„Misliš da imam nameru da sklapam prijateljstva u mojim godinama? Ko bi me i hteo za prijatelja? Mrzim sve živo, i sve mi je glupo, ali ti si uvek bio moj protivteg. Jin za moj jang. Šta ću sad da radim s ostatkom života? Bilo bi lepo da si mi rekao kada smo se upoznali da ćeš jednog dana da se odseliš i odustaneš od našeg prijateljstva. Da sam znao da će par decenija kasnije da se desi ovako nešto, ne bih gubio vreme sa tobom paćenikom“, kaže Danteu njegov drug Rendal pred rasplet filma Clerks 2. Neizbežni Džej i Tihi Bob slušaju Rendalov vapaj, da bi Džej po običaju prefinjeno zaključio, „O, bože. Zašto se vas dvojica već jednom ne po*ebete i skinete to s vrata? Pe*erčine.“ U pravu je Rendal, tj. Kevin Smit u svom ponajboljem filmu. Ima nečeg neprikladnog u bliskim prijateljstvima koja se uspostavljaju nakon tridesete. Posebno muškim. Takođe je neugodno kada u sredovečnost stupite pre toga ostavši bez ljudi koji vas prihvataju uprkos vašim manama, ili možda baš zbog njih.
U mladosti se prijateljstva zasnivaju iz svih mogućih nasumičnih razloga, ali će vam retko koje dete reći da provodi stotine sati s najboljom drugaricom ili drugom zato što se radi o divnoj osobi. Upravo momenat međusobnog divljenja, pak, pokreće prijateljstvo između dvojice pedesetogodišnjih oženjenih, porodičnih muškaraca, meteorologa lokalne televizije Klarka (Džejson Bejtmen) i stručnjaka za znakovni jezik koji mu asistira u prilozima Flojda (Dejvid Harbur), glavnih likova mini-serije DTF St. Louis (HBO; autor Stiven Konrad). Tokom superćelijske oluje, Flojd je Klarka pomerio s mesta na koje će delić sekunde kasnije pasti saobraćajni znak, čime započinje odnos međusobnog ukazivanja pažnje. Klark pomaže Flojdu da skine višak kilograma i pokrene proces vraćanja narušenog samopoštovanja, Flojd Klarka uključuje u svoj intimni život, poverava mu se i upoznaje ga sa suprugom Kerol (Linda Kardelini). Neprijatnost sredovečnog belog „angsta“ od prvog do poslednjeg kadra definiše atmosferu serije. Karakterni ili finansijski defekti ispod površinski ušuškane, privilegovane malograđanske egzistencije najavljuju katastrofu koja dolazi, očekivano, u formi ubistva u sa distance monotonom predgrađu. Klark biva priveden i započinje sve šokantniju ispovest, a Linda Kardelini svoju „soccer“ mamu pretvara u „femme fatale“ zalutalu u predelima u kojima se ne bi mogli očekivati dotični žanrovsko-karakterni konstrukti.
Valja naglasiti da je DTF St. Louis jedna od najtužnijih serija tekućeg milenijuma
Od te tačke, seriju DTF St. Louis („DTF“ je skraćenica za „down to fuck“, tj. „u fazonu za karanje“: naziv „tinderaste“ društvene mreže koju je Klark preporučio Flojdu u cilju suzbijanja njegove narastajuće depresije) dramaturški preuzima policijska istraga. No, u skladu s prikrivenom suštinom lokaliteta, sve je iskrivljeno i začudno, pa tako iskusnog detektiva tumači skoro osamdesetogodišnji Ričard Dženkins (dobra odluka koja potencira izmetnutost lika iz stvarnosti), dok se policijska stanica stilski nalazi između arhitekture novobeogradskih blokova i nekakve u isto doba podignute kalifornijske protestantske crkve. Ipak, s obzirom na to da sve ovo zvuči prilično šašavo i zabavno – zabavno i jeste, s Klarkovom perverzijom pasivnosti i scenarijima poput onog u kojem je seksualni robot koga u kutiji, zaštićenog stiropornim kuglicama, dostavljaju pred vrata ljubavnice – valja naglasiti da je DTF St. Louis jedna od najtužnijih serija tekućeg milenijuma. Konkretni primer: prilikom upoznavanja sa Kerol na dvorišnom roštiljanju, Klark joj ispriča da je, osim što je bedni, ulickani meteorolog, usput i vlasnik kompanije koja se bavi dubinskim podvodnim bušenjem na dalekom severu kanadske obale. Zar je urbana normalnost toliko nedovoljna za sreću, ili barem anesteziranje tuge, da se moraju smišljati verzije sebe koji se bavi najmuževnijim mogućim poslom („ponekad i odem tamo da ih uputim kako da buše“)? Zar je seksualna želja u modernom svetu postala toliko krhka da Flojd više ne oseća nagon da opšti sa svojom ženom nakon što ju je video u dresu bejzbol sudije (naime, vikendom je počela da sudi na dečjim utakmicama da bi dodala neki dolar kućnom budžetu, opterećenom kreditima i ostalim dugovima privilegovanih robova)?
Inicijalno, DTF St. Louis je trebalo da bude još jedna u nizu „true crime“ serija, da bi – nakon što je Pedro Paskal otišao u pravcu drugih glumačkih zaduženja, a kao autor angažovan Stiven Konrad (The Weather Man sa Nikolasom Kejdžom; očigledno, fetiš prema meteorolozima) – imena i okolnosti aktera bili izmaštani a priča prevedena u fikciju tek inspirisanu bizarnim događajima iz stvarnosti. Odluka je u ovom slučaju bila dobra jer se nad „true crime“ žanrom uvek nadvija pretnja banalnosti, dok je fiktivni kontekst glumcima dao oslobođenost od imitacije i prostor da urone direktno u srž: u groznu, destruktivnu tugu malog, savremenog čoveka koja je istinska tema serije.
