U trenutku započinjanja pisanja teksta o seriji Teheran (Tehran, Kan 11/Apple TV+; tvorci Moše Zonder, Dana Eden, Maor Kon) stiže vest da je izraelska ratna avijacija izvršila napad na iransku nuklearnu elektranu. Da li je pre nego što su avioni prešli granicu iranskog vazdušnog prostora neki tajni agent Mosada onesposobio neprijateljevu radarsku kontrolu? Svašta je u seriji najavljeno, uključujući i eliminisanje suparnika eksplozivnim mobilnim telefonom, a scenaristički rad na četvrtoj sezoni nedavno je usporen nakon primedbi „s vrha“ da se neke linije priče previše podudaraju s aktuelnom stvarnošću. Nakon svega toga je producentkinja Dana Eden, jedna od stvoriteljki serije, pronađena mrtva u hotelskoj sobi u Atini – glavni grad Grčke u sve tri sezone „glumi“ Teheran – da bi grčka policija objavila da u njenoj smrti nema ničeg sumnjivog.
Prva sezona serije Teheran imala je premijeru 2020. godine, a za potpuno razumevanje konteksta neophodno je obaviti analizu televizije Kan 11 u čijoj je produkciji nastala. Izrael je paradoksalna tvorevina nastala kao mešavina granitnog nacionalnog identiteta i levičarske ideološke misli. U skladu s potonjim činiocem, mnogi izraelski mediji, uključujući Kan 11, osamdesetak godina kasnije i dalje se nalaze u javnom vlasništvu.
U njima rade ljudi naučeni da se novinarski posao zasniva na služenju opštem interesu, što ih postavlja u prirodnu poziciju protivnika sve autoritarnije, a sada i fašistoidne vlasti. Odgovor režima podudaran je onome što imamo priliku da gledamo u Srbiji – funkcioneri novinare pretvaraju u svoje političke protivnike, ugrožavaju im bezbednost i opterećuju ih tužbama. Ključni vid napada, što nam je takođe poznato, ima liberalno-kapitalističku prirodu: režim već godinama pokušava da medije iz javnog vlasništva transformiše u privatni posed podobnih tajkuna koji će ih disciplinovati. Da bi se došlo do tog cilja, podgrevaju se unutrašnje razlike i tinjajući sukobi, pa je tako Netanijahuova ministarka informisanja izjavila da je krajnje vreme da Mizrahi Jevreji – pretežno desničarski deo populacije potekao iz bliskoistočnih zemalja – „prestanu da finansiraju postojanje rasističkih medija kojima je cilj održavanje njihove ugnjetenosti“. Jer, u medijima većinski rade devojke i momci aškenaškog, tj. istočnoevropskog porekla, što je mnogo važnije da se istakne od tema koje ti profesionalci istražuju – već decenijama kriminalnih, a odskoro i ratnozločinačkih aktivnosti Bibijevog režima.
Van granica Izraela o svemu ovome se ne zna i ne želi da zna mnogo, jer ljudi su generalno lenja bića. Intelektualni, anacionalni levičari sa zapadne hemisfere tradicionalno, još od doba Crvenih brigada i grupe Bader-Majnhof, podržavaju palestinsko pravo na sopstvenu državu. Zanimljivo i surovo logično, i ovde – kao u slučaju postanka Izraela – imamo fenomen simbioze kontrastnih ideologija, gde delatnosti levičara zalivaju baštu u kojoj rastu antisemitski osećaji desničara, što sve zajedno dovodi do toga da i u Izraelu i van njega imamo ceo niz Gordijevih čvorova koji u ovom trenutku ne deluju da se mogu preseći mačem demokratskih procesa. Za to vreme, Netanijahu i njegovo kleptokratsko okruženje nastavljaju da čvrsto drže poluge vlasti, češkajući šovinističke svrabove malog, neobrazovanog čoveka. Jasno, uz glavni motiv u vidu uvećavanja svojih tajnih bankovnih računa na egzotičnim ostrvima.
Odgovor režima u Izraelu podudaran je onome što imamo priliku da gledamo u Srbiji – funkcioneri novinare pretvaraju u svoje političke protivnike, ugrožavaju im bezbednost i opterećuju ih tužbama
Teheran je, dakle – kao produkt medijske kuće koja se nalazi na udaru režima – u strukturalnom pogledu neka vrsta izraelskih Senki nad Balkanom: žanrovska tvorevina za masovnu upotrebu u čijoj se inherentnoj srži nalaze subverzija i podtekstualna, diskretna pobuna protiv vlastodržaca. Ipak, imperativi su pametna zabavnost i dinamičnost pripovedanja. U prvoj epizodi prve sezone, glavna junakinja, Mosadova agentkinja Tamar (Niv Sultan), nalazi se u avionu koji leti od Jordana do Indije. Na avionu je izazvan kvar zbog kojeg mora da se prinudno prizemlji u Teheranu, gde će Tamar u toaletu aerodroma izvršiti razmenu čadora s radnicom iranske elektrodistribucije koja iz više porodičnih i društvenih pobuda želi da zauvek napusti svoju zemlju. Tamar, zatim, preuzevši tuđi identitet, ima zadatak da u pola noći fizički pristupi serverima elektrodistribucije, probije softverski put do informatičkog sistema PVO-a i „hakuje“ radarsku odbranu dovoljno dugo da bi avijacija obavila posao uništavanja iranskog nuklearnog reaktora. Dramski očekivano i neophodno, na samom aerodromu se dešava par slučajnosti na samoj ivici stvarnosnog kredibiliteta, i Tamar se od početka misije nalazi u bekstvu, progonjena od strane Faraza (Šoun Tub), glavnog „terenca“ bezbednosnog sektora Revolucionarne garde. Stoga, prinuđena je da aktivira svoj lični „bekap“ kontakt, mladog iranskog hakera Milada sa kojim je dugo komunicirala putem „dark veba“, lažno se predstavljajući kao njegova sunarodnica. Naime, ona je rođena u Teheranu i govori farsi (gorepomenuta Mizrahi Jevrejka), te i pri upoznavanju uživo uspeva da za Milada, studentskog aktivistu koji živi u hipsterskom „skvotu“, održi prevaru. Nesrećnik nema pojma da ima posla sa tipom osobe kakvu je elegantno opisao državni ubica u filmu Grosse Point Blank: „Kada sam bio na psihološkom testu u vojsci, primetili su da se moj profil uklapa u određenu… pa, ‘moralna fleksibilnost’ bi bio jedini način da se to objasni“.
Motivi upotrebe ljudi i eksploatisanja emocija vrlo rano postaju lako prepoznatljivi u ovom „Le Kareu na spidu“. Tamar je privučena zemljom rođenja i u njoj se mešaju služenje Izraelu i nagon da iz prvog lica upozna grad i ljude koji bi je celog života okruživali da se geopolitička istorija odvijala malo drugačije. Službi je sve to dobro poznato, kao i da je Tamar dovoljno indoktrinirana militarističkim aspektom cionizma da u slučaju hvatanja ne pristane da postane dvostruki agent. Svejedno, tokom tri sezone serije biće u podjednakoj opasnosti da bude ubijena kako od bezbednjaka Revolucionarne garde tako od Mosadovih teheranskih „spavača“. Milad, reprezent Irana koji je oduzet od Tamar, isprva će biti držan u surovom neznanju od strane devojke koja želi da samu sebe ubedi da ga je zavolela. Neminovno, posle razotkrivanja pozadine odnosa Milad će preći na mračnu stranu ljudskog ponašanja, a njegov identitet i donekle udobni život pristojnog protivnika režima biće rastureni u paramparčad.
Iranci su višedimenzionalni – čak i intrigantniji od Izraelaca – počevši od Faraza, čoveka koji je pre mnogo decenija, kada je bio žrtva Pahlavijeve zlostavljačke policije, naučio kako se državni činovnici imaju odnositi prema osobama koje su se našle u njihovoj milosti. Igra između Tamar i Faraza – punokrvnih tragičnih junaka – opsesivna je, uvek opoganjena nepristojnim ponudama glede izdaje poretka, iako je oboma jasno da će onaj drugi pre umreti nego okrenuti leđa svojoj državi, ko god njom vladao. U Iranu, recimo, neposredno iznad Faraza, nalazi se novi vođa Revolucionarne garde, konformista kojem nije stran svakodnevni luksuz, i koji školuje sina na američkom univerzitetu – kako su doskoro činili mnogi iz iranske vladajuće klase. Operativni direktor Mosada, iskusni špijunski ratnik koji uvek na stolu ima opciju higijenskog uklanjanja svoje terenske agentkinje, pomisliće da je moguće preobratiti čoveka koji se nalazi tako visoko na iranskoj lestvici moći, a publika serije će se konstantno nalaziti pred pitanjem da li postoji cena koja briše ideal.
Teheran je u drugoj sezoni produkciono podržan od strane Epla na čijoj striming platformi je prva sezona globalno distribuirana (pridodata je i Glen Klouz u raspisanom i razigranom liku Mosadove „spavačice“). Treća sezona, prikazana početkom ove godine, već postaje više Eplov nego izraelski proizvod, sa britanskim zanatlijama na scenarističkim dužnostima i motivisanim Hjuom Lorijem u (pre)višeslojnom liku Južnoafrikanca koji je na početku svoje linije priče zadužen za uzaludne inspekcije iranskih nuklearnih postrojenja.
Tamar, čekajući četvrtu sezonu, ostaje u Teheranu, ali će Teheran biti sve dalje od Izraela. Barem dok je Bibija.
