Kratkometražni igrani film Maroko rediteljke i scenaristkinje Staše Bajac domaćoj filmskoj publici biće interesantan kao početak jedne nove etape u stvaralaštvu ove veoma plodne umetnice. Premijera je bila zakazana za Bašta fest ali usled društveno-političkih okolnosti u našoj zemlji organizatori su održavanje ove manifestacije pomerili za neka bolja vremena… Stašu Bajac poznajemo kao koscenaristkinju nagrađivanih igranih filmova Vlažnost Nikole Ljuce i Asimetrija Maše Nešković, popularnih televizijskih serija među kojima su Grupa i Državni službenik, zapaženih drama Ovaj će biti drugačiji i Ova će biti ista s repertoara pozorišta Atelje 212. Konačno, njena prva knjiga, roman Ruka u vatri, objavljena je 2023. godine. U filmu Maroko uloge tumače Ivana Vuković i Milan Marić. „Godinama nakon što je bez reči nestala iz Igorovog života, Hana traži oproštaj. Međutim, ubrzo će postati nejasno da li je zaista nestala, ili je prošlost našla način da živi i u sadašnjosti“, navodi se u enigmatičnom sinopsisu.
Javnost vas poznaje kao dramaturškinju, scenaristkinju, spisateljicu… Kako i kada ste poželeli da se bavite i filmskom režijom?
Studije režije sam posle FDU-a upisala u Berlinu još 2016. Međutim, po povratku u Beograd, ubrzo me je zatekla pandemija. To je razne projekte zakočilo i odgodilo. Prva stvar koja je izašla u javnost bila je dokumentarna serija Ona se budi, koju sam režirala, ali igrana forma je morala da sačeka. Nažalost, mislim da to nije samo slučaj sa mnom. Mnoge moje kolege i koleginice, koji su svoje debije imali na Sandensu ili Kanu, na drugi film čekaju po deset godina. No, mislim da je i način na koji sam uvek pisala bio bliži rediteljskom načinu razmišljanja. Videla bih slike, atmosferu, muziku. To su zapravo i stvari kojima sam se bavila kad sam bila mnogo mlađa, svirala sam i crtala. Tokom godina, sve manje mi je prijala usamljenička priroda pisanja, a više rad u kolektivu. Bliži je igri. Pada mi sad na pamet Bergmanov film Divlje jagode koji donekle o tome i govori – što smo stariji, to se više vraćamo detinjstvu.
Da li je vizija filma i rediteljskog postupka ostala ista od početka do kraja ili je evoluirala, budući da ste se i sami kontinuirano razvijali kao svestrana dramska umetnica?
Scenario je napisan 2017. godine dok sam još živela u Berlinu, s planom da se tamo i snima. Prvi set promena nastao je u tom „premeštanju“ ne samo mene, već i likova i okruženja, a onda i suštinski. Sećam se trenutka kada gubim kontakt sa tim materijalom, jer u njemu samo nazirem onu sebe koja ga je napisala. A onda je trenutak odluke da tu moju tadašnju viziju pustim bio potpuno oslobađajući, jer smo scenario tretirali kao okvir u kom kao autorska ekipa tražimo ono što je nama u trenutku kad ga pravimo zanimljivo. Ta moja rasterećenost je učinila da saradnici nemaju zadatak da materijalizuju moje fiks ideje, već daju nešto od sebe. I kontra mogućoj bojazni da taj način rada može da se pretvori u buvljak ideja, desilo se da svi vrlo odgovorno promišljaju šta je to što nude i da li to gradi usaglašen, jedinstven svet. Naučila sam da film živi do zadnjeg trena i da to ne znači odsustvo autorstva, već svedoči o njegovoj neodvojivosti od samog života i ljudi koji ga prave.
U Maroku se oseća i vizualna atmosfera filmova na kojima ste radili kao scenaristkinja – Vlažnost i Asimetrija. Koliko je rad na ovim filmovima, odnosno s Nikolom Ljucom i Mašom Nešković, uticao na vas?
U velikoj meri, jer smo jedni druge formirali i kao autori i kao publika. S druge strane, verovatno smo se i tokom tih godina saradnje i spajali jer smo već delili neke afinitete. Mislim da delimo neku naglašenu taktilnost i intenzitet, koji nije nužno karakterističan ni za istočnoevropski, pa ni evropski film. Iz tog nasleđa preuzela sam tu opsesiju ljudskom prirodom i odnosima, ali u vizuelnom smislu mi je možda bliži američki film. Pored toga, Holivud ima drugačiji odnos prema publici, podrazumeva se da je film za njih, a ne zarad građenja rediteljskog opusa. Meni je uvek bilo važnije da su ljudima stvari koje radim uzbudljive, nego da se sete kako se zovem. Mislim da je saspens moj jedini stilski predznak, ako to uopšte može tako da se kaže.
Fenomen katarze postoji od antike. Ali, on je povezan s nečim što stvarno prostruji kroz telo, bilo da sediš na ivici stolice ili se isplačeš. Snovi koje sanjamo kad gledamo nešto što nas duboko pomeri
Još uvek je aktuelni roman Ruka u vatri, koji ima žanrovske – krimi elemente, ali i odudara od konvencija žanra. U Maroku teme su intimne, dramske, ali s druge strane postoji i izvesna „trilerska“ napetost koja visi u vazduhu. Kako gledate na žanrovsko stvaralaštvo i koliko vam je zanimljivo poigravanje žanrovima?
To je vrsta umetnosti koju ja volim i da gledam i da čitam. Nema lepšeg osećaja nego kad potpuno zaboraviš na sebe, i platno ili knjiga te usisaju. To je tako specifično iskustvo i nekad imam utisak da pročisti, na nekom fiziološkom nivou. Sad zvučim kao da izmišljam toplu vodu, a fenomen katarze postoji od antike. Ali, za mene lično je on povezan sa nečim što stvarno prostruji kroz telo, bilo da sediš na ivici stolice ili se isplačeš. Ili na primer, snovi koje sanjamo kad gledamo nešto što nas duboko pomeri. Ljudi koje imamo potrebu da zagrlimo. Vidim da su mi se misli rasplinule od pitanja o žanru, ali možda je to upravo to igranje sa njim!
Koliko vas (ne)inspiriše aktuelna srpska stvarnost u autorskom stvaralaštvu? I kako doživljavate sve što nam se dešava poslednjih nekoliko meseci?
Biću potpuno iskrena – studentske blokade uslovile su moje kreativne blokade. Trenutna atmosfera je bitno drugačija nego što je bila zimus, ali setimo se koliko smo svi bili zatečeni, ganuti, zbunjeni, ponosni. Ne želim da klizim u patetiku i kanonizaciju te generacije, ali ja sam zaista mesecima osećala da oni razumeju ovo društvo na način na koji ga ja u tom trenutku ne razumem. I nisam imala nikakav problem da budem u poziciji onog ko sluša, sustiže ih, adaptira se. Međutim, ma koliko se trudila da umetnosti prilazim iz neke pozicije dovođenja stvarnosti u pitanje i promišljanja, bez zauzimanja uloge autoriteta i nekog ko je popio neku pamet pa je soli, bilo mi je teško da nađem svoje mesto u toj novoj društvenoj realnosti. Izgubila sam samopouzdanje da delim svoje interpretacije realnosti jer su mi delovale suvišne, anahrone. Ali vremenom se i to sve sleglo. Ima nečiji citat koji kaže: Postoje godine koje postavljaju pitanja i godine koje daju odgovore. Malo je kič, ali malo je i tačno.
