Dani predizborne tišine uvek su prilika da se predahne, da na trenutak utihne politička buka i da građani pre glasanja slože slike onoga u čemu su tokom prenapregnute kampanje živeli. Da konačno odluče gde su u toj formiranoj manihejskoj podeli „mi ili oni“, „crno ili belo“ na koju se Srbija faktički raspolutila?
Bilo je, doduše, tokom proteklih četrdeset godina u ovoj nestabilnoj državi mnogo izbora koji su bili označeni kao sudbinski, kao „biti ili ne biti“. Zato su prljave kampanje ovde postale standard, izborne manipulacije očekivano ponašanje partije na vlasti, a izborni uslovi neostvareni san. Ipak, poslednja kampanja Aleksandra Vučića, pored do sada neviđenog izbornog inženjeringa, ostaće zabeležena kao trijumf psihičke i fizičke torture koja je korišćena kao instrument da se po svaku cenu, zadrži politička dominacija. Danas više nego bilo kad ranije postaje jasno da je država za ovu političku garnituru bukvalno privatni posed u koji nema ulaska. Zato je rečenica „oni hoće vlast“ za njih tako zastrašujuća. Ne samo jer žele da to bude samo njihova privilegija i ekskluzivno pravo, nego zato što je država postala njihov privatni resurs za sticanje bogatstva i ostvarivanje moći.
Vučićeva izborna kampanja, pored do sada neviđenog izbornog inženjeringa, ostaće zabeležena kao trijumf psihičke i fizičke torture koja je korišćena kao instrument da po svaku cenu, zadrži dominaciju
Apsolutna vlast je ona sigurna kapija na privatnom posedu koja od javnosti skriva kakve su se koruptivne i kriminalne veze uspostavile između političara i ljudi s one strane zakona i koji je intenzitet njihovih međusobnih poslova zbog kojih su pod noge bacili sud, policiju, tužilaštvo i sve druge institucije. O tome su čitaoci mogli nešto da saznaju u prošlom i ovom broju Radara.
Kako neko reče, ne gube oni samo vlast, nego mnogi od njih i slobodu, ako se u Srbiji uspostavi pravna država. Očigledna nervoza vlasti pokazuje koliki je ulog u pitanju. Zato se više nisu ustručavali da ucenjuju i prete zaposlenima u javnim preduzećima i državnim institucijama, da ih primoravaju da prave spiskove „sigurnih glasova“ i prisustvuju mitinzima vlasti ili da ucenjuju socijalno ugrožene. Koliko god da je to bilo protivzakonito i brutalno, to je politički folklor u poređenju sa uterivanjem institucija sistema i ljudi u njima da čine teška krivična dela.
Jednom će se svakako saznati ko je odgovoran što je za kratko vreme izdato 235.000 ličnih karata i ko je sve manipulisao prijavama boravišta. Neko će morati da objasni i odakle u biračkom spisku milion ljudi više nego što ima punoletnih stanovnika. I kako je broj birača sa Kosova porastao između dva izborna ciklusa za više od dvadeset hiljada. Ali i ko je naredio Ministarstvu spoljnih poslova da krši Zakon o izboru narodnih poslanika i desetinama hiljada ljudi u inostranstvu onemogućava da ostvare svoje biračko pravo. Konačno, ko je organizovao i platio zaposlene u državnim institucijama i javnim preduzećima da u radno vreme sa više desetina hiljada lažno kreiranih naloga na društvenim mrežama koordinisano botuju na internetu protiv svakog ko bi mogao da bude alternativa.
Za Vučića je zastrašujuća pomisao da izgubi izbore. Ne samo zato što želi da vlast bude samo njihova privilegija i ekskluzivno pravo, nego zato što je država njihov resurs za sticanje bogatstva i ostvarivanje moći
I sve se to pokrivalo medijskim dimnim zavesama i nezapamćenim kampanjama blaćenja pre svega predstavnika studentske liste, pri čemu su simulacije debata služile kao smokvin list za ozbiljne zloupotrebe i kršenja zakona u izbornom procesu. Dok je medijski prostor istovremeno bio okupiran Vučićevim sveprisustvom i pretvorio se praktično u uslužnu delatnost partije na vlasti.
O svemu tome se odlučuje 25. oktobra, na izborima.
