U senci smene direktorke Muzeja Jugoslavije Nede Knežević ostala je smena direktora Arhiva Jugoslavije, istoričara Milana Terzića, bez sumnje jednog od najvećih stručnjaka u ovoj oblasti. Na mesto Nede Knežević čiji su uspesi tokom petnaestak godina nesporni, Vlada Srbije je postavila izvesnu Gordanu Vujović, apsolutno nepoznatu osobu u krugovima muzeologa, ali i u kulturnoj javnosti. Za nju, očigledno zna samo ministar kulture Srbije Nikola Selaković, koji je u izjavi za Prva TV rekao:
„Na mesto direktorke Muzeja dolazi jedna vrsna osoba, osoba iz umetničke fele, neko ko u kulturi radi dugi niz godina, koleginica koja je radila s nama u Ministarstvu kulture.“
O vrsnoj osobi niko vrstan, ali i nevrstan od istoričara umetnosti, istoričara, likovnih ili primenjenih umetnika, niko, apsolutno niko nije čuo.
Milana Terzića je zamenila dr Tatjana Kikić, koja se prenerazila kada je 14. maja na primopredaji dužnosti čula da je Dragan Bjelogrlić u zgradi Arhiva Jugoslavije snimio deo filma Čuvari formule. Ciknula je: „Kako, pa on je neprijatelj!“
Tako su na dva veoma značajna mesta postavljeni apsolutni lojalisti, osobe čiji su glavni kvaliteti očigledna pripadnost vladajućoj stranci. Jer, do ovog trenutka, nije dostavljena zvanična biografija Gordane Vujović Muzeju Jugoslavije, a primopredaja je obavljena prošle nedelje u veoma mučnoj atmosferi ako se ima u vidu jak otpor njenom dolasku od strane zaposlenih u Muzeju.
Šta znače ove dve smene u dve najznačajnije institucije, muzejskoj i arhivskoj, za proučavanje Jugoslavije i u kojima je smešten ceo 20. vek u istoriji Jugoslavije, odnosno Srbije?
Naprednjačka mržnja prema socijalističkoj Jugoslaviji
Na ovo pitanje lako je dati odgovor ako se ima u vidu neskrivena radikalsko-naprednjačka mržnja prema socijalističkoj Jugoslaviji. Pa kad već ne mogu da ukinu te institucije s tim imenom, mogu da rukovode njima na svoj način. Poznata je izjava ministra kulture Selakovića kada je po dolasku na vlast početkom maja 2024. postrojio sve direktore muzeja i pitao: „I, kako mislite da obeležite okruglu, 90. godišnjicu ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju?“ I odmah zadao obavezu Nedi Knežević da se tim povodom napravi izložba u Muzeju Jugoslavije. Tako je i bilo. Od tog nemogućeg zadatka, Kneževićeva je sa saradnicima za samo četiri meseca napravila vrhunsku izložbu, koja je otvorena 9. oktobra na dan ubistva kralja, pod naslovom Čuvajte mi Jugoslaviju!
Istoričarka Radina Vučetić, redovna profesorica na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za Radar kaže da je smena Nede Knežević školski primer kako se u našem društvu sistematski kažnjava stručnost, a nagrađuje podobnost.
„Ovde nije reč samo o ideološkom obračunu i mržnji prema Jugoslaviji i jugoslovenskom nasleđu, a svakako je i to igralo ulogu u ovoj sramnoj odluci, već je reč o dubokoj mržnji prema profesionalizmu, stručnosti i rezultatima. U zemlji u kojoj su institucije potpuno urušene, i u kojoj su vlasti na čelo gotovo svega dovele nestručne kadrove, institucije opstaju isključivo zahvaljujući pojedincima. Ljudi su ti koji su postali institucije, čuvajući institucije.
Iz ambijenta u kojem se i kultura, i grad, i država svakodnevno devastiraju, i u kojoj ova vlast ne prašta ni stručnost, ni Jugoslaviju, Neda Knežević je uspela da rekonstruiše i ponovno otvori zgradu Muzeja 25. maj, da izgradi novi paviljon s biletarnicom, i najboljom muzejskom prodavnicom u zemlji, da oko sebe okupi fantastičan tim kustosa koji je uspeo da proizvede čudesnu izložbu Ježeva kućica, koja je osvojila Europa Nostra Grand Prix 2025, jedno od najznačajnijih evropskih priznanja u oblasti kulturnog nasleđa, da Muzej ima posetu od oko 200.000 posetilaca godišnje, da je vidljiv u svetu, i da gostuje u najpoznatijim svetskim muzejima, kakav je Pit Rivers u Oksfordu, i da uzdigne Muzej Jugoslavije do statusa jednog od 27 najboljih svetskih muzeja, a sve to u državi koja za kulturu iz budžeta izdvaja oko 0,65 odsto.
Sve su to podvizi koji se u normalnim zemljama slave i nagrađuju, a kod nas se kažnjavaju smenom. Kada smenite nekog s takvim rezultatima, jasno poručujete da vam uspeh i međunarodni ugled Srbije ne znače ništa, a da vam je poslušnost sve.“
Takvo nasleđe direktno dovodi u pitanje model razvoja današnje Srbije, zasnovan na kriminalu, nasilju, socijalnoj i svakoj drugoj nepravdi, koncentraciji političke i ekonomske moći u uskom krugu kriminalizovanih pojedinaca iz državnog vrha
Milivoj Bešlin
Pored prezira ove vlasti prema svemu savremenom kad je o kulturi reč, neskrivena je i mržnja prema tekovinama socijalističkog, jugoslovenskog nasleđa. Nikola Krstović, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu na Odeljenju istorije umetnosti, tim povodom za Radar kaže:
„Teško da bi se moglo govoriti o specifičnom odnosu aktuelne vlasti prema tekovinama jugoslovenskog nasleđa u odnosu na bilo koji drugi segment kulturne baštine. Problem je gotovo svake vlasti od višestranačja, te time i nikad postojeće kulturne politike, bilo to što je zastupala pozitivne ili negativne predrasude, nikada potencijal inkluzivnosti baštine i kulture uopšte. Iako u načelu ‘desno’ orijentisana, što bi paradoksalno značilo ideološki nacionalno fokusiranu ali i tržišno liberalno orijentisanu kulturnu politiku, ova vlast je preko Ministarstva za kulturu, u poslednjih desetak godina, generisala nizove promašaja koji su se pretvorili u malignitet koji živimo danas.“
Istoričar Milivoj Bešlin, viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, za Radar polazi od tvrdnje da je Jugoslavija, uprkos svim problemima i autoritarnim aspektima, ostala simbol vremena u kojem su obrazovanje, zdravstvo, kultura i nauka bili dostupni širokim slojevima društva, u kojem su radnička prava bila u velikoj meri zaštićena, a socijalne razlike neuporedivo manje nego danas:
„Takvo nasleđe direktno dovodi u pitanje model razvoja današnje Srbije, zasnovan na kriminalu, nasilju, socijalnoj i svakoj drugoj nepravdi, koncentraciji političke i ekonomske moći u uskom krugu kriminalizovanih pojedinaca iz državnog vrha, klanovskoj kontroli retkih neurušenih institucija i ogromnim socijalnim nejednakostima. Zato je potrebno delegitimizovati čitavu jugoslovensku epohu i predstaviti je isključivo kao period ’nacionalnog stradanja’, ’komunističke diktature’ ili ’istorijske zablude’, zasnovane na istorijskim falsifikatima i revizionističkim stereotipima.“
Ljubav prema Senjaku i Dedinju
Pored svega ovoga, ima još jedna strana ove priče o opasnosti opstanka jugoslovenske kulturne zaostavštine pod ovom vlašću. Ako je poznata njihova ljubav prema Senjaku i Dedinju, ako se znaju aspiracije novih bogataša koji u sprezi sa vlašću otkupljuju sve što je nekada pripadalo socijalističkoj Jugoslaviji a prostom deobom i Srbiji, treba imati u vidu bitnu činjenicu: Muzej Jugoslavije nalazi se na Dedinju i predstavlja jedan od najvećih muzejskih kompleksa u Srbiji koji obuhvata oko 5.250 kvadratnih metara izložbenog prostora i park površine oko 3,2 hektara sa Parkom skulptura i brojnim umetničkim delima na otvorenom.
Ovoj vlasti je teško da gleda kako to nije u njihovom vlasništvu, za njihove potrebe. Bivša ministarka kulture Maja Gojković imala je somnabulnu ideju da u okviru Muzeja Jugoslavije napravi ženski muzej, muzej žena, a o čemu razmišlja sadašnji ministar – saznaćemo. Jer, krađa nekretnina u ovom delu Beograda pod ovom vlašću, odavno je praksa.“
Vlast je, preko Ministarstva za kulturu, u poslednjih desetak godina generisala nizove promašaja koji su se pretvorili u malignitet koji živimo danas
Nikola Krstović
Zbog čega je važno boriti se za Muzej Jugoslavije i ne dozvoliti da se uništi sve što je urađeno na njegovom očuvanju, Radina Vučetić argumentuje:
„Smena Nede Knežević, kao i čitav niz sličnih poteza kojima se desetkuju institucije, ogoljava duboki, suštinski antipatriotizam ove vlasti. Pravi patriotizam se ne dokazuje kafanskim parolama, već izgradnjom jakih institucija i čuvanjem ljudi koji ovoj zemlji donose međunarodni ugled. Uništavati sopstvenu kulturu, proterivati struku i svesno urušavati ono najbolje što Srbija ima, nije nikakva politika, već još jedna u nizu svakodnevnih veleizdaja koje ova vlast sprovodi nad sopstvenim narodom i njegovom budućnošću.“
Profesor Nikola Krstović celinu ovog problema situira u nizove (anti)sistemskih promašaja ove vlasti: „(1) Nikada usvojena Strategija za razvoj kulture (2017-2027) pokazala je svu ideološku dezorijentisanost i ogolila činjenicu da akteri vlasti i ne razumeju zašto bi trebalo razvijati kulturu; (2) Nikada zvanično usvojeni, ali nakaradno primenjivani katalozi radnih mesta u kulturi su umesto uvođenja reda razvodnili značaj stručnosti; (3) Izmene i dopune Zakona u kulturi služile su da se, u suštini, potvrdi dominantan uticaj političke podobnosti u odnosu na važnost stručnosti u domenu rukovođenja i upravljanja ustanovama kulture – poslednja i jedina važna bila je reč ministra; (4) U poslednjih 10 godina veći je broj kriminalno osumnjičenih i osuđenih direktora ustanova, uključujući i samog ministra kulture, kao i članove njegove administracije, nego sveukupno u istoriji Srbije.
Ovakvim delovanjem vlast se u potpunosti odvojila i od simuliranja interesovanja za kulturnu baštinu i produkciju pokazujući da je one interesuju samo dok se kroz njih diskreciono obezbeđuju bliski saradnici ili politički lojalni akteri.“
Za Vučićev režim problem s Jugoslavijom nije istorijski, već pre svega politički i ideološki – objašnjava istoričar Milivoj Bešlin. Sve što je povezano s jugoslovenskim i socijalističkim nasleđem smeta zbog toga što podseća da je na ovim prostorima postojalo društvo zasnovano na potpuno suprotstavljenim vrednostima od onih koje danas dominiraju: na socijalnoj sigurnosti, kompetentnim javnim institucijama, antifašističkom konsenzusu, sekularizmu, modernizaciji, ideji društvene jednakosti, stvarne nacionalne ravnopravnosti i društveno-kulturnog pluralizma (iako ne i partijskog). Upravo zato se represivni i kriminalni režim danas u Srbiji sistematski obračunava sa tim delom istorije – jer on predstavlja alternativu sadašnjem političkom modelu u kome je od svega ostao samo „pluralizam“ narko-klanova.
Posebno smeta antifašističko nasleđe socijalističke Jugoslavije. Ono podseća da je moderna Srbija nastala i na tradiciji Narodnooslobodilačke borbe, masovnog otpora fašizmu i ideji bratstva među narodima. Današnjoj nacionalističkoj i šovinističkoj politici mnogo više odgovara istorijski revizionizam u kojem se relativizuju kolaboracija, četnički pokret i ekstremni nacionalizam, dok se partizanski pokret potiskuje ili prikazuje kao „antisrpski“. Time se menja i sam identitetski okvir društva: umesto inkluzivnog antifašističkog identiteta pobednika, promoviše se polarizujući, gubitnički i mrzilački etnički nacionalizam, sa glorifikovanjem kvislinga i ratnih zločinaca kao osnovama savremene srpske političke legitimacije.“
Uništavati sopstvenu kulturu, proterivati struku i svesno urušavati ono najbolje što Srbija ima, nije nikakva politika, već još jedna u nizu svakodnevnih veleizdaja koje ova vlast sprovodi nad sopstvenim narodom i njegovom budućnošću
Radina Vučetić
Kakva je opasnost od (zakonski sumnjivog u slučaju Gordane Vujović) predavanja institucija kulture u ruke pukih lojalista što su nesumnjivo dve nove direktorke Muzeja Jugoslavije i Arhiva Jugoslavije? Upućeni kažu da će do Ekspa 2027 njihova sudbina još biti izvesna, ne zna se samo u kom izdanju, jer stranci koji se očekuju po pravilu traže da najpre posete Kuću cveća, a ona je u sklopu Muzeja Jugoslavije, pa je bar zbog toga treba sačuvati. Jer ovaj Muzej je, prema poslednjim podacima, najposećeniji od svih muzeja u Beogradu i Srbiji. I zato do tada treba simulirati interesovanje za vlastitu savremenu istoriju. A u međuvremenu će se vrh ove vlasti dogovarati sa svojim kriminalcima koji će im finansirati izbornu kampanju, šta će im posle pobede pripasti od zemljišta koje pripada Muzeju.
Govoreći o odvojenosti ove vlasti od realnosti – umesto da se kiti uspehom ustanove, ona ga otima od zaslužnih i predaje nedoraslima, profesor Nikola Krstović prisetio se omiljenog srpskog predsednika – Vladimira Putina:
„Prilikom jedne posete Ermitažu, jednom od najznačajnijih muzeja na svetu, gospodin Putin je dao nekoliko sugestija direktoru. Ovaj se okrenuo ka predsedniku i sa osmehom rekao `Vladimire Vladimiroviču, vi vodite državu, a ja vodim muzej. Nemojte se mešati u moj posao.`“
Ovaj ovde u sve se meša.
