Lične, porodične i istorijske traume prelamaju se u savremenom dramskom tekstu Consumed severnoirske spisateljice Karis Keli, koju je pod naslovom Gladni duhovi u Ateljeu 212 režirao Andrej Nosov. Četiri žene, četiri generacije jedne porodice, okupljene su za stolom povodom devedesetog rođendana najstarije među njima u onome što bi trebalo da bude naizgled običan, gotovo banalan porodični ritual, ispunjen svakodnevnim razgovorima, sitnim provokacijama i starim zamerkama. Ipak, taj porodični ritual postepeno se pretvara u bolno suočavanje s prošlošću i sopstvenim neuspesima, te kako se predstava razvija, ona dobija sve mračniji, čak i apsurdniji ton. Četiri generacije predstavljaju i četiri različite strategije preživljavanja, pri čemu ono što je jednoj ženi omogućilo opstanak, sledećoj postaje teret, a iza brzih, često zajedljivih replika kriju se decenije potisnutih strahova i međusobnog nerazumevanja.
Režija Andreja Nosova opredeljuje se za jednostavan, prepoznatljiv realizam, oslanjajući se pre svega na glumačku veštinu i harizmu četiri protagonistkinje. Svetlana Bojković, kao devedesetogodišnja Ajlin, gotovo čitavu predstavu provodi sedeći za stolom, poput neupitnog vladara prostora i porodične istorije, gde njena statičnost samo naglašava autoritet koji ima nad ostalima. Dara Džokić igra njenu ćerku Džili, umornu, izgubljenu ženu koja neprestanim radom, gomilanjem stvari i održavanjem domaćinstva uzaludno pokušava da očuva svet oko sebe, koji se neprestano raspada. Isidora Minić unosi možda najviše humora i životnosti u predstavu, njena Dženi je žena koja veruje da se oslobodila porodične prošlosti, ali umesto da razume uzroke ćerkinih problema, ona pokušava da ukloni njihove simptome, da je smiri i vrati u okvir onoga što ona smatra normalnim. Mlada Vasilija Jezdić, uspešno balansira između iritantnosti i razoružavajuće ranjivosti svoje Muiran, koja nosi teret svih prethodnih generacija, ali i mogućnost da taj lanac konačno prekine.
Predstava je najubedljivija onda kada počne da prikazuje četiri žene koje, uprkos svim pokušajima da se razumeju, ne čuju jedna drugu
Nosov doduše povremeno dopušta da efektnost pojedinačnih scena prevagne nad unutrašnjom dinamikom porodičnih odnosa, te povremeno imamo utisak da gledamo četiri pažljivo izgrađena lika koja ne pripadaju uvek istoj predstavi. Međutim, kada se njihovi ritmovi usklade, humor se pretvara u gorčinu, a međusobna netrpeljivost otkriva duboku, često nesvesnu povezanost. Treba još napomenuti da se nešto od te energije gubi i u verbalnom ritmu predstave: kratke, zajedljive replike, karakteristične za britansku i irsku dramsku tradiciju, u srpskoj verziji ne postižu uvek potrebnu lakoću i ubitačnost.
Istorijska pozadina drame ovde nije samo dekor, severnoirski sukob, verske i nacionalne podele, iskustvo nasilja i strah od oskudice oblikovali su generacije koje su naučile da preživljavaju, ali ne nužno i da žive svoje živote. Kada Ajlin progovori o nasilju koje je preživela, postaje jasno da izvorište mnogih ličnih trauma leži upravo u istoriji, ti događaji nastavljaju da žive u strahovima i nesposobnosti da se o osećanjima otvoreno govori. Međutim, ta gotovo besprekorno uspostavljena uzročno-posledična veza otvara i pitanje koliko drama dopušta svojim likovima da postoje izvan objašnjenja koje im je autorka namenila, te upravo tu nastaje i glavna rezerva prema tekstu Karis Keli, ali i prema jednom prepoznatljivom modelu savremene anglosaksonske dramaturgije. Uprkos veštom dijalogu, preciznoj karakterizaciji i dobro konstruisanim situacijama, povremeno se isuviše jasno oseća prisustvo autorke i njene unapred postavljene teze.
Četiri generacije, četiri životne strategije i četiri odnosa prema prošlosti gotovo su suviše uredno raspoređeni, kao da likovi postoje da bi potvrdili ideju, umesto da ideja nastaje iz njihove složenosti, protivrečnosti i nepredvidljivosti. Ta dramaturška artificijelnost ne poništava emotivnu snagu komada, ali povremeno ograničava njegovu životnost. Zato su i Gladni duhovi najubedljiviji upravo onda kada prestaju da objašnjavaju transgeneracijsku traumu i počinju da prikazuju četiri žene koje, uprkos svim pokušajima da se razumeju, ne uspevaju da čuju jedna drugu. Tada se iza vešto konstruisane dramaturške teze pojavljuje nešto mnogo složenije, neurednije i istinitije – sam život.
