Dok je Fabrika stakla u Paraćinu radila punom snagom, jedan duvač stakla mogao je dnevno da napravi 200 čaša. „Danas, kada su svi procesi industrijalizovani, iz pogona za jedan dan izađe 20.000 flaša i tegli“, kaže Biljana Đorđević, koja je ručno brusila ukrase na paraćinskim produktima sve dok staklara nije otišla pod stečaj, 2022.
„Ali, tih 20.000 tegli i flaša vrede manje od onih naših nekadašnjih čaša“, aludira na značaj stakloduvačkog zanata, danas ozbiljno ugroženog u Srbiji, ali i na svoj nekadašnji zadatak da brusnim kamenovima cajga urezuje dekoraciju na posuđu. I to bez ikakvog nacrta, osim linija koje su omeđivale prostor budućih ukrasa, čime se Đorđevićeva posebno diči.
Motivi su bili floralni, zvezdasti, geometrijski, a njena ruka navikla da ih bez greške ponavlja. A to je virtuoznost koja je nadmašivala čak i bravure na čuvenijem češkom staklu, kako ova vremešna graverka napominje.
Danas se te čaše, vaze, pepeljare, tacne, slanici, često u žutoj, zelenoj, ljubičastoj i boji purpura, u našoj državi mogu smatrati muzejskim primercima, dok je u svetu umetnička obrada stakla otišla vrlo daleko. Paraćinska fabrika je, opet, posle privatizacije 2006. prešla u ruke bugarske kompanije, dok je nakon njenog bankrota preuzeo švajcarsko-slovenački konzorcijum. Okrenut, za sada, isključivo proizvodnji ambalažne galanterije.
Od zanata do umetnosti
Zato inicijativa Kreativno staklo Srbije, s direktorkom dr Hristinom Mikić na čelu, ima važnu ulogu u oživljavanju tradicije tamošnjeg staklarstva. Zbog toga je napravljena digitalna platforma, na kojoj je dokumentovana istorija fabrike, ali i procesi koji mogu dovesti do njene potpune rehabilitacije.
Drugi segment projekta Creative Glass Lab okuplja svetske i domaće umetnike i dizajnere, kako bi na bazi drevnih tehnika izrade stakla razvijali inovativne postupke. Cilj Creative Glass Foruma je razmena znanja i uspostavljanje saradnje između stvaralaca, zanatlija, istraživača i predstavnika privrede, na raznim nivoima, čime je priča o staklu zaokružena.
Deo onog što ova inicijativa neguje moglo se videti nedavno, u okviru višednevne manifestacije Laboratorija za kreativno staklo u Beogradu i Paraćinu, kroz međunarodnu konferenciju, izložbe, umetničku rezidenciju, predavanja i vorkšopove.
A potom je i publici omogućeno da učestvuje u različitim radionicama, u jednom od turističkih objekata na obližnjoj reci Grzi. I tako sama iskusi narav tog „moćnog, živog materijala, koji se može stoprocentno reciklirati“, kako staklo hvali Mikić.
Njenu tvrdnju da se „sa staklom nikad ne zna kako će na kraju ispasti“, nakon umetničkog (i čak industrijskog) tretmana, proverili su polaznici kratkog kursa fotografkinje Aleksandrije Ajduković. Naruku svetlosenzitivnoj tehnici cijanotipije, koju je primenila, nisu išli sivi oblaci što su se tog dana navukli na Kučaj i zasenili zrake slabašnog sunca, kao pokretača procesa pretvaranja negativa fotografija u plavičaste pozitive na staklenim površinama, premazane posebnim emulzijama.
Inovacije u staklu teško su se osvajale, zbog čega su ih uvek pratile poslovne ili čak državne tajne
Poslednji postupak u ovoj tehnici, inače rezervisanoj za papir, jeste ispiranje hemikalija vodom. Za to je u ovom slučaju poslužila reka, pa je fotografkinja novu varijantu zahvata nazvala „grzotipijom“. Za divno čudo, a uprkos hladnoći i oblacima, svi eksperimenti početnika uspeli su, te je svako kući poneo svoj primerak otisnutih modroplavih kadrova.
Za susednim stolom (na otvorenom) grupa radioničara dala se u rezbarenje, pod budnim okom češke umetnice Kateržine Handlove.
Iritantan zvuk sprave, nalik zujanju zubarske bušilice, nije im poremetio inspiraciju: na staklenim pločicama nizali su se crteži s različitim motivima, ili tek krasnopisni potpisi autora.
„Pri savladavanju rada alata na glatkoj površini stakla, treba vremena da shvatiš u kom pravcu rotiranja nastavka podloga ne pruža otpor“, delili su jedni drugima savete, nadahnuti veštinom Handlove, inače svetski priznate umetnice, poznate po spajanju intimnosti i distance, krhkosti i snage i drugih kontrasta u svojim staklenim objektima.
„Istražujem i teme ženskog identiteta, kada ispod lepote otkrivam daleko složenije sadržaje“, kaže češka umetnica.
Strpljenje i oprez
Karakteristika rada Kaline Banjke iz Poljske jeste preplitanje ulične umetnosti, pomalo sirove, s finoćom staklene mase, kako nastaju hibridi spontanosti i potvrđenih vrednosti nasleđa. U ovoj prilici, Banjka je predvodila radionicu izrade kolaža na vinskim čašama, uz pomoć specijalnih stikera.
I ta operacija iziskuje dosta strpljenja, uključujući potiskivanje vazduha ispod nalepnica. „To je vrlo važno da čaše ne prsnu kad se budu ponovo pekle na 580 stepeni“, navodi ova profesorka na Umetničkoj akademiji u Vroclavu.
U Srbiji više ne postoji akademska obuka vezana za staklo, već samo srednjoškolska, isključivo u beogradskom Tehnoartu, gde se školuje svega šest budućih gravera po generaciji. Čista šteta, ako pogledamo iskustvo SAD i drugih država.
„SAD su ipak specifičan slučaj: do osnivanja studijske obrade stakla, šezdesetih prošlog veka, umetnici su sporadično izvodili radove u fabričkim pogonima, ako bi naišli na razumevanje uprave. Onda je umetnik i pedagog Harvi Litlton sa nekoliko inženjera i duvača stakla uspeo da konstruiše peć za studijski rad za staklom“, objašnjava Mikić.
Ta mala revolucija dozvolila je umetnicima da se u ekonomski održivim uslovima i sopstvenim ateljeima pozabave ovim materijalom, ali i da postignu mnoštvo progresivnih rešenja. I to uglavnom mešajući staklo sa raznim mineralima, ali i prahom iz svemira, u slučaju umetnika Džoša Simpsona, čija je supruga – astronautkinja.
Tek ovde je trebalo biti oprezan i spreman da se sačeka rezultat, tj. utvrdi da li će staklo da prihvati konkretan aditiv.
„Inovacije u staklu teško su se osvajale, zbog čega su ih uvek pratile poslovne, ili čak državne tajne, kao u primeru čuvenog italijanskog ostrva Murano. To ostrvce blizu Venecije funkcionisalo je kao samostalna država, majstori su dobijali status plemstva, imali pravo da se venčavaju sa ćerkama mletačkih trgovaca i stiču povlastice imućne aristokratije“, kaže Mikić.
Slično je bilo i na teritoriji današnje Nemačke, gde su u 15. veku staklare bile opasane zidinama, a staklarski majstori živeli i radili u fabričkim kompleksima, ne bi li se time sprečila krađa tehnologije bojenja stakla.
Do novih rešenja u proizvodnji i ručnom oblikovanju stakla često se dolazi intuitivno, uz mnogo pokušaja i grešaka, dok inovacije čine mogućim kreiranje autentičnog izraza. Tome danas teže i umetnici i industrija, kako ističe naša sagovornica.
Nadrealni Salvador Dali
Među pionirima eksperimentisanja sa ovim fragilnim, kompleksnim i tehnološki zahtevnim resursom našao se Salvador Dali, koji je sedamdesetih prošlog veka počeo da sarađuje s francuskim manufakturama kristala Bakarat i Daum. Iz tog partnerstva proizašle su desetine Dalijevih skulptura od obojenog stakla, prepoznatljivih po nadrealnim oblicima.
„Staklarstvo povezuje umetničko istraživanje, dizajn i unapređenje industrije, koja se u okviru kreativne ekonomije sve više okreće personalizaciji proizvoda i usluga. Od industrijskog staklarstva se stoga očekuje da ispuni ekonomske, tehnološke, funkcionalne i estetske zahteve, ali i da umetnosti i kulturi pruži novu dimenziju zajedništva, posebno u danas dominantnom digitalnom metaverzumu“, zaključuje direktorka Kreativnog stakla Srbije.
S obzirom na ono što je ovaj program postigao od 2018, kada je Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije pokrenuo istraživanje privrednog nasleđa Paraćina, s pravom možemo da očekujemo da se srpsko staklarstvo zalaufa kao nekada. A da kultura i umetnost postanu prostor novih vidova povezivanja.
