Piše: Nikola Nejčev (StudeNt FMU)
Kada je Zajednica umetnosti i kulture zatražila ostavku gradske sekretarke za kulturu Jelene Medaković zbog nesavesnog obavljanja dužnosti, njen odgovor bio je: „A zašto da podnesem ostavku?“ Kada osobu koja upravlja kulturom da takav odgovor, jasno je da razgovor moramo da počnemo mnogo ranije. Od toga šta javna funkcija podrazumeva, kome se za njen rad odgovara, i zašto bi neko ko odlučuje o uslovima u kojima čitava jedna kulturna scena radi morao da bude sposoban da prepozna sopstvenu odgovornost i pre nego što mu je umetnici objasne. Jelena između pitanja zašto i odbijanja da se dalje razgovara, nalazi se prostor u kome danas pokušavamo da sačuvamo kulturu Beograda.
Jer u ovom gradu, izgleda, svi moraju da imaju obrazloženje osim onih koji donose odluke. Umetnici moraju da objasne zašto odustaju; organizatori zašto manifestaciju nisu održali; kulturni radnici zašto se bune; publika zašto je nezadovoljna; ljudi koji godinama održavaju programe moraju ponovo da dokazuju da njihov rad ima smisla, da njihovo iskustvo nešto znači i da njihova primedba zaslužuje odgovor. Samo se od osobe na čelu Sekretarijata, izgleda, očekuje da bude dovoljno iznenađena pitanjem i da se razgovor tu završi.
Krenimo od FEST-a. Smenjen je čitav Odbor pre isteka mandata, a na njegovo čelo došli ste upravo Vi, dok je obrazloženje odluke da festival nije održan. Smenjeni članovi, međutim, saopštili su da im ni Sekretarijat, ni CEBEF nisu obezbedili neophodne uslove za rad uprkos upozorenjima, a da su za svoju smenu saznali iz medija. I tako smo dobili rasplet u kome su ljudi koji su upozoravali na probleme ostali bez funkcija, dok ste Vi dobili još jednu. Veoma zgodan način da se završi razgovor o odgovornosti. Posebno za osobu koja iz tog razgovora izlazi kao nova predsednica Odbora. Ako je neodržavanje festivala dovoljan razlog da čitav Odbor bude smenjen, šta je sa odgovornošću Sekretarijata za uslove u kojima je taj festival trebalo da bude održan? Ko je odgovarao na upozorenja? Šta ste preduzeli? Šta je izostalo? To su pitanja na koja dugujete odgovor pre nego što počnete da objašnjavate zašto drugi nisu ostvarili rezultate. Jer Vaša funkcija, verovali ili ne, podrazumeva i obavezu da obezbedite uslove za rad ljudi čiji rad kasnije ocenjujete.
Taj deo sopstvenog posla, nažalost, ne možete da preskočite i da odmah pređete na njihove propuste. Za članove Odbora, dakle, postoji smena, a za Vas još jedno imenovanje koje možete da dodate u biografiju. Njihov učinak procenjuje se prema tome što festival nije održan, a Vaš se, izgleda, procenjuje prema spremnosti da nakon toga preuzmete još jednu funkciju. Kako ste tačno došli do zaključka da je to odgovarajući odgovor na krizu? Šta javnost iz toga treba da razume? FEST ima istoriju koju niste stvorili svojim imenovanjem. Ima publiku koja je dolazila mnogo pre Vašeg mandata, saradnike koji su godinama gradili njegov program i ugled koji se ne obnavlja odlukom o sastavu Odbora. Sve to Vas obavezuje da objasnite šta se dogodilo. Ljudi koji su u festival ulagali rad imaju pravo da traže odgovor i nakon što budu razrešeni.
Ako tvrdite da Grad ima prava koja mu omogućavaju takvo preuzimanje, pokažite dokumenta iz kojih ta prava proizlaze. Gde je osnivački akt? Gde je ugovor o prenosu prava? Ko je u ime nosioca tih prava pristao da Vam ih ustupi, kada i pod kojim uslovima?
Isto važi i za Međunarodno takmičenje Muzičke omladine. Samo što ovde prvo morate da odgovorite na jedno mnogo jednostavnije pitanje: otkud Gradu pravo da kao svoje preuzima ono što je osnovao i decenijama razvijao nevladin sektor? Da li je ovo samo izraz želje za boljom kulturnom scenom ili ipak odmazda zato što je organizacija podržala studente? To što ste neki program finansirali ne znači da ste ga osnovali. Budžetska uplata nije osnivački akt. Podrška jednom udruženju ne pretvara to udruženje u Vaše odeljenje, a njegov rad u imovinu kojom možete da raspolažete kad odlučite da promenite organizatora. Ako tvrdite da Grad ima prava koja mu omogućavaju takvo preuzimanje, pokažite dokumenta iz kojih ta prava proizlaze. Gde je osnivački akt? Gde je ugovor o prenosu prava? Ko je u ime nosioca tih prava pristao da Vam ih ustupi, kada i pod kojim uslovima? Zakon o udruženjima prepoznaje udruženje kao nevladinu organizaciju i uređuje njegovu imovinu, uključujući sredstva stečena subvencijama i donacijama.
Zakon o kulturi ne svodi kulturnu delatnost na gradske ustanove
Dakle, zakon poznaje mogućnost da javni novac podrži rad udruženja. Iz toga ne proizlazi da finansijer postaje vlasnik udruženja i svega što je ono stvorilo. Ni Zakon o kulturi ne svodi kulturnu delatnost na gradske ustanove: izričito prepoznaje udruženja kao subjekte u kulturi. Njihova samostalnost ne prestaje tamo gde počinje Vaša budžetska podrška. Za raspolaganje tuđim pravima morate da pokažete poseban pravni osnov. Objasnite zato odakle Vam pravo na naziv i materijale manifestacije čiji kontinuitet želite da nastavite. Ko Vam je dozvolio da se pozivate na njenu istoriju kao da ste je Vi stvarali? Na osnovu čega biste preuzimali arhivu, fotografije, publikacije i dokumentaciju? Ništa od toga ne postaje Vaše samo zato što ste u gradskoj odluci odredili drugog organizatora. Funkcija u Sekretarijatu ne zamenjuje saglasnost nosioca prava. Kontinuitet podrazumeva mnogo više od prepisanog naziva i rednog broja. U njemu su ljudi, međunarodni odnosi, dokumentacija i poverenje koje ne možete sebi dodeliti odlukom. Ako imate pravni osnov da taj kontinuitet preuzmete, objavite ga. Ako ga nemate, prestanite da se ponašate kao da je dovoljno da Grad nešto proglasi svojim pa da tuđa prava prestanu da postoje. Vidimo da volite da sebi dopisujete funkcije i imenovanja, ali kod osnivačkih prava ipak morate da stanete i pokažete dokument. U ovom slučaju u sopstvenu biografiju ne možete da dodate novo predsedavanje; u istoriju jedne organizacije ne možete da dopišete Grad kao osnivača bez dokaza da je to zaista bio.
A gde je u svemu tome CEBEF? FEST, BEMUS, BELEF, SOFEST – različite umetnosti, različite publike, decenije tradicije, a organizacija u rukama iste ustanove, na čelu sa Damirom Handanovićem. Da li treba da se podsetimo da je lepo i deliti? Ako se već toliko pozivate na to da manifestacije pripadaju Gradu, objasnite kako se bira ko će njima da upravlja. Gde su javni pozivi, konkursi ili tenderi kroz koje i drugi organizatori mogu da ponude svoje znanje, program i uslove? Po kom postupku se ti poslovi poveravaju i gde možemo da pročitamo obrazloženje zašto ih dobija upravo CEBEF? Ili je dovoljno da kažete „gradska manifestacija“ pa da se organizator unapred podrazumeva? Grad ima mnogo više stručnih ljudi nego što Vaš raspored poslova pokazuje. Ali za njih očigledno treba dokazivati da postoji prostor, dok se za CEBEF prostor već računa kao zauzet. A kada nastanu problemi, ta organizaciona moć odjednom se pretvara u rasutu odgovornost: krivi su odbori, selektori, saradnici. Pa ne može organizacija da bude koncentrisana na jednom mestu, a da odgovornost tražite svuda unaokolo. Ako CEBEF-u pripadaju toliki poslovi, javnosti pripada odgovor kako ih dobija i kako za njih odgovara.
A zatim dolazimo do Oktobarskog salona. Ana Knežević, Nikola Marković, Marija Šević i Damjan Kovačević javno su obrazložili svoje povlačenje primedbama na honorare i uslove koji su im predstavljeni. Vi ste tvrdili da su honorari jednaki za sve, a otkazivanja opisali kao „sociološki fenomen autodestrukcije“. Dakle, ljudi govore o uslovima pod kojima rade, a Vi sebi dajete pravo da njihovo odbijanje ocenjujete kao autodestrukciju. To je način na koji gradska sekretarka za kulturu razgovara sa umetnicima čiji rad treba da podržava. Šta Vam tačno daje pravo da tako govorite o njihovoj odluci? Funkcija? Članstvo u Odboru? Uverenje da je održavanje manifestacije toliko važno da umetnici treba da prećute sve što im je sporno? Iako učešće na izložbi podrazumeva njihov pristanak na ponuđene uslove, oni imaju pravo da taj pristanak uskrate i da javno objasne zbog čega su to uradili.
Razjasnite konkretan problem zbog kog su ljudi odustali. To je Vaš posao. Posebno je poražavajuće što takav komentar dolazi sa pozicije sa koje bi morala da razume koliko su umetnici često prinuđeni da pristaju na loše uslove samo da bi uopšte mogli da rade
Vi onda imate obavezu da odgovorite na njihove primedbe. Za takav odgovor potrebni su podaci i dokumenti. Vaša izjava o autodestrukciji samo pokazuje kako ste odlučili da se prema tim ljudima postavite. Tvrdite da su honorari jednaki? Pokažite uslove i ugovore. Objasnite šta je kome ponuđeno i kada. Odgovorite na navode da je umetnicima najpre rečeno da honorara nema, a da su kasnije pojedinima ipak ponuđeni. Razjasnite konkretan problem zbog kog su ljudi odustali. To je Vaš posao. Posebno je poražavajuće što takav komentar dolazi sa pozicije sa koje bi morala da razume koliko su umetnici često prinuđeni da pristaju na loše uslove samo da bi uopšte mogli da rade. Njihov pristanak očigledno ste počeli da podrazumevate. Zato Vas i uznemirava kada neko kaže da ne. Ali upravo tada treba da preispitate način na koji se manifestacijom upravlja, a Vi ste umesto toga odlučili da preispitujete ponašanje onih koji su otišli.
I nemojte nam objašnjavati koliko je važna tradicija tih manifestacija kao da ljudi koji na probleme upozoravaju to ne znaju. Znaju veoma dobro. Zato se i oglašavaju. Zato traže uslove za rad, obrazloženja i odgovornost. Tradiciju čuvate tako što se ozbiljno odnosite prema ljudima koji je danas nastavljaju. Svaki put kada njihov prigovor omalovažite, pokazujete koliko malo prostora u Vašem razumevanju kulture postoji za njihovu samostalnost.
Kada se sve sabere, obrazac je prilično jasan. Za neodržan festival smenjuje se Odbor. Mladim muzičarima uvaljujete nelegalno takmičenje. Umetnicima koji odbiju ponuđene uslove pripisuje se autodestrukcija. Svako snosi posledice osim Vas. Vi za to vreme tumačite tuđe propuste, obećavate buduće uspehe, dodajete novu funkciju u biografiju i još pitate zašto biste podneli ostavku. Zato što ste na čelu Sekretarijata, sekretarko. Zato što ta funkcija podrazumeva odgovornost za odluke, uslove rada i odnos prema ljudima koji kulturu ovog grada stvaraju. I zato što svaki put kada tu odgovornost pokušate da prebacite na njih, dajete još jedan razlog da je od Vas tražimo.
Javnost i umetnici imaju pravo da procenjuju da li osoba na funkciji uživa poverenje
I tu dolazimo do onoga što povezuje ove slučajeve. Do odnosa prema ljudima koji kulturu stvaraju. Koliko prostora za njihov glas postoji kada se donose odluke? Koliko vrede njihova upozorenja pre nego što nastane problem? Šta se dogodi sa njihovim primedbama kada problem postane javan? Ako svaki put moraju iz početka da dokazuju da zaslužuju odgovor, onda imamo ozbiljan problem sa načinom na koji Vi razumete instituciju koju predstavljate. Kulturni život grada postoji zahvaljujući ljudima koji umeju da rade i onda kada su uslovi loši. Zahvaljujući producentima koji nalaze rešenja, tehničarima koji ostaju duže, umetnicima koji se pripremaju mesecima, saradnicima koji odgovaraju na poruke u ponoć i organizatorima koji pokušavaju da održe obećanja data publici. Taj rad često ostaje nevidljiv upravo zato što je njegov cilj da se pred publikom sve dogodi kako treba. Ali sposobnost ljudi da iznesu program uprkos problemima ne oslobađa odgovornosti one koji su dužni da uslove obezbede. To što je održan koncert, predstava ili izložba ne znači da je sistem dobro radio. Nažalost, to prečesto znači da su ljudi još jednom uspeli da izdrže uslove koje ste Vi bili dužni da obezbedite, a koje ste njima prepustili da nadomeste sopstvenim radom, vremenom i iscrpljivanjem. Ako se od njihove iscrpljenosti pravi dokaz uspešnog upravljanja, onda se njihov rad koristi da prikrije problem koji bi institucije morale da rešavaju.
Kulturni život grada postoji zahvaljujući ljudima koji umeju da rade i onda kada su uslovi loši. Zahvaljujući producentima koji nalaze rešenja, tehničarima koji ostaju duže, umetnicima koji se pripremaju mesecima, saradnicima koji odgovaraju na poruke u ponoć i organizatorima koji pokušavaju da održe obećanja data publici
Zato je pitanje Vaše ostavke više nego legitimno. Javnost i umetnici imaju pravo da procenjuju da li osoba na funkciji uživa poverenje ljudi na čije uslove rada utiče. Ima pravo da traži objašnjenje za odluke i njihove posledice. Ima pravo da očekuje da sekretarka sama ume da prepozna ozbiljnost trenutka u kome joj deo kulturne javnosti traži odlazak. Niko ne očekuje da jedna osoba reši sve probleme kulture Beograda. Očekujemo da zna za šta je odgovorna, da odgovori na konkretne primedbe i da prestane da tretira javni zahtev za odgovornošću kao neobičnost kojoj se treba čuditi.
Pitali ste zašto biste podneli ostavku. Sada odgovorite: šta je od svega navedenog netačno? Koju odluku niste doneli, na koje upozorenje ste odgovorili i za koji propust ste preuzeli odgovornost? Pokažite dokumenta, objasnite svoje postupke. A Vaše „nemam komentar“ samo pokazuje koliko ste nezainteresovani za odgovornost koju Vaša funkcija podrazumeva.
Morate da shvatite da Sekretarijat za kulturu nije samo institucija za koju možete da se hvalite da ste na njenom čelu. Da kultura nije mehanizam za sprovođenje političkih naloga, nešto što možete da otmete, prisvojite i podredite sebi. Kultura pripada svima nama. I upravo zato ne možete da je ućutkate.
Jelena, nama je iz Vaših postupaka jasno koliko Vam je kultura nebitna. Ali nama jeste. A po tome koliko volite da ukrašavate svoju biografiju, jasno je i da želite da ostanete upamćeni. Ne brinite, ostaćete. Samo, nažalost, ne onako kako ste planirali. I pošto Vi očigledno i dalje ne vidite razlog za svoju ostavku, pisaćemo još o Vama. Ako Vam treba još razloga, samo nam se javite.
