Asocijacija filmskih reditelja Srbije osnovana je 2010. Od 14. juna 2025. na njenom čelu je Miloš Škundrić, koji od tada s uspehom vodi ovu uticajnu organizaciju od 137 članova. Škundrić je, inače, autor dokumentarnog filma Dugo putovanje u rat, koji se 2022. našao među deset najgledanijih filmova na Netfliksu u čak pola evropskih zemalja. Usledio je petogodišnji ugovor s Netfliksom i pokazalo se da je to bio verovatno najgledaniji domaći film u poslednje vreme van granica Srbije. U filmu je istraživao kako su političke odluke, interesi velikih sila i diplomatske igre decenijama pre Sarajevskog atentata doprineli izbijanju rata 1914. godine. I njemu se događalo da „gleda istoriju iz prvog reda“, jer je bio svedok i učesnik brojnih važnih događaja poslednjih decenija, od čega je u ovoj priči presudno bilo prisustvo na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je zajedno s kolegama podržao studente onog kišnog dana 22. novembra 2024. godine, kada je, posle pada nadstrešnice u Novom Sadu, počeo studentski bunt koji nije prestao:
„Mislim da je opšte mesto reći da su nas studenti promenili. Ali je činjenica. Pokazali su nam da nema straha i da ima nade. Verujem da će sada to videti i ceo svet. Što se tiče „našeg dvorišta“ – u kinematografiji uopšte ali i unutar našeg udruženja – stvari nisu bile sasvim kako bi trebalo. Ništa drastično, ali ljudi se nisu osećali slobodno da kažu šta misle da nije u redu. I onda, kada su studenti već pokrenuli proces na daleko ozbiljnijem planu, odlučio sam i ja da iskoračim i ukažem na probleme. Kada je došla godišnja skupština i neko novi trebalo da preuzme odgovornost, svi su očekivali da se „s reči pređe na dela“ i kada niko drugi nije, preuzeo sam odgovornost. Oko te ideje odgovornosti prema kolegama i profesiji, okupili su se i kolege Maša Nešković, Ana Maria Rossi, Balša Đogo, Mladen Đorđević i Ognjen Isailović, i formirali smo novi Izvršni odbor AFRS. Niko od nas to zapravo nije želeo, ali osetili smo se pozvanim u trenutku kada je srpska kinematografija, kao i celo društvo, već bila u dubokoj institucionalnoj krizi.“
Šta ste shvatili kada ste krenuli s istraživanjem gde je novac koji je trebalo da se uloži u srpsku kinematografiju?
Otkrili smo nešto što daleko prevazilazi probleme u kinematografiji, što udara na zakone i Ustav ove zemlje – otkrili smo kako funkcioniše uzurpacija države. Naime, direktor FCS je kao izgovor za neraspisivanje konkursa za sufinansiranje domaćeg filma, a na šta je FCS obavezan po više zakona i to dva puta godišnje, dao nekakvu odluku ili tzv. „zaključak“ Vlade, po kojoj se svaki budžetski trošak od preko dva miliona dinara ne može realizovati bez saglasnosti Ministarstva finansija. Taj „zaključak“ dao je ministru finansija, u ovom slučaju Siniši Malom, koji po svom nahođenju određuje šta će u zemlji da se radi, a šta neće, ko će imati posao, a ko neće. Kako je to moguće? Kako je moguće kada Zakon o budžetu jasno propisuje kolika sredstva se troše i tačno za koju namenu? Ne može nikakva odluka Vlade biti iznad zakona. Naravno, shvatili smo da se ovo ne odnosi samo na naš, filmski sektor, nego na svaku vrstu posla koji zavisi od budžeta, tako da nam je u tom trenutku postalo jasno da je u toku bukvalno otmica države.
Ali do tada je i odavno i celom društvu, svakom razumnom, postalo jasno da se nalazimo u talačkoj situaciji. Ljudi na vlasti otvoreno su pokazivali da zakoni za njih ne važe, da policija štiti kriminalce i batinaše koji tuku žene i decu, da se rugaju majci jedne od žrtava i da je izgubljena svaka veza vlasti s elementarnom humanošću. To da nas biju za naše pare, da ih guraju u sopstvene džepove sa izgovorom nekakvih „nacionalnih interesa“ i opšteg „progresa“, to je nešto što politička teorija definiše kao fašizam. A fašizam ne voli kritičko mišljenje. I ima problem ako nema kontrolu nad prosvetom, nad kulturom. A za kulturu u Srbiji se i tako uvek izdvajalo premalo. Dok su se i trošila sredstva, to je bilo na nivou 0,67 odsto republičkog budžeta. Dakle ni ceo 1 procenat, a od te crkavice kinematografiji je pripadalo tek oko četiri do pet posto. Zbir za poslednje dve i po godine je oko 17 miliona evra ukupno, što je toliko koliko država nije uložila u sopstvenu kinematografiju. Verovatno su te pare otišle na Ekspo, ali u odnosu na tamo utrošena sredstva to je zaista sitni kusur. Poređenja radi, ovoliko sredstava dobio je sam reditelj Predrag Gaga Antonijević za nekoliko serija i tri filma, doduše većinom od državnog Telekoma.
Ali zato, u skladu sa zakonom, sedam najvažnijih strukovnih udruženja srpske kinematografije podnosi krivičnu prijavu Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal protiv ministra kulture Nikole Selakovića i njegovih saizvršilaca, zbog sumnje na organizovani kriminal i svesno urušavanje domaće filmske proizvodnje.
Tužilaštvo će najpre morati da utvrdi ono što je očigledno – da niko od nadležnih dve i po godine nije radio po zakonu – od direktora Filmskog centra Srbije, predsednika Upravnog odbora i njegovih članova, Nadzornog odbora, do nadležnih državnih sekretara i ministra kulture. Evidentno je posredi problem političke subordinacije, tj. tzv. poslušništva. Filmskim centrom Srbije već duže vreme rukovode v. d. direktora, a oni nisu birani kao najbolji profesionalci na konkursu, već su postavljani političkom odlukom ministra, kao članovi stranke i politički podobni. Tako je i sa UO na čijem čelu je Miroslav Lekić. A kao takvi moraju da slušaju kad njihov šef ili šef njihovog šefa kaže: Za filmadžije ne dam više ni dinara! Zanimljivo je da je jedini konkurs održan onaj za domaćeg kandidata za Oskara. Dakle, istraga mora utvrditi i gde je završilo tih 17 miliona koji nisu utrošeni za filmsku proizvodnju u Srbiji. Malo mi je dosadilo da se priča svodi na te pare, jer će šteta u kulturi koju su Selaković i njemu potčinjeni napravili biti nemerljiva.
Sami smo krivi za sve što nam se događalo poslednjih godina. Živeli smo u uverenju da je svaki naš pojedinačni glas slab da bi uticao na željenu promenu. I onda su došli mladi ljudi i pokazali da su promene moguće, da ima nade
Tako nešto do sada nije zabeleženo?
Koliko sam ja mogao da vidim i čujem, u poslednje dve decenije u Filmskom centru, uvek su se dešavale neke nameštaljke tipa ja tebi – ti meni, postojale neke svete krave… Zapravo, bio je prisutan princip da se sredstva dodeljuju određenim ljudima, a ne projektima. Ali uprkos svemu tome, prolazili su i kvalitetni projekti. To je ono o čemu se ćutalo, što smo svi znali ali nismo javno govorili – sve do onog trenutka kada su nas studenti sve probudili i pokazali da to ne mora tako. Da ne sme tako. Mi koji se držimo tog pravila, jasno je da nismo privilegovani kao oni koji iskazuju svoju poniznost pred otmičarima. I nama se, kada i dobijemo mogućnost da snimimo film, dodeljuju krajnje neadekvatni iznosi s kojim je teško započeti bilo šta. Dok Gaga i Lazar Ristovski, na primer, dobiju sredstva koja su do dva puta veća od svega što ukupno dobije sva ostala filmska boranija. Plus, oni dobiju novac od Telekoma, iz republičkih rezervi.
Da li je bilo problema u postizanju jedinstva kad je reč o pojedinim odlukama kojima je vaša asocijacija, uz ostala udruženja, bojkotovala nacionalni filmski festival na Zlatiboru, na primer? Da ne ređam vaše ostale iskaze neslaganja s ponašanjem Ministarstva kulture Srbije.
Bilo je kolega koji su se uplašili, da bi kao viđeniji članovi one asocijacije koja poziva celu filmsku branšu na bojkot „nacionalnog festivala“, mogli pojedinačno biti ugroženi. I taj strah nije bilo sasvim bez osnova, upravo poznavajući Gagu Antonijevića i privilegije kojima raspolaže. Kada je taj bojkot uspeo, a festival nije – Antonijević je uvređen zatražio da se ukine reprezentativnost Udruženju filmskih umetnika Srbije – da država prestane da članovima Udruženja uplaćuje socijalno i zdravstveno osiguranje. Ipak to se nije i neće desiti. Dotični je posle toga tražio ukidanje Fakulteta dramskih umetnosti koji je sam završio. Da odgovorim na vaše pitanje: pojedinačni otpor jedinstvenom stavu u redovima naše Asocijacije bio je na nivou dvoje-troje kolega, dakle zanemarljiv.
Reditelj Milutin Petrović je s grupom istomišljenika osnovao novo filmsko udruženje ARTIS. Čemu ono služi?
Milutin, i ponovo Gaga. Samoinicijativno su napustili Asocijaciju filmskih reditelja Srbije prošle godine i krenuli da osnuju svoje udruženje. Hteli su tu da objedine i filmske autore i umetnike i radnike i da takvom masovnošću pariraju UFUS-u. Da im je to iole uspelo, videli bismo masovne fotografije, makar i s kapuljačama. Ali nismo. Isto to društvo pokušalo je da pod kontrolu stavi UFUS AFA – Organizaciju filmskih autora, koja radi s novcem, tj. isplaćuje tantijeme od emitovanja filmova i serija. Ali kao i sve čega se oni dohvate, to se pretvori u trulež.
Koliko udruženja obuhvata UFUS AFA?
Ukupno pet udruženja. UFUS AFA zaštitu osnovali su sa jedne strane UFUS i Asocijacija filmskih reditelja Srbije, koja je u organizaciju pridružila i Udruženje scenarista, Srpsku asocijaciju snimatelja i Udruženje dokumentarista. Njena osnovna namena je naplata naknada po osnovu autorskog prava od reemitera TV programa gde se naši filmovi i serije prikazuju. Dakle, ne od države, nego od kablovskih sistema, koji su puštali naše filmove i za to uzimali pare od pretplatnika kao što su SBB i Telekom itd. Negde od 2018, ali efektivno od 2021. naovamo, prvi put u istoriji, srpski filmski autori dobijaju nadoknadu za eksploataciju njihove intelektualne svojine i u toj sferi stvari polako počinju da dolaze u red. Ipak, ostaje mnogo problema na onoj ipak prvoj i važnijoj strani – filmskoj produkciji.
Svakom razumnom postalo je jasno da se nalazimo u talačkoj situaciji. Ljudi na vlasti otvoreno su pokazivali da zakoni za njih ne važe, da policija štiti kriminalce i batinaše koji tuku žene i decu i da je izgubljena svaka veza vlasti s elementarnom humanošću
Postalo je opšte mesto koliko Srbija zaostaje za Evropom kad je reč o regulisanju odnosa u filmskoj industriji. Poređenje sa prvim susedom, Hrvatskom, porazno je.
Internet platforme poput Netfliksa, Amazona, HBO, preko pretplate iz ove zemlje izvuku godišnje oko 65 miliona evra. Ni promil tih para, naplaćenih s kartica građana Srbije, nikada se ne vrati u Srbiju. Neki od njih, kao što je Netfliks, takoreći ni ne prikazuje srpske sadržaje, čak ni u Srbiji. Po ovom pitanju, Hrvatska i neke zemlje u okruženju su ispred nas i oni su zakonski regulisali da se barem šest-osam odsto od ovih sredstava vrati, kroz otkup domaćih autorskih dela ili investiranje u proizvodnju. Hrvatski audio-vizuelni centar HAVC kao filmski fond ima daleko veću autonomiju u odnosu na osnivača – državu, i ovakva situacija kao kod nas – da su sredstva po zakonu propisana, ali se ne realizuju, praktično ne bi bila moguća. HAVC takođe dodeljuje domaćim producentima daleko adekvatnija sredstva za proizvodnju filmova i po tome su tri-četiri puta bolji od nas, u odnosu na vreme kada su se dodeljivala sredstva za snimanje filmova. Jer, ako stvarno hoćete da neko prevesla tu baru, kakav je proces produkcije jednog filma, onda mu date bar jedno veslo, ako ne oba. A ne da mu date kašiku da sa njom vesla. Film podrazumeva organizaciju na stotine ljudi i mnogo košta da se napravi, čak i kada ne valja. U Srbiji sam za svoj projekat igranog filma koji košta dva miliona, dobio 200.000 evra. U Hrvatskoj su iznosi koje HAVC dodeljuje po projektu igranog filma sada već 800.000 i 900.000, do milion evra. To su evropski tokovi, birokratski, ali upravo takvi negde i onemogućuju ili smanjuju korupciju koja je kod nas u FCS prisutna decenijama. Nije ona invencija ove sadašnje vlasti.
Koliko je takva situacija uticala na mesto srpskog filma poslednjih godina na međunarodnoj sceni?
Utiče mnogo jer se radi u neuslovima, što iscrpljuje filmske autore. Filmovi se rade duže nego što bi to bilo ko želeo, samim tim autori rade manje filmova za svog radnog veka. Jedan od najboljih primera za ovo je film koji je pobedio na Sandensu ove godine. Bio sam predsednik komisije FCS koja je dodelila sredstva ovom projektu i tako znam da je to bilo pre celih osam godina. Poređenja radi, Dara iz Jasenovca, na primer, zaokružena je u manje od šest meseci – od finansiranja do završetka snimanja. U redu, jako je važna tema iz nacionalne istorije i možda bi trebalo dati prvenstvo prolaza. Ali, možda bi onda trebalo i pokazati dužnu odgovornost i prema temi i prema državnom novcu. A onda, kada dobijemo film koji ni domaća publika ne želi da gleda, svako ko ne izrazi mišljenje da je u pitanju remek-delo, naziva se „ustašom“. Pa se smuva da dobije status srpskog kandidata za Oskara i još oko 80 hiljada evra za promociju, dok se pusti na RTS-u, da se ne bi blamirao u praznom bioskopu. Zaista ne znam kako bi se nazvali oni koji se tako ozbiljnim temama kao što je genocid našeg naroda bave na tako ležeran način, a za debele honorare. Patriote? Ipak, i pored svega, naša kinematografija je respektabilna kinematografija, iako se na nju u Srbiji nije nikada gledalo kao na ozbiljnu državnu strategiju, kakvu ste imali u Rumuniji, na primer. Naša kinematografija je to opstala ne uz pomoć, nego uprkos državi.
Zar niste, nismo, mi sve to dozvolili?
Nažalost, sami smo krivi za sve što nam se događalo poslednjih godina. Živeli smo u uverenju da je svaki naš pojedinačni glas slab da bi uticao na željenu promenu. I onda su došli ovi mladi ljudi i pokazali da su promene moguće, da ima neke nade u ovom životu. Tek tada je svako od nas, iz svog ugla, krenuo da čisti svoje dvorište. Usledili su brojni potezi koji su pokazali da hoćemo i da možemo. Ne samo da kritikujemo i bojkotujemo ono što smatramo neprihvatljivim, već i da nešto dobro i novo napravimo. I to i radimo. Unutar kolektivne organizacije – UFUS AFA Zaštite, mi predstavnici osnivača, napravili smo osmočlanu radnu grupu koja je počela da radi na dugoročnoj Strategiji srpske kinematografije. Ova grupa je do kraja ovog leta sačinila i kompletno novi nacrt Zakona o kinematografiji, koji prati najmodernije evropske zakonske tokove. Unapredili smo i tekst Zakona o autorskom i srodnom pravu, u onim delovima koji se tiču filma. Spremali smo se za vreme od 25. oktobra, kada će nadležne državne institucije poput Ministarstva kulture ili Zavoda za intelektualnu svojinu raditi svoj posao, a ne slepo izvršavati naređenja svojih političkih šefova.
