Konkursi za programe i projekte već su godinama problematični po svim osnovama. Raspisuju se kasno, tako da za realizaciju ostane tek par meseci. Raspisuju se pa se ne objavljuju rezultati. Srećni dobitnici na konkursima za tzv. nezavisnu scenu su neke fantomske organizacije bez ikakvih referenci,milionske sume se troše na besmislene projekte, a u velikom broju slučajeva nema ni dokaza da su realizovani, osvedočena udruženja i organizacije godinama i decenijama prisutne i na domaćoj i na inostranoj sceni ne dobijaju ni dinara. Uprkos brojnim protestima, vlast se ne obazire. Fantomi vladaju kulturom, kao i svim drugim oblastima. Fantomi ruše Savamalu, fantomi tuku studente i građane na protestima, fantomske organizacije dobijaju od države unosne, koruptivne poslove.
Konkursi za otkup knjiga i dela likovne i primenjene umetnosti imaju čudne kriterijume i obavljaju se pod neobičnim okolnostima. Ako neki slikar ili vajar ima dobrog druga direktora neke škole ili bolnice, može da ga zamoli da konkuriše kod Ministarstva kulture da za svoju školu ili bolnicu otkupi baš njegovo delo. Grad Beograd je nekada otkupljivao od 60.000 do 100.000 primeraka knjiga za gradske biblioteke, a sada nema konkursa već Biblioteka grada od šest odabranih izdavača otkupi 229 knjiga.
Kako i među filmadžijama nisu više samo nepodobni pojedinci, već se skoro cela branša ujedinila, nema više ni konkursa za snimanje filmova, navodno snimaju se filmovi kojima su ranije dodeljena sredstva. Ova vlast je onemogućila nekim od naših najboljih reditelja da snimaju.
Manifestacije
Naprednjačka vlast ne prihvata da je savremena umetnost takođe deo tradicije, da su umetnički festivali od kojih su neki osnovani pre 60, 70 godina takođe deo tradicije i to one na koju smo bili ponosni. Ta tradicija nebitna je u odnosu na mogućnost da na njima učestvuju umetnici koji ne podržavaju vlast, da postoji mogućnost da publika iskaže podršku studentskom pokretu. To se nije smelo dogoditi po cenu da sve nestane, da se ne održe Bitef, Fest, Martovski festival, Nišvil, da se Niški filmski glumački festival zameni nekim „Susretima na Tvrđavi“ (održanim pred praznim stolicama), da se Egzit iseli iz Srbije, da publika bojkotuje Zaječarsku gitarijadu jer je otkazala učešće nepodobnim muzičarima, da Bir fest iz sličnih razloga doživi fijasko, da se inadžijski ne prihvati pomeranje datuma za Sajam knjiga jer je ozbiljan broj izdavača to tražio zbog preklapanja datuma s godišnjicom pada nadstrešnice u Novom Sadu, pa se ova nekad najposećenija manifestacija pretvori u turobnu prazninu, da je otkazan festival „Sedam veličanstvenih“… Svima njima su uskraćene pare iz budžeta, kao što su uskraćene i Šekspir festu i Tvrđava teatru. Ono što će sigurno biti održano to je Festival trubača u Guči.
Nikola Selaković i Siniša Mali su početkom leta 2024. vrlo veseli i nasmejani najavili da će se na potezu Savskog trga i okolnih ulica, prostoru koji je inače vlasništvo firme „Beograd na vodi“, do 2027. izgraditi i obnoviti 50.000 kvadratnih metara muzejskog prostora, sve za Ekspo ’27.
Besmisleno je pravdanje ovakvih poteza vlasti najavljivanjem da će neke manifestacije biti pomerene na jesen, na zimu, na kukovo leto. Nikad u istoriji kultura nije plaćala ovako visoko cenu zbog sujete, narcisoidnosti i mržnje čoveka koji jedino toleriše povlađivanje svom egu. Tu cenu platili su i neki umetnici iz regiona kojima je zabranjivan ulazak u Srbiju zbog jedne izgovorene rečenice, zbog pozdrava studentima.
Investicije
U ovoj oblasti postoje značajne stvari koje je ova vlast uradila: Završili su obnovu dva najveća muzeja – Muzeja savremene umetnosti (2017) i Narodnog muzeja (2018). Završili su konačno Narodno pozorište u Subotici posle 19 godina od početka obnove.
To bi bilo to! Već 14 godina slušamo uglavnom obećanja. Godinama se najavljuju Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda, Prirodnjački muzej, Arheološki muzej, Nacionalna koncertna dvorana (prostor i za smeštaj Beogradske filharmonije), preseljenje Muzeja Nikole Tesle, uređenje prostora za smeštaj Muzeja automobila.
Konkursi za otkup knjiga i dela likovne i primenjene umetnosti imaju čudne kriterijume i obavljaju se pod neobičnim okolnostima. Ako neki slikar ili vajar ima dobrog druga direktora neke škole ili bolnice, može da ga zamoli da konkuriše kod Ministarstva kulture da za svoju školu ili bolnicu otkupi baš njegovo delo
Najduže se najavljuje zgrada Beogradske filharmonije. Aleksandar Vučić je čak najavljivao da će biti izgrađena do 2020. godine. Tek 2022, posle međunarodnog konkursa, usvojeno je idejno rešenje studija Amande Levit iz Londona. Tadašnje procene izgradnje iznosile su oko 120 miliona evra. Nedavno je izdata građevinska dozvola, a nova procena cene izgradnje skočila je na 240 miliona.
Istorijski muzej Srbije od 2018. čeka završetak obnove stare Železničke stanice, koja se sada najavljuje za kraj 2026. Muzej grada Beograda koji je zgradu u Resavskoj 40b dobio još 2006. godine trebalo je da se u nju useli početkom 2026. godine. Muzej automobila, koji je u februaru 2024. iseljen iz Ulice majke Jevrosime, navodno bi trebalo da se iz raznih depoa prikupi u obnovljen prostor ispod Brankovog mosta do kraja 2026. Prirodnjački muzej je prema najavi trebalo da bude završen do 2027, ali radovi još nisu ni započeli.
U zgradi bivše pošte na Savskom trgu treba da bude smešten Arheološki muzej, tj. arheološka zbirka Narodnog muzeja, a uz njega i dve pozorišne i čak tri operske sale. Zgrada pošte je srušena, kad će biti obnovljena videćemo. Videćemo i kad će se Muzej Nikole Tesle preseliti u bivšu fabriku hartije Milana Vape u Vojvode Mišića 10.
Nikola Selaković i Siniša Mali su početkom leta 2024. vrlo veseli i nasmejani najavili da će se na potezu Savskog trga i okolnih ulica, prostoru koji je inače vlasništvo firme „Beograd na vodi“, do 2027. izgraditi i obnoviti 50.000 kvadratnih metara muzejskog prostora, sve za Ekspo ’27.
Stari dvor je bio kuća umetnika i građana Beograda. Aleksandar Šapić je sve to poništio, ukinuo. Ništa od onoga što je izgrađeno i obnovljeno se ne održava. Bivša vlast je za 22 meseca sagradila novo Jugoslovensko dramsko pozorište, a sadašnja 14 godina najavljuje obnovu scene „Bojan Stupica“
Verujem da nije loše na jednom mestu prikazati data obećanja o izgradnjama i obnovama svih ovih ustanova kulture. Verujem da bi svi bili srećni i zadovoljni da se ta obećanja ispune. Verujem da niko ne veruje da će se ovo stvarno desiti.
Muzeji nisu samo zgrade. U njih treba da se usele vredne muzejske zbirke. Osim arhitektonskih rešenja bilo bi zaista poželjno da muzejski stručnjaci predstave koncepte muzejskih postavki, mada je bilo logično da ti koncepti budu dostavljeni i arhitektama, potom i izvođačima radova kako bi znali za koju svrhu i namenu se gradi i obnavlja prostor.
Imajući u vidu prethodna iskustva s objektima čiji je investitor država, svašta se može očekivati. Kao npr. tokom izgradnje podzemne garaže ispod Narodne biblioteke u Skerlićevoj ulici. Prvo je pitanje kako je uopšte dozvoljeno da se radi podzemna garaža ispod Narodne biblioteke, nedaleko od važnih depoa ove institucije, a onda se tokom radova naleti na šaht podzemne železnice, kao i na podzemnu cisternu za mazut za grejanje. Kako je moguće da nisu proučeni planovi i projekti za objekat podignut pre pedesetak godina?
Na kraju, kao neko ko je jedno vreme bio „zadužen za kulturu“ u Beogradu, ne mogu da ne pomenem da su u to vreme obnovljene skoro sve gradske ustanove, skoro sva pozorišta, osnovana Kuća legata, Direkcija Festa, preduzeće Beogradska tvrđava, Centar za kulturu Grocka, nabavljena oprema, rekonstruisani Muzej Nikole Tesle i Pedagoški muzej, urađene stalne postavke, obezbeđena zgrada za Muzej grada, raspisivani konkursi za otkup knjiga, likovna dela, pomoć mladim muzičkim i likovnim talentima, za kapitalne izdavačke projekte, dokumentarne, a potom i igrane filmove, isplaćivane nadoknade umetnicima za pripremu izložbi, koncerata, učešće na tribinama, socijalni doprinosi za samostalne umetnike.
Nikad u istoriji kultura nije plaćala ovako visoko cenu zbog sujete, narcisoidnosti i mržnje čoveka koji jedino toleriše povlađivanje svom egu. Tu cenu platili su i neki umetnici iz regiona kojima je zabranjivan ulazak u Srbiju zbog jedne izgovorene rečenice, zbog pozdrava studentima
Stari dvor je bio kuća umetnika i građana Beograda. Aleksandar Šapić je sve to poništio, ukinuo. Ništa od onoga što je izgrađeno i obnovljeno se ne održava. Bivša vlast je za 22 meseca sagradila novo Jugoslovensko dramsko pozorište, a sadašnja 14 godina najavljuje obnovu scene „Bojan Stupica“.
Kadrovi
Vlast i u ovoj delatnosti kao i u ostalima primenjuje princip bespogovorne lojalnosti, ali odgovarajućim kadrovima nastoji da zaplaši zaposlene, naročito tamo gde je bilo pobuna, nezadovoljstva i podrške studentima.
U jednom broju ustanova, pre svega u nekim muzejima i arhivima, postoje direktori „ćutolozi“. Nema naznaka da nešto rade, a ništa i ne pričaju, nigde se ne oglašavaju. Potpišu za izbore podršku glavnom gazdi. Nevidljivi! U velikom broju ustanova, direktori su u statusu vršioca dužnosti i tako godinama, bez obzira na zakone koji to ne dozvoljavaju. Nije baš jasno zašto se ne raspisuju konkursi iako bi i na njima „pobeđivali“ unapred odabrani. Možda je to zamorno, a i koga briga za propise, nego sve po skraćenom postupku.
Muzeji nisu samo zgrade. U njih treba da se usele vredne muzejske zbirke. Osim arhitektonskih rešenja bilo bi zaista poželjno da muzejski stručnjaci predstave koncepte muzejskih postavki, mada je bilo logično da ti koncepti budu dostavljeni i arhitektama, potom i izvođačima radova kako bi znali za koju svrhu i namenu se gradi i obnavlja prostor
Stigne direktiva „postavi plavušicu“ (tako su rekli bivšoj direktorki jedne ustanove: „doći će vam jedna plavušica“), ni ime joj nije bilo važno, pripremiće administracija predlog, predsednik Skupštine će to promumlati, ne mora baš ni da potrefi ime, važno je samo da većina složne braće složno glasa, neko je smenjen, nek postavljen, vrlo važno, „postupi po naređenju“. U medijima par dana izlazi poneki tekst, već smo oguglali! Malo veća bura nastane kad neko s podebljim dosijeom javno izrečenih „patriotskih uvreda“ i pretnji drugomislećim i slobodoumnim građanima, zasedne na poziciju predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta, kao što je to slučaj s Dragoslavom Bokanom. Mali broj ljudi zna ko je direktor ovog pozorišta, ali svi znaju da je „beli orao“ Bokan glavni!
Inventar
Ovo je bila neka vrsta inventara stanja u kulturi. Daleko od toga da je to sve. Da dodam još ponešto: potpuna degradacija Nacionalnog saveta za kulturu, marifetluci oko dodele tzv. nacionalnih penzija i dalje nerešen problem socijalnih doprinosa za samostalne umetnike, grubo kršenje pravila međunarodnih konvencija o kulturi koje je Srbija ratifikovala. Nemam dilemu da bi svaka lokalna samouprava u Srbiji mogla da napravi inventar podavljenih kulturnih institucija i manifestacija. Neke se herojski opiru, u mnogim mestima postoje hrabri entuzijasti koji uprkos svemu održavaju i pale svetiljke, zato što se talenat, znanje, umetnost ne mogu ugasiti. Da parafraziram antropologa Kliforda Gerca koji je zapisao: „Bez ljudi nema kulture, ali bez kulture nema ni ljudi“: Sa SNS nema kulture, a bez kulture nećemo biti ljudi.
