitne, jer se u njih krenulo bez ikakve studije opravdanosti.
U tom smislu karakteristična je Vučićeva izjava za RTS: „Da postoje studije ekonomske opravdanosti ništa ne bismo izgradili, ne bismo izgradili pola puteva u Srbiji, ni Moravski koridor.“ Samo nije objasnio da li bi za Srbiju to možda bilo bolje nego što skoro svaki kilometar novog auto-puta košta više od 20 miliona evra.
