Došla je sezona predstava na otvorenom i ona je, bar u Beogradu, započela premijerom komada Naši roditelji u Millennium team areni Beogradskog dramskog pozorišta, po tekstu i u režiji Patrika Lazića. Naslov pravi jasnu kopču s prethodnim komadom istog autora – Naš sin – i on je, kako se u najavama ističe, drugi deo zasad nedovršene trilogije. Naslov, dakle, upućuje na vezu između dve drame, ali ona u suštini izostaje osim što oba dela tematizuju intimne, porodične i partnerske odnose (koji komad u istoriji ne tretira ove teme?!), s naglaskom na pitanju gej identiteta (ova problematika je već specifičnija). Posmatrano van konteksta dotične (nedovršene) trilogije, ovaj naslov nema mnogo smisla, jer „roditeljski kompleks“ – uticaj roditelja na formiranje dece, njihovo nerazumevanje i sukobi, itd. – nema bitno mesto u sudbinama tri para, čije je putovanje kruzerom situacioni okvir radnje.
Tri priče su tematski povezane, tako što svaka pokreće pitanje usamljenosti, odbačenosti, potrebe da se bude voljen i različitih surogata koje savremeno potrošačko društvo nudi kao zamenu za istinski emocionalni odnos. Nužna lapidarnost ovog izlistavanja tema izoštrava glavni problem teksta: njegove situacije, likovi i odnosi uglavnom su opšta mesta. Efekat opšteg mesta nije prevaziđen, kako bi se moglo pretpostaviti, ekskluzivnošću većine prikazanih iskustava, u rasponu od unajmljivanja muškog eskorta, preko zaljubljenosti u avatara koji je plod veštačke inteligencije, do krize dugogodišnjeg gej partnerstva nastale usled biseksualnih sklonosti jednog ljubavnika i potrebe drugog za kompletnim autovanjem i neskrivenom vezom. Razlog tome što ova ekskluzivna iskustva – ona tako deluje samo u konzervativnom okruženju – ne prevazilaze efekat opšteg mesta ili potpune iskonstruisanosti, jeste taj što su psihološki neprodubljena, svode se na datosti i na čiste socio-psihološke klišee iz, recimo, gej odnosa.
Da je komad režirao neko drugi, možda bi sagledao brojne i velike slabosti teksta, te ih bar donekle prevazišao, a ovako je logično da je reditelj imao puno poverenje u pisca, što je rezultiralo njegovim skakanjem u ambis, u koji je povukao i glumce. Milica Zarić je uspevala da odbrani poziciju usamljene žene u bizarnoj situaciji (odsutni sin joj je naručio eskorta na kruzingu), ali nikako nije mogla da opravda dramaturški krajnje neprodubljeno i nategnuto iskustvo koje gotovo niko od nas još nije imao (ljubavni odnos s avatarom), dok njen mladi partner Bratislav Zdravković takođe nije mogao da odbrani izrazitu privrženost eskorta klijentkinji koja ne želi njegove usluge, jer ovo osećanje njegovog lika u tekstu nije psihološki utemeljeno. Neprisutni treći lik u ovoj priči, avatar, prikazan je scenski oskudno i neinventivno, što je proizvelo nenamerni komički efekat.
Nužna lapidarnost ovog izlistavanja tema izoštrava glavni problem teksta: njegove situacije, likovi i odnosi uglavnom su opšta mesta
Milan Zarić i Amar Ćorović su s merom igrali umetnički gej par u krizi, te izbegli neželjeni karikaturalni efekat koji je izrazita dramaturška površnost mogla da proizvede (prvi igra dramskog pisca sklonog autofikciji i autovanom odnosu, a drugi biseksualnog i neautovanog glumca), ali ni njima tekst nije omogućio da razviju prave dramske karaktere. Za razliku od njih, Ivan Tomić kao da nije sagledao zamke teksta, te je i te kako nagaženo, a u konačnici veoma karikaturalno, izgradio banalno napisani lik uspešnog gradskog lika, sklonog drogama i promiskuitetu. O tumačenju lika njegove mnogo mlađe partnerke, koja zarad dobrih gena a ne zbog zaljubljenosti želi dete s njim, ne može se govoriti jer je ova uloga Nade Macanković imala zanatske probleme, na primer lošu govornu artikulaciju, zbog koje se mnoge njene replike nisu razumele. Paradoks predstave, čiji svi problemi potiču iz lošeg teksta, leži u tome što ona ponekad postaje nenamerno komična, iako se za predložak, ni pored njegove nategnute duhovitosti, ne može reći da je prava komedija.
