Nakon dva osvojena Oskara za filmove Razvod iz 2011. i Trgovački putnik iz 2016, kao i mnoštvo značajnih priznanja širom sveta, svaki film iranskog sineaste Asgara Farhadija čeka se s posebnom pažnjom. Iako je njegovo poslednje ostvarenje Paralelne priče, po oceni kritike, nešto slabije od prethodnih kako navedenih tako i naslova koji čine njegov opus, a među kojima su i O Eli iz 2009, Prošlost iz 2013, Svi znaju iz 2018. i Heroj iz 2021, svakako je sa ogromnom pažnjom dočekan kako u Kanu, gde je film imao svetsku premijeru, tako i na našim regionalnim festivalima u Sarajevu i Herceg Novom, koje je posetio baš tim redosledom.
S Farhadijem smo se sreli upravo prošle nedelje na Montenegro Film Festivalu. Vrlo spontan i neposredan, predstavio se novinarima na posebnom razgovoru koji je za ovu priliku vodio novinar i producent Vuk Perović. Razgovora o filmovima na festivalu pored mora, i pored sve vlažnosti u vazduhu, koja nije popuštala tokom vrelih avgustovskih dana, nije nikada dovoljno. Posebno kada slušate tako značajnog autora savremenog filma.
Napravio i najgluplji ugovor s distributerom van Irana za film Razvod, da od tog filma, koji je toliko zaradio, nisam dobio ništa! Svi su me posle pitali kako sam napravio takav ugovor, a ja zaista nisam verovao da to može da se desi
Do novog projekta došao je, kako i sam kaže, zahvaljujući američkom producentu, još pre sedam godina, kada mu je ponudio da uradi projekat zasnovan na Dekalogu Kšištofa Kišlovskog. Znalački, Farhadi je to odbio, jer nije hteo da radi rimejk filma čuvenog autora. Ali onda je razvoj otišao u drugom smeru. „Počeo sam od toga da želim nešto novo“, veli Farhadi. „Poželeo sam da preuzmem neke delove priče Kšištofa Kišlovskog, i da film izgleda kao da ga režira on, a ne Farhadi (smeh). Scenario je pisan tri godine, producenti su želeli da se snima u Americi s velikim budžetom. Ali i pored svega, osetio sam da to nije bilo mesto kome pripada takva priča. Bila je to teška odluka, ali ipak sam odlučio da odem u Francusku i da ga tamo uradim.“
U novom filmu, glavne uloge igraju Izabel Iper, Vensan Kasel, a pojavljuje se i Katrin Danev. U filmu Svi znaju zvezde su bili Panelopa Kruz i Havijer Bardem. To je činilo veliku razliku u odnosu na prethodna ostvarenja, koje je radio s iranskim glumcima. Ali Farhadijev sistem rada nije mnogo trpeo zbog toga.
„Uvek moramo da pokažemo prave likove iz života, njihove istinske ličnosti. Moramo likove da dovedemo do kriznih situacija, jer bez krize nema filma. Zato stalno navodim taj primer, da ako krenemo liftom s petoro ljudi na 18. sprat i ako se za to vreme ništa ne dogodi, nećemo saznati ko su oni. Ali, ako se lift zaglavi između 15. i 16. sprata na dva sata, onda ćemo ih dovesti do krizne situacije, iz koje jedino možemo saznati njihove istinske reakcije. Dakle, da bi film bio iskren, moramo da ih dovedemo do ekstremnih stanja. To i razdvaja dobre filmove od loših. U dobrim filmovima, kriza vas približava vašim ličnim pričama, vašim životima.“
Tišina je važna u njegovim filmovima, koliko i izgovorena reč. Rad s glumcima ne svodi se samo na puko izgovaranje teksta, već više na osećaj za samu priču.
„Jezik nije samo ono što izgovaramo, već ono što je između redova. Kad radim s glumcima, ne razgovaramo o takvim stvarima. Ne pričamo šta treba izgovoriti, a šta ne. Uvek im se jednostavno obraćam. Znam reditelje koji opširno daju instrukcije glumcima, što ih zbuni. Tako smo, pripremajući film Razvod, pričali mnogo ko su ti likovi. Tražili smo odgovore na pitanja kako su se oni upoznali i od toga napravili pozadinsku priču za svakoga od njih. Ja nisam seo i sam napisao sve to, već sam pustio glumce da sami otkriju, kako bi dublje ušli u likove. Rad s glumcima je dubok proces. Kada radite s glumcem koji nikada ranije nije radio, koji je naturščik, lakše je, jer niko o njemu ništa ne zna. Međutim, kada radite sa profesionalnim glumcem, imate već kreirano mišljenje i lik o njemu u javnosti. Na reditelju je da prvo prebriše taj lik iz svesti publike i tek onda da uđe u proces. Za to je potrebno mnogo više vremena. Tu uvek dolazimo do pitanja – gde je mera dobrog glumca? A mera je sam život. Film mora da bude realističan. Izvor filma je uvek u samom životu.“
Uvek počinjem od nečega što još nije jasno, o čemu ne znam mnogo kao pisac. Razvoj filma počinje kada se zapitate šta stoji iza samo nekoliko napisanih rečenica
Iako je za Paralelne priče dobio inspiraciju od američkih producenata, zanimalo nas je posebno kako kreira sve te specifične priče, od čega zapravo polazi?
„Uvek počinjem od nečega što još nije jasno, o čemu ne znam mnogo kao pisac. Razvoj filma počinje kada se zapitate šta stoji iza samo nekoliko napisanih rečenica. Za film O Eli prva slika koja mi je bila u glavi nije bila nimalo jasna. Sećam se da sam dugo zamišljao čoveka kako u mokroj košulji sedi pored mora i gleda zalazak sunca zamišljeno i tužno, potpuno sam. I pitao sam se zašto on to radi? Dugo me je pratila ta slika, bila mi je tu, u podsvesti. Tražio sam odgovore. Zašto je taj čovek tu? Da li ima porodicu? Zašto je tužan? U pokušaju da odgovorim na ta pitanja, razvio se projekat. Sličan je bio i razvoj filma Razvod. Kada sam bio mali, brat mi je rekao da je našeg dedu, koji je bio vrlo uvažen čovek, morao on sam da vodi na kupanje kada je ovaj oboleo od ’Alchajmera’. Počeo sam da se pitam ko je taj čovek i zašto je ostao sam? Zar nije imao nikog bližeg u porodici da to uradi sem mog brata, koji je još bio dete? Gde su bili njegovi sin i ćerka? Odgovore na ta pitanja tražio sam dugo, negde u mojoj podsvesti. A traženje odgovora nije nimalo lako.“
Sem narativnog, u filmovima Asgara Farhadija ključan je i vizuelni stil. „On se razvija tokom priče“, nadovezuje se on. „Slike se kreiraju u mislima. Moji izvori su vrlo bogati, jer ih tražim u životu oko sebe. A neke kolege reditelji, posebno mladi, traže slike u samim filmovima. Oni ponavljaju scene iz poznatih filmova, emocije koje su već viđene. A takvi filmovi se ne podudaraju sa životom oko nas. Život je veoma bogat. Samo posmatrajte ljude oko sebe. Tako da je moj filmski stil zapravo realan život. To znači da kada ljudi gledaju film, moraju da zaborave ko ga je režirao. Danas je problem što kad gledate filmove, mnogo više vidite reditelja nego film. Mnogi demonstriraju svoje sposobnosti i nameću svoje viđenje umetnosti. Kada gledam posebno američke filmove, kao da osećam ruke reditelja na mojim leđima. Ja pokušavam na snimanju da sakrijem sebe, da budem u senci, a ne u prvom planu. A to je vrlo teško.“
Iako iz toga proističe savet koji bi uputio mladim filmadžijama, Farhadi primećuje još jedan fenomen:
„Mladi reditelji danas razmišljaju o tome gde će njihov film dospeti. I ja stalno studentima kažem – ne razmišljajte o uspehu, ne razmišljajte šta će se dogoditi iduće godine. Jer mnogi razmišljaju samo o tome da li će biti na crvenom tepihu. A to nije cilj. Kada rešimo da se ostvarimo kao roditelji, ne činimo to da bi deca sutra dobijala poklone za rođendane, već zato što to želimo i zato što ih volimo. A mnogi prave filmove samo da bi bili uspešni. Opet moram da navedem Razvod kao primer. Voleo sam taj scenario iz mnogo razloga i mojoj ekipi se dopao. Hteo sam da to bude lokalna priča i mislio sam da je neće niko razumeti van moje zemlje. Kad smo završili film, toliko sam mislio tek onda da je to lokalna priča, da nisam čak stavio ni titlove. A onda je došla selektorka Berlinala i tražila da pogleda film. Ja sam rekao okej, ali film nije razumljiv jer nema titlove. Ona je bila uporna, sela je s prevodiocem, pogledala film i odmah ga uzela za Berlinale. Razumela je sve! Onda je film išao od berlinskog Zlatnog medveda do Oskara! Dakle, ja nisam taj film pravio da bude uspešan, čak nisam ni verovao da će biti uspešan van granica Irana. Iz tog razloga sam napravio i najgluplji ugovor s distributerom van Irana, da od tog filma, koji je toliko zaradio, nisam dobio ništa! (smeh) Svi su me posle pitali kako sam napravio takav ugovor, a ja zaista nisam verovao da to može da se desi. I zato kažem kolegama – uživajte u procesu rada. Uspeh će doći sam. Jer što je priča više lokalna, to je univerzalnija.“
Možda baš zato i volimo filmove Asgara Farhadija. Jer u njima autor pokazuje da život na platnu počinje onda kada izbacite sve viškove.
