I šta sad? kako se ponaša u ovakvim situacijama? Ajd’ što ne znam šta ću sa rukama nego ne znam ni šta ću s mozgom. On radi 300 na sat, ali ništa pametno, samo vrti slike i informacije koje već znam, ali on želi da se podseća iznova i iznova svega što smo proživeli na dan izbora i dan nakon toga. Jer sve je to bilo veliko finale prethodne dve godine, neko bi možda rekao i prethodnih 14, ali sve je to bilo finale koje sada deluje potpuno logično i očekivano, ali dok se nije desilo, milijardu puta smo se pitali ima li sve ovo smisla?
Rastureni režim
A sada je lepo mozgu, luči mu se dopamin čim se seti finiša kampanje, koliko je bezidejna i trula Srpska napredna stranka rasturena na svim frontovima, mladošću, svežinom, dobrotom i kreativnošću. Lepo mu je i kad se seti naše dijaspore, koja je pokazala u najboljem smislu šta je srpski inat i koja je, na svaku opstrukciju diktatora, odgovarala još većom upornošću. Lepo mu je kad se seti beskrajnih redova na biralištima i te neverovatne činjenice da smo prvi put stajali u redovima i priželjkivali da oni budu što duži. Lepo mu je kad se seti priznanja poraza koji je bio toliko velik i spektakularan da ga je bilo nemoguće sakriti.
Jedan od glavnih zadataka svih nas biće da se priviknemo na novu Srbiju, na normalnost i na realnost koja nije natopljena mržnjom
Lepo mu je kad se seti spontanog izlaska naroda na ulice, opšteg veselja kakvo nismo videli možda nikad ranije, a lepo mu je i kad se seti kako su se krvnici u crnim trenerkama i krvnici u punoj policijskoj opremi, a krvnici su i jedni u drugi, povukli podvijenog repa sa ulica čim je njihov vlasnik proglasio debakl. A tako su bili rešeni da i tog izbornog dana razbiju poneku glavu. Luči se dosta dopamina i kada se setiš da je prvi pao Ćacilend, 3D metafora naprednjačkog režima. Mračno, prljavo, smrdljivo, zlo.
Ovaj tekst pišem u ponedeljak, dok ljudi i dalje po ulicama kruže automobilima, trube i skandiraju. Danas ko je otišao na posao, otišao je reda radi, nikome se preterano ne radi i većina želi da samo bude na ulici i viđa druge ljude, poznate ili nepoznate, da im pokaže tri prsta, da im čestita, da ih izgrli ili prosto samo vrišti sa njima.
Kriminalci i oteta policija
Masa ljudi raščišćava Pionirski park, glancaju svaki predmet do bleštavila, a jedan brat je doneo i kadionicu i okadio ga, za svaki slučaj. Puno je dece, baš kao što i treba da bude, jer tome park služi, a ne da u njemu sede kriminalci s koca i konopca i oteta policija u punoj opremi. I jedni i drugi su se u izbornoj noći povukli odatle, a uvrede i gađanje je najmanje što su zaslužili. Ono što zaista zaslužuju, nadamo se, tek će dobiti po slovu zakona. Lustracija mora biti duboka i sveobuhvatna, da više nijednom policajcu ne padne na pamet da nemo gleda kako kriminalci tuku građane ili im čak malo i pripomogne. Onaj ko je u tome učestvovao, policajac nije niti bi više ikad trebalo da bude.
I definitivno će jedan od glavnih zadataka svih nas biti da se priviknemo na jednu novu Srbiju, na normalnost i na realnost koja nije natopljena mržnjom. Zamislite javni prostor u kojem ne slušamo verbalnu agresiju 24/7, gde se na stranicama tabloida ne uništavaju životi ljudi na dnevnoj bazi i u kojem taj jedan čovek nema 73 obraćanja dnevno, a u kojima se najčešće obračunava sa zamišljenim neprijateljima koji nisu tu i novinarima koji su tu. Pa već to će biti jedna tektonska promena u ovom društvu, već to će biti nešto što će nam biti čudno i nećemo znati kako da se ponašamo. Ali jedno je sigurno, na dobro se čovek lako navikne. Možemo mi i normalno. Pokazali smo to i tek ćemo pokazati.
